Posle nedavne tvrdnje Helene Ranta, finskog stručnjaka za sudsku medicinu, koja je bila šef tima forenzičara za istraživanje slučaja Račak pre pet godina - da ova tragedija nije rasvetljena i da bi "trebalo pitati Tribunal u Hagu zašto se ne zanima" za broj srpskih vojnika koji su tamo ubijeni - obnovljeno je interesovanje za ovaj događaj. Ovde donosimo razgovor sa Vilijamom Vokerom, čija je uloga u slučaju Račak bila jedna od najvažnijih a i dalje nedovoljno razjašnjena

Ambasador Vilijam Voker, šef verifikatorske misije OEBS na Kosovu i Metohiji sedeo je u Podgorici 15. januara 1999. posle konferencije za štampu s Milom Đukanovićem, kada je zazvonio telefon. Bez prevelikog uzbuđenja njegov vojni zamenik britanski general Karol Džon Drenkijevič, raportirao o poslednjem razgovoru sa generalom Dušanom Lončarom.

"Lončar je prijavio da je u Račku došlo do borbe između OVK i srpskih snaga bezbednosti", priseća se Vilijam Voker, u to vreme šef Verifikatorske misije UN na Kosovu i Metohiji dodajući: "Odlično se sećam da mi je Džoni rekao kako je Lončar rekao da je svega 15 pripadnika OVK poginulo i da na srpskoj strani nije bilo žrtava".

Da li je general Lončar pominjao da je bilo ranjenih?
- Ne. Lončar nije ništa rekao o tome. Niti o tome da je bilo 45, a ne 15 tela i da to nisu vojnici OVK već civili, obični seljani.

Koliko mrtvih je vaš tim našao? Četrdeset i pet mrtvih?
- Ne. Tim je ušao samo u selo. Oni su tvrdili: "Videli smo nekoliko tela, imamo nekoliko ranjenih kojima je neophodna medicinska pomoć".

I šta je onda bilo?
- Otišli su...

Da li to znači da niko iz vašeg tima nije ostao u Račku te večeri da detaljno ispita i eventualno dokumentuje šta je vaš tim zapravo zatekao?
- Mi smo imali pravilo da naše ljude i vozila vratimo kući pre mraka. Posebno u ruralnim delovima. I zato što su našli ranjene u selu i jer je padao mrak oni su otišli. Odvezli su ranjene čini mi se u bolnicu u Štimlje.

Zar oni nisu odvezeni u prizrensku bolnicu?
- Ne znam. U jednu od te dve bolnice. Bližu.

Kasno uveče i Vi ste stigli u Prištinu, šta je posle bilo?
- Potpuno običan dan. Otišao sam na posao relativno rano iako nije bilo bogzna šta da se još u Prištini uradi. Međutim, uskoro je general Dizek želeo da me vidi. Jedna od prvih stvari koju mi je rekao još s vrata bilo je: "Gospodine ambasadore nove informacije nam pristižu od naših ljudi iz Prizrena koji su rano jutros, čim je bilo svetla, ponovo otišli u Račak". Pitao sam šta su otkrili i on je odgovorio: "Nisam potpuno siguran ali nešto ovde smrdi. Nešto što se ovde ne uklapa s onim što nam je Lončar juče rekao". Pretpostavljam da je patrola koja je otišla u selo, već tada saznala za činjenicu da su neka tela otkrivena na brdu. Više od 15 tela. Naravno ja sam predložio da pošaljemo još ljudi na lice mesta i više se ne sećam ko je od nas dvojice predložio da i mi odemo tamo. Nazvali smo Mezona i rekli mu da dolazimo a on je obećao da će nas sačekati na raskrsnici za Štimlje. Tridesetak minuta kasnije bili smo spremni za pokret.

Vi i još jedno tridesetak novinara. Može te li da kažete za čitoce Glasa ko je novinare obavestio?
- Ne, nije bilo tako. Ja sam planirao da odem sam s generalom Dizekom. Međutim, kad smo izašli iz zgrade i sam sam se pomalo iznenadio kad sam video sve te kamere i novinare. Očigledno su novinari imali svoje izvore informacija. Ja sam samo rekao da idemo da vidimo šta se tamo događa u Račku. Novinari su uskočili u svoja kola i karavan je bio formiran.

Dakle, Vi tvrdite da niste pozvali novinare da sa Vama krenu u Račak?
- Oni su mene pratili stalno, gde god da krenem. Svaku šansu koju su dobili nisu ispustili. Tako je bilo i s Račkom.

I tako ste s generalom Mezonom i kartom na haubi džipa imali kratak brifing, predpostavljam i neizbežnu razmenu prikupljenih vojno-obaveštajnih podatka koji takvi raporti obično sadrže?
- U trenutku kada mi je general Mezon pokazivao kako su tačno srpske snage bezbednosti u obliku potkovice bile raspoređene oko sela, gde su nađene čaure itd. shvatio sam da mi je jedan mikrofon stalno smeta. U tom trenutku postao sam svestan da smo okruženi novinarima, tako da sam predložio generalu Mezonu da mi ostale detalje objasni u vozilu, na putu za Račak.

Kad ste došli u Račak šta ste zapravo zatekli?
- Sećam se da smo izašli iz kola, prošli preko malog trga s džamijom. Svuda oko nas su bili tragovi artiljerijske vatre, neke kuće su još gorele, žene su plakale i general Mezon je rekao: "Ajmo na brdo. Tu, u koritu skoro rečice, smo našli tela." Brzo smo hodali koliko je to dozvoljavala moja noga koju sam polomio pre mnogo godina kad sam u El Salvadoru iskakao iz avoina dozvoljavala. Prvo telo na koje smo naišli bio je telo muškaraca, u civilnoj odeći seljačke gumene čizme, iznošena odeća, prljave ruke…s malim tamnim ćilimčićem preko glave. Tačno iznad tela stajao je novinar i kamerman koji je slikao telo. U trenutku kada sam ja prilazio telu, čuo sam novinara kako kaže, otprilike: "Skloni ćilim!" Kada je ćilim uklonjen videli smo obezglavljen leš, s vratnim žilama i pokidanim mišićima koji vise.

Izvinite ali kako ste se usudili da dozvolite novinarima da pomeraju bilo šta "na mestu zločina" samo zato da bi imali što dramatičniju fotografiju ili snimak?
- Sećam se da sam rekao: "Vratite ćebe nazad! Pokažite malo poštovanja za mrtve!"

I to je bilo sve što ste učinili?
- Rekao sam još: "Nije vreme za fotografisanje". Zaista sam bio potrešen gotovo bolestan. I znam da je neko tada rekao: "Ovde ima još tela." Tako da smo nastavili dalje, svi su išli iza mene. Svakih petnaest, dvadeset metara nailazili smo na još jedno telo.

Može li se reći da nije bilo tragova mučenja i zlostavljanja na telima?
- Sva tela koja sam ja video imala su strašne rane od metaka. Neki su pogođeeni u leđa, neki u glavu… Nastavili smo da hodamo, sećam se da sam se nadao da će tom beskrajnom nizu već na sledećem koraku biti kraj. I nekih dvesta metara uzvodno naišli smo na tela poređana na gomilu. Svako telo koje sam video bilo je u krvavoj civilnoj odeći. I prema onome što sam zatekao mogao sam da zaključim da su svi ti ljudi likvidirani.

Hoćete da kažete da nema mesta tvrdnjama da su to bili pripadnici OVK koji su posthumno presvučeni?
- Apolutno sam siguran u to. Bilo je očigledno da su meci zaista prošli kroz te jakne, majice, ispunjavajući ih krvlju.

Pretpostavljam da znate da su se mnogi pripadnici OVK borili u civilnoj odeći. Istovremeno kategorični ste u tvrdnji da nije bilo borbe između pripadnika OVK i srpskih snaga bezbednosti već da je reč o hladnokrvnoj likvidaciji. Možete li navesti još neke detalje na osnovu kojih ste došli do zaključka da je u Račku počinjen ratni zločin nad nedužnim civilima?
- Gledajući u tela i teren oko mesta gde smo našli tela naslagana na gomilu bilo mi je jasno. Nismo našli nijedan komad oružja, uniforme, ni najmanji znak koji bi ukazivao na OVK. Osim toga žene iz sela su prepoznavale članove porodice.

Potpuno isključujete mogućnost da je neko u noći između 15. i 16. januara "uklonio" oružje i sve ostalo što bi ukazivalo da su mrtvi Albanci pripadnici OVK a ne civili?
- Ljudi iz mog tima koji su istražili "mesto zločna" nisu našli nijedan jedini dokaz koji bi ukazivao da se tu vodila bitka. Jedino mesto gde smo našli čaure bilo je na uzdignutoj obali rečice. Sve čaure su bile su ispaljene iz AK-47 koji su lično naoružanje srpskih snaga bezbednosti…

Mnogi Srbi zapravo veruju da ste im podmetnuli izmišljeni zločin kako bi međunarodna zajednica imala izgovor i opravdanje sa vojnu intervenciju NATO koju je gospođa Olbrajt najavljivala još od oktobra 1998. godine.
- Ja sam hteo da kažem da sam po povratku iz Račka, na konferenciji za štampu, rekao: "Ukoliko se Beograd ne slaže s ovim što sam rekao, s ovim što sam video, molim vas razuverite me, pozovite nezavisne istražitelje da sprovedu pravu , sveobuhvatnu, potpunu kriminalističku istragu.

Predložili ste Miloševiću da pozovu tim Haškog tribunala, zar ne?
- Naravno, koga drugog? Istog dana Luiz Arbur, tadašnji glavni tužilac Haškog tribunala, obavestila me je da je zvala Beograd i da su joj odgovorili kako će procedura oko vize potrajati najmanje sedam dana. I njoj i meni je bilo jasno da Beograd ne želi da sarađuje. Uostalom pogledajte šta je Milošević uradio?

Da li mislite da je i srpski narod zaslužio da bude bombardovan?
- Ne, ali nemojmo sada o tome. Moj argument je sledeći ako sam ja pogrešio, što lično ne mislim, ja bih bio apsolutno voljan da to i priznam da je bilo ko mislio drugačije od mene. Svi uključujući AP, Sorbona, MI5 i drugi su verovali da sam ja u pravu, a ne Milošević koji je umesto haških istražitelja doveo "nezavisan" srpsko-beloruski tim, imenovao gospođu Danicu Marinković za istražnog sudiju i na kraju me, potpuno glupavo, proglasio personom non grata.

Niste uspeli da uspostavite ni minimalan nivo saradnje sa istražnim sudijom Marinković?
- Ne bih da osuđujem, ali zaista mislim da sudija Marinković nije osoba koju biste voleli da sretnete, a kamoli da je pozovete na kafu. Ona je politički toliko opredeljena da zaista mislim da ona ne treba da bude istražni sudija. Samo kad se setim kako je sa generalom Dizekom otišla u Račak…lepo smo je zamolili da ne ide s policijom u selo jer su meštani traumatizovani. General Dizek joj je ponudio obezbeđenje, dao je garancije da će biti potpuno bezbedna i da niko neće pokušti da je povredi. Međutim ona je inistirala da ide sa srpskim policajcima. Kada je video da ne vredi ubeđivati se s gospođom Marinković, general Dizek je, kako bi izbegao bilo kakvu eskalaciju nasilja, tražio da naših četvoro ljudi izađu iz Račka pre nego što sudija i policija uđu u selo.

Sudija Marinković se protivila i toj molbi?
- Ne, ali način na koji je dala svoje odobrenje bio je takav da je general Dizek koji je jedna zaista divna, hrišćanska duša i pravi džentlmen bio spreman da je udari. Sve što je ova sudija Marinković preduzela govorilo mi je da joj ni na kraju pameti nije da ustanovi šta se zaista dogodilo u Račku.

Da budem potpuno precizni, šta je sudija Marinković tačno uradila što Vas je toliko razočaralo?
- Sudija Marinković je naložila da se tela prebace u mrtvačnicu u Prištini. Bilo je objavljeno da će "međunarodni" srpsko-beloruski tim izvršiti autopsiju i na svu sreću u tom trenutku reagovala je Evropska unija koja je preporučila Miloševiću da pozove drugi, zaista međunarodni, neutralni tim forenzičara iz Finske. Osim toga bilo je mnogo igara s telima.

Šta mislite da je bila svrha njenog insistiranja?
- Zaista ne znam. Aspolutno nije bilo nikakvih razloga da se tela zadržavaju u Prištini kada se završe sve neophodne procedure. Jednostavno, rekao bih da je sudija Marinković sadista. Nikako nisam mogao da se otmem utisku da ona uživa da ponižava žrtve.

Pošto ste objavili da je u Račku počinjen masakr, odnosno ratni zločin pokušali da se susretnete s Miloševićem. Zbog čega do tog sastanka nikad nije došlo?
- Sutradan, posle konferencije za štampu, nazvao sam Šainovića koji mi je odgovorio da je predsednik Milošević zauzet. Ja sam na svoju ruku odlučio da odem u Beograd i da sedim u Interkontinentalu dok me ne primi. Posle ko zna koliko telefonskih razgovora sa ljudima iz Protokola, čekajući gotovo dva dana da Milošević nađe trenutak slobodnog vremena, krenuo sam, kao i obično, da večeram negde u gradu. Kao i obično očekivao sam da ću u holu zateći nekog, međutim bio sam ponovo zatečen. Izlazeći iz lifta ugledao sam gomilu novinara koji su poturali mikrofone pitajući me: "Gospodine ambasadore kako komentarišete to što ste proglašeni za personu non grata?" Ja nisam imao pojma o čemu pričaju.

Sećate li se ko je, osim ljudi iz Stejt dipartmenta, zvao da Vam pruži podršku u tom trenutku?
- Zvao me je Vesli Klark koji mi je rekao: "Bil ostani tu gde si. Nemoj odlaziti, jer ako sada odeš nećemo moći da te vratimo nazad. Ako ostaneš, mnogi ljudi će zvati i razgovarati s Miloševićem. Obećavam ti pritisnućemo ga i ti nećeš biti proteran".

Šta ste vi odgovorili?
- OK, Ves ali ja sam ovde. Hoću da znaš da nemamo nikakvu zaštitu.

Po načinu kako objašnjavate situaciju čini se da su Vam novinari pružili zaštitu koja je bila dragocena koliko i podrška stranih diplomata koji su su izvršili pritisak na Miloševića?
- Apsolutno. To je snaga medija koje ljudi ponekad nisu svesni. Novinar Rojtersa, Amerikanac koji je kasnije poginuo negde u Africi i novinar iz NJujork tajmsa, Britanac, pričali su sa svedocima, ljudima iz nevladinih organizacija i koliko sam ja iz njihovog pisanja mogao da zaključim došli su istih zaključaka kao i ja.

Da li znate kako je g. Rouč iz Rojtersa došao do fotografija iz Račka?
- Nemam pojma.

Dobio ih je od jedne koleginice iz Bujkua.
- To me ne iznenađuje.

Mene je iznenadilo kad je mom kolegi Arturu Demeku i meni, nešto kasnije u hotelu restoranu prištinskog hotelu Park, g. Rouč priznao da je fotografije dobio pre nego što je bio u Račku, pre nego što ste Vi bili u Račku.

Lidija Kujundžić