GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P I S M O

Pogled Srbija iz Evrope

I dalje Evropa nije srušila zid prema Srbiji, nije promenila odnos prema narodu

Početkom devedesetih godina prošloga veka, kada je pod pokroviteljstvom tadašnje Evrope, posebno Nemačke i ministra spoljnih poslova Genšera, donosno prebrzog i nepromišljenog priznanja secesionističkih republika, počela da se raspada Jugoslavija, mnogi obični ljudi na zapadu nisu shvatali o čemu se radi. Nije tu bila samo Nemačka, već i Vatikan, i plašljiva politika Francuske.

Da se ne bi "Evropa raspala", doneto je zajedničko "rešenje" na štetu srpskog naroda. Milošević, loš političar i čovek bez ikakve vizije, bio je u tome samo koristan.

Nema zaborava

Srbi mogu da "oproste", ali ne da zaborave.
U Evropi je zaboravljeno koliko je Srba poubijano u fašističkoj Hravatskoj, u Drugom svetskom ratu. Umesto da se podrži odbrana zajedničke države, podržana su cepanja, prvo politički, a onda i vojno. Danas u Srbiji ima oko 650.000 prognanih Srba i drugih nacionalnosti. U Hrvatskoj je bilo 25-28 odsto Srba, danas ih je ostalo od 7 do 9 odsto. Za onog kojih ih je proterao, ne kaže se da je sprovodio etničko čišćenje!

Usledilo je suzbijanje "humanitarne katastrofe" na Kosovu i Metohiji, još većom katastrofom, bombardovanjem.
U Bosni, gde su svi muslimani sveta dolazili da ratuju protiv Srba, čak i čuveni avganistanski vođa Masud, ratovalo se, ne za demokratiju, već za muslimansku veru i za Alaha. Muslimani se i dalje naoružavaju, a od Srba se traži da se razoružaju. Danas ima pokušaja da se menja Dejtonski sporazum, a u doba terorizma Evropa povlači svoju vojsku iz Bosne. Kada se to potpuno desi, izvesno je da rat može ponovo da počne. Tada će Evropa biti samo posmatrač, jasno je zašto.

Na Kosovu i Metohiji, evropske sile pale su na ispitima. Kome je bilo milo da gleda Šiptare (Šiptari su na KiM, a Albanci su u Albaniji) kako bosi beže preko snežnih planina? Ali ja koji sam se tamo rodio, znam kako su nam isti ti Šiptari palili kuće, manastire, crkve, škole, silovali decu, majke, sestre, žene. Gde je tada Evropa bila? Šiptari su se vratili na Kosovo i Metohiju, a Srbi su oterani sa svoje zemlje. Oni koji su ostali, logoraši su današnjeg Aušvica, Dahaua i Jasenovca. Posle "uspostavljanja mira" na KiM. u "demokratiji" je nestalo ili ubijeno oko 1800 Srba. Nijedan Šiptar nije uhapšen. Gde su svi oni borci za ljudska prava i protiv "Humanitarne katastrofe", Gliksman, Levi, Kušner (isteran iz Srbije, doduše ne od Srba)?
A odnos prema novoj Srbiji.

Znaju to u Kforu

Demokratska Evropa ponaša se na Kosovu i Metohiji, iskonskoj zemlji Srbije, kao da je reč o stranoj teritoriji. Nastavlja se sa ultimatumima Srbiji. Ne omogućuje njenim građanima da putuju bez viza. Nije srušila berlinski zid prema Srbiji, nije promenila odnos aparthejda prema srpskom narodu. U eri borbe protiv terorizma i prostitucije, nije sprečila najjači šiptarski lobi prostitucije, šverca ljudi i cigareta na svojoj teritoriji.

Zna to Kfor, znaju to svi, treba samo hrabrosti da se priznaju greške!
Sve ovo, vapaj je, od Šiptara prognanog Srbina, koji danas u Evropi živi.

Šta ostaje nama, "evropskim" Srbima?
Da svi zajedno organizujemo veliki gandijevski marš mira na Kosovu i Metohiji, kako bismo sprečili nasilje i katastrofu nad našim narodom.
Posle ovoliko grešaka, Evropa nas, kao svoje građane, najzad mora videti i čuti.

Vasilije Berdović
Francuska


Z A B R I N U T O S T

Slovo o pismu i jeziju

Otvoreno pismo ministru prosvete i sporta profesoru dr Gašu Kneževiću

Upozorenje Milutina Novkovića "Vapaj srpske ćirilice", objavljeno u cenjenom "Glasu javnosti" od 14. decembra 2003. godine, ostalo je, nažalost vapaj bez odziva. Ćirilucu guše oni koji su po zakonu obavezni da je štite. Zakon kaže da je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji ćirilično pismo, a ministar prosvete i sporta gospodin Gašo Knežević obraća se nastavnicima, deci i roditeljima, istina, ćirilicom, ali službeni dokument potpisuje latinicom. U završetku obraćanja piše "za Ministarstvo prosvete i sporta Vlade Republike Gašo Knežević" (potpisao se svojeručno što se vidi iz dokumenta koji vam prilažem).

Zašto tako, gospodine ministre? Ako Vam je latinica toliko za srce prirasla, služite se njome u privatnoj prepisci, ali nemojte, bar u javnom obraćanju, da bagatelišete zakon. Svojim latiničnim potpisom pokazali ste da niste srpski ministar nego ambasador neke tuđe kulture. Navedite mi bar jedan primer da se neki kineski zvaničnik u službenom obraćanju ne potpisuje svojim ideografskim pismom, neki ruski - ruskom ćirilicom, engleski - svojom latinicom. Sve mi se čini da Srbi koji proteruju ćirilicu, a svojataju latinicu, pate od kompleksa niže vrednosti.

Hoće da budu poput onih velikih na velikom Zapadu. Vi ste svojim potpisom javno omalovažili srpsku kulturnu istoriju; odrekli ste se korena što sežu do Ćirilovih i Metodijevih učenika koji su stvorili ćirilicu; potcenili ste sve vekove od dvanaestih, kada počinje istorija srpske ćirilice, naovamo; proglasili ste nevažećom Vukovu jezičku i pravopisnu reformu. Ponizili ste najjednostavnije i najsavršenije pismo na svetu kojem se divio i Bernard Šo.

Srbin ima dva znaka raspoznavanja - krsnu slavu, koja nema paralele kod drugih naroda, i ćirilicu, bolju od svih pisama, bolju od ruske i bugarske ćirilice. Ako se toga odrekne, počeo se utapati u neko tuđe more.

Još nešto, gospodine ministre! Iz Vašeg ministarstva izlaze dokumenti koji zagađuju srpski jezik. U njima se pominju "školski kurikulumi", "fokusirano čitanje", "edukacija nastavnika" i objavljuje nestajanje srpskog jezika. Nedavno su Francuzi, trudeći se da odbrane svoj jezik od amerikanizacije, isključili iz upotrebe termin i-mejl i umesto njega koriste reči elektronska pošta. Njihovim putem treba da pođu svi, jer, kako je krenulo, kroz nekoliko vekova svi ljudi će govoriti istim jezikom - engleskim. Nestaće jezičke raznovrsnosti.

Molim Vas da mi ne zamerite što ću navesti samo delić iz predsmrtnog zaveštanja Stefana Nemanje o jeziku:
Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša... Narod koji izgubi svoje riječi prestaje biti narod... Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Poslije izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Poslije izgubljenog jezika nema naroda.

I, na kraju, gospodine ministre, molim Vas da se potrudite da pismene poruke koje šaljete u javnost budu i pravopisno pismene. U službenoj i poslovnoj prepisci sa Vi i Vaš (velikim slovom) oslovljava se jedna osoba, a ne više njih kao što piše u novogodišnjem obraćanju ministarstva nastavnicima, deci i roditeljima: "Deco, ... iskreno želimo da Vam u školi bude lakše i lepše". Toliko. Iskreno zabrinut

Čedo Nedeljković, profesor
Beograd


P O G L E D

Država i delije

"Država nisu brkate delije" - "Glas javnosti", 31. decembar 2003.

Gospođa Branka Prpa je potpuno u pravu, da delije (savremenim izrazom: politički moćnici) ne čine državu. Nažalost, međutim, u slučaju Srbije, to je oduvek bilo tako, a "institucije", čiji značaj ona toliko ističe, vladajućim moćnicima služile su, - s obzirom da su, mahom, bile iznuđene, - samo kao paravan njihovoj despotskoj tiraniji. Zbog toga se ni danas ne može govoriti o "modernoj državi", nego samo o njenom začetku. I to, veoma uslovno.

Zašto? Zato, jer se dobro zna da su atributi državnosti: jasnim i čvrstim granicama omeđena teritorija, puna suverenost nad njom, celovitost pripadajućeg joj naroda, organizovana i stalna oružana sila i, naravno, institucije, koje bi služile za funkcionisanje države. Niti je "država" Crnog Đorđija od pre 200 godina imala te atribute, niti ih današnja Srbija ima. Ili, pak, u najboljem slučaju, samo delimično i bez pravog sadržaja, jer su sve dosadašnje srpske države zavisile od samovolje autoritarnih vladalaca.

Stoga je i poređenje sa SAD i Francuskom, blago rečeno, preterano, jer se u tim zemljama radilo o stvaranju demokratske države, što kod nas nije bio slučaj. Jedino je "čika Pera", kralj Petar I, pokušao da taj "pelcer" prenese ovamo, ali ga je u tome omeo Prvi svetski rat. Srbija je, sve do Berlinskog kongresa, bila vazalna država unutar Osmanlijskog carstva, sa knezom (Milošem) na čelu, a postala je samostalna tek kada je Turska prestala da bude saveznik zapadnih velesila protiv Rusije i počela da smeta njihovom prodoru ka Istoku, ka njihovim kolonijama.

Gospođa Prpa greši i kada pominje 1888. godinu, te Srbiju predstavlja kao "ustavnu monarhiju", kada se zna da je taj tzv. "Turski ustav" bio iznuđen, te se, zbog njega, kralj Milan II već naredne godine odrekao prestola i napustio zemlju. Tako isto, pominjanje Zakona o štampi (1881.) kao liberalnoj, ("Štampa je slobodna") nema osnova, jer ona, ne samo tada, nego ni kasnije, nikad nije bila bez cenzure i represalija.

Pojam "moderne države" podrazumeva jasno razgraničenje između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, vladavinu zakona, i institucije sa realnom snagom i uticajem na život građana. Svega toga, nažalost, još ni danas nema kod nas. Parlament je instrument u rukama vladajućih "delija", zakoni se ili ne donose, ili ih niko ne poštuje, a otimačina narodnog bogatstva je i dalje na snazi. Tranzicija, sasvim izvesno, puna je teškoća; pitanje je samo da li vladajući moćnici zaista žele da ona da očekivane rezultate, ili će i dalje sve zavisiti od volje jednog čoveka, odnosno kamarile oko njega. Tek kad to prevladamo, moći ćemo govoriti o modernoj državi.

Stevan Babić
Novi Sad


O B A V E Z A

Građani na prvom mestu

Pre izbora listom su se partije koje su učestvovale na tim izborima izjašnjavale kako će se boriti za građane Srbije, za njihovu dobrobit i blagostanje. One koje su prešle cenzus preuzele su tu obavezu bez obzira na njihove programske ciljeve, da tako i postupe, da rade u interesu građana, jer zato su u parlamentu, a parlament za to i služi: No već kad je bilo jasno koje partije su prešle cenzus počeli su se isticati ciljevi i programi, ko s kim hoće ili neće, ko s kim može ili ne može. Da li će vlada izgledati ovako ili onako? Hoće li biti stabilna? Možda manjinska? Niko da kaže kako će se partije koje su sada u parlamentu truditi da u interesu građana zbog kojih su se trudili da uđu u parlament pokušati da nađu zajednički jezik barem po prioritetima koje su gromoglasno isticali u vreme predizborne kampanje.

Nadamo se da neće doći do onog najgoreg da se ponašaju kao rogovi u vreći. Svima njima Srbija je bila na prvom mestu, puna su im usta bila Srbije. Pa ako je već tako zaboravite gospodo poslanici neke svoje ciljeve iz vaših programa i svi skupa uradite to što ste i obećali, da ako uđete u parlament počećete odmah sa radom da bi mogli toj našoj već toliko napaćenoj Srbiji da je to sramota.

Budimir Kolarić,
Kula


P R O T E S T

Moskva pre Beograda

Otvoreno pismo IO Skupštine Beograda

Zaključkom sa sednice Izvršnog odbora Skupštine Beograda, održane 12. maja 2003, (br. 404-992/03-IO) odbijen je: "... zahtev preduzeća "Nova Evropa" d.o.o. i Centra za razvoj nauke, privrede i kulture "Armenija" za korišćenje Svečane sale, u Skupštini grada, radi promocije knjige". Te dopunjavam:... "Jerevansko proročanstvo" Brane Dimitrijevića.

Obrazloženja ni pravne pouke za pomenuto odbijanje nema, osim pozivanja na "Službeni list" čl. taj i taj, pa taj i taj (pa čitaj ako si dokon), a nezvanično: bazde, te ih zaobilazim. Majski propust možete, uz prikladno izvinjenje, srećom ispraviti do 1. marta 2004. kako se, potom, ne bi dogodilo da prva promocija baš te knjige bude u Moskvi kao da je dole potpisani izgnanik, a tri bombardovanja (1941, 1944, 1999.) u rodnom svom Beogradu preživeo, i još je tu.

Brana Dimitrijević
Beograd