Vrlo poštovani prijatelju, suočeni sa raspadom Države, sa sistematskim falsifikatima istorije, sa srozavanjem morala, a u želji da se vaspostavi sistem vrednosti, podstakne preporod Srpskog naroda i ozdravljenje celog našeg društva - stvorili smo Srpski narodni pokret "Svetozar Miletić", koji se suprotstavlja komadanju srpskog narodnog bića, bori se za jedinstvo svih Srba i za skladan zajednički život svih građana koji sa Srbima u srpskim zemljama obitavaju.

Srpski narodni pokret "Svetozar Miletić" nije politička stranka, nego je pokret prevashodno duhovnog preobraženja; osnovna naša zamisao i polazna tačka jeste: otadžbinsko je iznad partijskog.

Moralnom rasulu i haosu u svesti, stvorenim od tuđinskih ideologija, mračnih namera, i stranačkog bezumlja, suprotstavljamo borbu za narodno jedinstvo i preporod, za istorijsku istinu, za pravnu Državu, za humano demokratsko društvo. I za visok moral, utemeljen na hrišćanskoj etici i svetosavskom predanju: što ne želiš sebi - ne čini drugome!

Kako Bog zapoveda

Ili kako stoji u Jevanđelju po Mateju: "Sve što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima, jer to je zakon i proroci." SNP "Svetozar Miletić" nikako ne želi da sreću Srba gradi na štetu drugih narodnosti i veroispovesti. Naprotiv, sreća manjina je uslov i ogledalo naše sreće. "LJubi bližnjega svoga kao samoga sebe" - velika je hrišćanska zapovest. Zato je naše srpsko rodoljublje ishodište našeg čovekoljublja, koje obuhvata sve ljude dobre volje.

Ukoliko su naše namere plemenitije i čistije, utoliko više podstiču tvorce haosa i stranačkog zloduha da šire laži i klevete o nama, da nas drže pod medijskom blokadom i na sve načine onemogućavaju naše delovanje.

Za razliku od niza drugih nevladinih organizacija, a ima ih u našoj zemlji, nažalost, oko 27.000, SNP "Svetozar Miletić", slobodouman i moralno nezavisan, nije finansiran ni iz inostranstva ni od ovdašnjih vlasti, tako da možemo sokratovski reći: siromaštvo naše svedok je našeg poštenja. Ali to siromaštvo nas sputava: nemamo list, nemamo radio stanicu, nemamo televiziju, niti imamo sredstava da se pojavimo na izborima, iako je naš pokret, kao snaga plemenite nade, privukao više desetina hiljada pristalica, svih koji su protiv nazadnjačkih separatizama i mračnjačkog autonomaštva, tih nakaznih izroda antikulture, koji bi da nam pogaze časnu istoriju, unište tekovine vekovnih žrtvovanja za oslobađanje i ujedinjenje Srpstva i bace nas u antikulturni brlog, gde vladaju pometnja svesti i beznađe.

Na pokrajinske izbore moramo izaći, a za to su nam neophodna finansijska sredstva: da porazimo autonomaše i separatiste, koji bez moralnog i glasačkog pokrića nasilnički vladaju u Vojvodini, krivotvoreći istoriju. Autonomna Vojvodina - a zvala se Vojvodina Srbija - imala je smisla u tuđoj carevini, u kojoj se naglašavalo da isti srpski narod živi sa obe strane Dunava i Save, kome je autonomija neophodna da bi se održao pod tuđinskom vlašću dok ne dođe čas oslobođenja i svesrpskog ujedinjenja. Ta autonomija, vrlo kratkog veka u Austriji i Austro-Ugarskoj, nije imala i nema istog smisla u državi srpskoj i jugoslovenskoj.

Protiv zabluda

Posle oslobođenja i ujedinjenja, za autonomiju su se uporno zalagali ogorčeni protivnici srpskog narodnog jedinstva, sprovodeći rušilačku politiku Kominterne ili podmukle namere hrvatskih, mađarskih i drugih šovinista, a nipodaštavajući, zarad jedne naopake ideologije, istoriju i životne interese srpskoga naroda.

Treba da stanemo na put tim zlonamernicima, da postavimo stvari na prava mesta, boreći se protiv ukorenjenih zabluda, vraćajući se izbornim vrednostima i istorijskoj istini.

Velika akcija je pred nama, za koju nam je neophodna podrška svih rodoljuba i istinoljubaca, oslobođenih ideoloških predrasuda, kao i materijalna odnosno finansijska pomoć još jakih preduzeća i imućnih Srba. Mi tu pomoć ne molimo za sebe, mi je tražimo za časne ciljeve, apelujući na savest i svest svih imućnih sunarodnika naših, duboko uvereni da je, u ovom dramatičnom času, dužnost svih Srba da budu solidarni, da nam se pridruže i da materijalnu i moralnu pomoć našem Pokretu velikodušno pruže.

Naglašavamo da je položaj srpskog naroda danas težak kao posle izgubljene Kosovske bitke, kao posle velikih seoba Srba, a možda je još teži. Treba da smo dostojni tragedije koja nas je pogodila. Sad smo rasejani na svim kontinentima, u preko stotinu država, a raskomadani smo, tragično, i na balkanskim prostranstvima, posle raspada Jugoslavije.

Osnivači i pripadnici Srpskog narodnog pokreta "Svetozar Miletić" spremni su da se žrtvuju, ne očekujući baš nikakvu korist za sebe. Žrtvujte se i Vi, ukazujući nam materijalnu, a time i moralnu pomoć. Da biste podrobnije upoznali naše zamisli i ciljeve, šaljemo Vam našu knjigu "Otadžbinsko iznad partijskog". Želimo Vam radostan praznik Roždestva Hristova i srećnu Novu godinu.

Spremni smo da se sa Vam ai lično sretnemo radi dogovora. Zašto bismo mi, Srbi, bili manje složni i manje samosvesni od drugih naroda, osobito onih koji nas okružuju? Pa naš svetosavski narod je jedan od najstarijih u Evropi! Zar smemo biti, a da se ne unizimo, u ovom tragičnom času, najzaboravniji, najkukavičkiji, najnesolidarniji, sad kad su nam istorijsko pamćenje, hrabrost i narodna samosvest, dalekovidost i sloga najneophodniji, uslov našeg opstanka?

Hristos se rodi! - dragi prijatelji. Bratski vas pozdravljaju osnivači Srpskog narodnog pokreta "Svetozar Miletić":

DRAGAN NEDELJKOVIĆ, član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti u Parizu, predsednik SNP
"Svetozar Miletić", Ul. Vase Pelagića 46 B, BEOGRAD, tel. 011 651 776; 063 86 64 901.
VASILIJE KRESTIĆ, član SANU, predsednik Narodno-crkvenog saveta SNP "Svetozar Miletić"
KOSTA ČAVOŠKI, dopisni član SANU, član Saveta
PAVLE STANOJEVIĆ, predsednik Sabora SNP "Svetozar Miletić"
ĐORĐE SRBULOVIĆ, predsednik Izvršnog odbora SNP "Svetozar Miletić" O Božiću, 2004,
u Beogradu i Novom Sadu

Ovaj tekst je bio pripremljen za štampu 24/25. decembra 2003. godine. Odložio sam slanje teksta "GLASU javnosti" iz jedinog razloga: sačekao sam da budu okončani parlamentarni izbori. Naime, Radovan Anić je bio na listi kandidata za poslanika Republičke skupštine. Nisam hteo da mu ovim tekstom "kvarim očekivani uspeh" na izborima. Srećom, R.Anić neće biti republički poslanik.

Pravi povod ovom reagovanju je tekst: "Dva veka u Marićevića jaruzi", novinara Zdravka Janjevića, objavljenog u "Glasu" 22.10.2003. godine. U tom tekstu, Z. Janjević je objavio intervju sa potpredsenikom S.O. Aranđelovac.

A u tekstu piše svašta. Kao i svi političari, koji se nađu, bez svojih zasluga, u vršenju funkcija vlasti ("...ak i maloj...") pripisuju sebi zasluge koje im ne pripadaju.

Kakve zasluge

Tako i R.Anić iznosi - citiram:
"Završeno je asfaltiranje puta Mladenovac-Aranđelovac, preko Orašca..." "Memorijalni kompleks je osvetljen...", "Spomen-škola, koju je podigao kralj Aleksandar (?) dobila je novo ruho...", itd., pominje "spomenik srpskoj revoluciji" - konkursno (nagrađeno), rešenje vajara Ota Loga, koje je već godinama zaboravljeno i sklonjeno od očiju i od misli srpskog naroda.

Valja istaći, Anić izbegava uobičajenu uzrečicu: "mi (ja) smo uradili". Inače, u redovnoj konverzaciji, on tu uzrečicu često upotrebljava.

Za sve što je napred izneo sa naglaskom: "završeno. . .urađeno", on za to nema nikakvih zasluga.
Šta je, tu je. Kao i svaki političar, mnogo bolje priča nego što dela. R.Anić je od 1990. godine, do 2000. godine, promenio četiri-pet polit. partija. Skrasio se u stranci "Nova Srbija". Sticajem okolnosti, nesrećna koalicija iz "izvornog DOS-a", donela mu je u toj podeli vlasti, mesto potpredsednika S.O.Aranđelovac.

Za proteklih tri i po godine, gotovo da ništa korisno nije oposlio za narod opštine Aranđelovac. Išao je tamo gde su ga drugi slali. Tamo gde se pojavljivao, uglavnom je nešto govorio - to mu je posao po funkciji.

Kao enciklopedija

Veoma skromnog obrazovanja, još skromnijeg znanja, ubedio je sebe, da on danas može ravnopravno, sa osobama koje poseduju znanje, da govori o investicijama i građevinarstvu, o istoriji i istoriografiji, o etnologiji, o heraldici (čak !?) i o svemu drugom... nema za njega nepoznatih oblasti.

Za čitaoce navodim važan podatak: u istorijskom mestu Orašac, u zaštićenoj zoni "A", zabranjena je bilo kakva gradnja, bez prethodne saglasnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Novoizgrađena prodavnica je u centru te zaštićene zone. R.Anić ne poseduje nikakve dozvole, pa ni prethodnu saglasnost pomenutog Zavoda. Nije urađen (inoviran) regulacioni plan Orašca, samim tim, ni zaštićene zone. Anić priznaje da je iskoristio te urbanističke praznine i "blagonaklonost" činovnika iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. I na kraju, u malo izmenjenoj verziji, navešću dve narodne izreke:

"Daj mu vlast, pa ćeš videti kakav je" (čovek) i
"Oduzmi mu vlast, pa ćeš videti da je nikakav"
Zašto sam sve ovo napisao?
Valjda će čitaocima, koji su i glasači (birači), a ne samo čitaoci, ovo poslužiti kao primer i nauk: šta nam valja činiti na narednim lokalnim izborima.
Rekoh, ovo je samo loš primer, a ovakvih primera ima mnogo. Nažalost!

Branislav V. Nedeljković
Aranđelovac

Čudan smo mi Srbi "svet"! Smeta nam kad neko napreduje, ima, želi više i bolje, a, istovremeno, zameramo i onima koji godinama sede skrštenih ruku i, naviknuti da ih sve nešto "sleduje" samo zato što su građani te države, zaostaju i loše žive. Nekoliko nedobronamernih člančića o borbi Lapova i njegovih desetak hiljada stanovnika da, manje-više bez pomoći i "udelivanja" sa strane urede i unaprede svoje mesto, već se, po "dobrom" srpskom običaju, potura javnosti kao: "Ko to i, što je najvažnije zašto, "gura" Lapovo?"

Jedini pravi odgovor je: Lapovo "guraju" Lapovci, dok mnogi drugi čekaju da im - padne s neba! Lično sam, kao pomoćnik ministra prosvete Srbije, iako po rođenju Batočinac, u više navrata pomagao da se unapredi školstvo u Lapovu: dogradi i uredi osnovna škola (Ima čak više đaka nego svih osam naselja susedne opštine Batočina), a najviše zbog toga što je skoro 4/5 Lapova u tzv. Lapovo Varoši i dosta je udaljeno i bez komunikacija sa susednim školskim centrima (Batočina, Svilajnac, Velika Plana, Jagodina), uvek sam bio za to i pomagao da se nađu pogodna rešenja (programi) i za srednju školu.

Nažalost, iako je, takoreći svaki treći - četvrti Lapovac zaposlen na železnici, nije bilo razumevanja, posebno ne u jedinom Školskom centru ŽTP u Beogradu da Lapovo dobije bar neka, manje tehnološki složena zanimanja. Ni za poljoprivrednu (stočarski smer) struku takođe nema uslova - postoji odlična i velika škola u Svilajncu, a poodavno se ugasila zbog toga takva škola u Rači. Jeste srednja škola u Batočini na samo 5-6 km. ali - stotine dece već godinama iz Lapova, zbog loših veza, pešači...

Lapovci su oduvek bili vredan i složan "narod". Malo šta čekaju i traže od drugog: još 1840. prvi su u okolini skupili novac da plate učitelja, što su Batočinci, iako trgovačko mesto, učinili tek četiri godine kasnije, a bili su (piše u: Školstvo Šumadije u 19. veku Milivoje Petrović) varošica još 1593. i "centar donjeg dela Lepenice". Zamašne su donacije i pojedinaca Lapovaca: prošlog leta privatnik je izgradio čak tri bazena, drugi monumentalni spomenik kralju Aleksandru. Lapovo sve više liči na moderan grad s jakom, uglavnom privatnom industrijom, trgovinom... Nas, književnike Pomoravlja i Šumadije, više puta su s brojnom publikom i uvažavanjem primili. Zato i treba pomoći Lapovo jer to zaslužuju.

Dr Miodrag D. Ignjatović, profesor i književnik
Beograd