[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak, 12. 1. 2004.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Kako se izbegla i raseljena lica adaptiraju na nove uslove koje im je život nametnuo

Sve izbegličke priče su
iste, a opet različite

Komesarijat za izbeglice planira da pređe iz humanitarne u razvojnu fazu pomoći, jer samo na taj način može da se pomogne izbeglim i raseljenim licima da nastave život tamo gde su nekad stali

Tragični događaji poslednje decenije prošlog veka doveli su u Srbiju i Crnu Goru, silom prilika, oko milion izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i raseljenih sa Kosova i Metohije. Dugo će ostati u sećanju kolone iznurenih, patnjom pritešnjenih ljudi koji su, sa ono malo svoje imovine koju su mogli da natovare i ponesu sa sobom, krenuli u najveću neizvesnost.

Kako i gde se smestiti, kako započeti život iz početka, pitanje je na koje nisu svi mogli da odgovore. Nisu mnogi ni danas mogli da nađu svoje mesto pod suncem, iako je od tada prošlo dosta vremena. Ima onih koji su i sada u kolektivnim centrima ili plaćaju visoke kirije u iznajmljenim stanovima.

"U razgovoru sa mladim izbeglicom iz Krajine, saznao sam da su prvi dani i nedelje izbeglištva nalik studentskoj ekskurziji; sve je negativistička reakcija na stvarnost, deluje lako, rađa se potreba za provodom i zabavom, a u pozadini provejava stalni osećaj da ćeš se brzo vratiti, kada se sve završi tamo odakle si krenuo. Ali, posle izvesnog vremena, realnost te primorava da shvatiš da si u izuzetno nezavidnom položaju, nova sredina te neće isto kao i stara, ali, na drugi način, svi sistemi adaptacije postaju aktivni, a nezadovoljstvo se koncentriše u jednu tačku, tačku nemoći. Tada je najvažnije da si sačuvao fotografije na kojima vidiš da si živeo, da su te voleli i hteli. Tako vraćaš poljuljano samopouzdanje. Druguješ sa svojim brodolomnicima, sećaš se sa njima, podeliš vesti, obično tužne, i na kraju dana shvatiš da je i taj dan prošao - opet bezuspešno", zabeležio je u svojoj knjizi lekar, neurolog Aleksandar Ristić. On je i sam doživeo sudbinu izbeglih Srba sa Kosova i Metohije, kada je pod prisilom proterano 250.000 ljudi iz svojih domova. Sve zabeležene priče su nastale kada se dr Ristić, 2000. godine, odazvao pozivu Ministarstva zdravlja i sa ekipom lekara boravio na terenu, u srpskim enklavama, šest meseci.

Krompir dnevno za kiriju

Kako ističe u svojoj knjizi koju je posvetio "onima koji ostaju", lekar Ristić je zabeležio neke karakteristične i nadasve tragične primere tog stravičnog života u kosmetskom getu.
- U Prištini smo posetili, kao ekipa lekara, Olgu B. u naselju Ulpijana. Sva ulazna vrata u kojima žive Srbi Kfor je obeležio nalepnicama i opasao gvožđem, da se zna da su pod njihovom zaštitom. Ona živi u potpuno izolovanom svetu, i imali smo velike probleme dok smo je nagovorili da nam otvori vrata. U stanu je bilo nesnošljivo od smrada, jer iz očitog straha ona nije otvarala prozore mesecima. Naišli smo na stvari nekako spremne za selidbu, onako na vrat na nos pripremljene. U stanu nije bilo vode i otuda taj smrad koji je bilo teško izdržati. Posle dvanaest meseci provedenih u zabarikadiranom stanu, baba Olga je, uz našu pomoć i naš nagovor, kročila na ulicu. Ona je to komentarisala ovim rečima: "Pogledajte, zaboravila sam da hodam po zemlji."

Novčana pomoć za raseljene sa Kosmeta

U toku ove godine, Ministarstvo za socijalna pitanja Republike Srbije, Crveni krst Srbije i Komesarijat za izbeglice obezbediće novčanu pomoć za 6.000 najugroženijih porodica raseljenih sa Kosova i Metohije, u iznosu od po 2.000 dinara mesečno.

Tragična statistika

Najviše izbeglica u Srbiji bilo je 1995. godine, kada je registrovano više od 700.000 lica. Danas taj broj je 276.281 lice. Komesarijat nema formalnu pravnu nadležnost da se stara o interno raseljenim licima sa Kosova i Metohije, ali se obezbeđuju sredstva za njihov smeštaj i ishranu u kolektivnih centrima.

Dr Ristić navodi još jedan slučaj koji je tada zabeležila njihova ekipa u Prištini. Reč je o jednoj starici koja živi u takozvanoj Crkvenoj mahali. Ima, ili imala je, ogromnu kuću sa deset soba, a sada živi samo u podrumu. U njenoj kući žive Albanci, koji kažu da su joj s pravom sve to uzurpirali. Dve studentkinje, koje su se smestile u delu njenog podruma, daju joj po jedan krompir dnevno za kiriju. Ona je u potpuno zapuštenom stanju, vidno šlogirana. Posle naše posete, uspeli smo da je smestimo u Starački dom u Prištini.

Mi smo u toku našeg boravka na Kosovu i Metohiji pokušali da obavimo jedno istraživanje, kako bismo dobili psihološki profil ljudi koji žive u potpunoj izolaciji, u strahu od svakog narednog dana, u tuzi i nemoći da se vrate u svoje selo, grad, kuću. Vršili smo ispitivanja i poređenja na 67 lica koja žive tako usamljeno i izolovano i veću grupu onih izbeglih i raseljenih lica koja žive u kolektivnim centrima. Naša istraživanja pokazuju da su velike razlike u psihičkom stanju onih koji žive usamljeno i onih koji su u centrima, iako je i tu zaista teško, ističe Aleksandar Ristić.

Sve ovo ukazuje da ljudi koji su pod pritiskom napuštali svoje zavičaje ne mogu da se adaptiraju tako lako na nove uslove i sredine. Neki ne uspevaju nikad. Nismo mogli da pronađemo pouzdane podatke o tome koliko je onih koji su u nekom stanju rastrojstva, izgubljenosti, nemoći, razočaranosti sebi oduzeli život, ali se zna za mnoge primere. Za porodicu je teško da prihvati takvu činjenicu, zato takvi podaci i ne mogu da se pouzdano utvrde.

Stanje izgubljenosti i nemoći

Ali, poslednjih godina beležimo i primere na crnim hronikama da su u stanju psihičkog rastrojstva stradali najbliži članovi porodice, kao što se naslućivalo ovih dana kada smo bili zgranuti stradanjem četvoro dece izgorelih u požaru, koji je, navodno, podmetnula njihova baba. Reč je o izbeglicama iz okoline Kline, iz Drenika. Baka Milica Ribać je sama sebi presudila obesivši se, izveštavaju u prvim vestima mediji. Kasnije je utvrđeno da se ona ubila od tuge i bola za izgubljenim unučićima. Svakako da je tragedija neprebolna, sa bilo koje strane da se se sagledava. Podsetimo se samo tragičnog događaja u MUP-u u Nišu, kada je kolega pucao na svoje kolege inspektore i ubio četvoricu a dvojicu ranio. Opet se radilo o raseljenom licu.

Postavlja se pitanje da li država može nešto da učini na adaptiranju izbeglica i raseljenih lica da što bezbolnije krenu, posle toliko godina, u novi život. Da li ima onih stručnih lica u kolektivnim centrima ili u savetovalištima uopšte, koji na neki način mogu da im pomognu da ovakvih i sličnih tragedija bude što manje.

Portret izbeglice

U Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije razgovarali smo sa šefom informativne službe Stankom Pevcem, koji ističe da je veoma teško dati neki određeni portret izbeglog lica, jer na prvi pogled sve njihove priče su iste, ali u suštini su ipak različite ako se sagledavaju sa individualnog aspekta. "Mi imamo prilike, kao što ste se i sami uverili, kaže Pevac, da svakodnevno kontaktiramo sa tim ljudima koji dolaze, i danas se raspituju, traže i uvek dobiju neki odgovor.

Prosečna starost izbeglica kojih sada u Srbiji ima 276.281 lice , a o 8.000 raseljenih se takođe brinemo, iznosi četrdeset godina. To su, u skoro 80 odsto slučajeva, porodični ljudi koji imaju decu školskog uzrasta. Oni treba svojoj deci da obezbede ne samo uslove za školovanje, već i da ih upute kako treba dalje da žive. Oni često nemaju pravi odgovor, nemaju šta da kažu, jer za sadašnju situaciju nisu krivi, rat je kriv za sve njihove nevolje i nedaće. Kada pogledate tu tužnu statistiku, odmah uočavate da ima invalida, hroničnih bolesnika, ljudi sa ogromnim psihičkim traumama.

Konkurs za 61 stan

Ovih dana je objavljen konkurs za dodelu 61 stana izbeglim licima. U Komesarijat je već stiglo desetine zahteva, jer je još prošle godine bio najavljen ovaj konkurs, pa su ljudi već pripremili dokumenta. Ove stanove finansirala je Republička vlada. Inače, do sada je putem raznih donacija obezbeđeno 1.700 izbegličkih stanova.

Svi oni imaju obezbeđenu zdravstvenu zaštitu, ekipe lekara posećuju kolektivne centre, kada je potrebno smeštamo ih u socijalne ustanove…Ali, da li je uvek to dovoljno. Njima treba i pružena ljudska ruka, topao osmeh, nada... Mi pokušavamo da pomognemo onima koji dođu i obrate nam se za pomoć, ali ima i onih koji ne stignu do nas.

Zato na sve načine želimo da utičemo na ljude da ih ne gledaju drugim očima. Jer nije lako detetu u školi da kaže da živi u kolektivnom centru kada nastavnik zada temu o životu u porodici. Mnoga dece, to je nama poznato, kriju taj podatak, zato ostaju usamljena i izolovana od svojih vršnjaka. Naš izričit stav je da sve kolektivne centre ukinemo . Prošle godine smo ukinuli 135 centara, a pre toga smo zbrinuli oko 8.000 ljudi koji su u njima boravili više od deceniju.

Pošto je međunarodna zajednica prošle godine proglasila da ovo područje nije više krizno, i mnoge humanitarne organizacije su napustile Srbiju i Crnu Goru. Sada imamo malo para, pa je mislimo i vreme da se iz te humanitarne faze pređe na razvojnu fazu pomoći izbeglicama. Ulagaćemo novac u razvojne programe, koji će pomoći izbeglim licima da započnu da rade, a onda će polako sve dolaziti na svoje mesto. To će, nadamo se, a i iskustva svuda u svetu pokazuju, da pomogne da se ljudi otrgnu od stalne zavisnosti od humanitarne pomoći, koja ako dugo traje sputava ljude da se suoče sa realnošću.

Zato se i kod ove populacije više nego kod drugih, uočavaju depresivna stanja, apatija, bezizlaznost. Naša odluka da zatvorimo sve kolektivne centre ne znači da ćemo ih isterati odatle, kako se nekad predstavlja, već da ih oteramo uslovno rečeno u realan život, u svakodnevicu.

Pevac ističe da je nezaobilazno pitanje povratka, koje je inače regulisano svim mogućim konvencijama. Odluka o povratku ili ostanku je neprikosnoveno pravo izbeglog ili raseljenog lica. Ali koliko je ta odluka relevantna i kako se odlučiti: da li otići tamo gde je sve porušeno, gde se ne zna šta će biti egzistencija, kakvo će biti okruženje, ili ostati ovde sa dilemom kako preživeti, jer je i ovde život težak, nezaposlenost velika. Kakva god da je njihova odluka, nikada ne treba da odustanu od zahteva za vraćanje otete ili uništene imovine, zaključuje Stanko Pevac.

Guljšen Reufi - Prlinčević


vesti po rubrikama

^dosije

15:24h

Kako se izbegla i raseljena lica adaptiraju na nove uslove koje im je život nametnuo

   


     


FastCounter by LinkExchange