Gospodo Hrvati, nedavno je u našim novinama osvanula vest da je "prema mišljenju učesnika ankete, koji je organizovao hrvatski nedeljnik Nacional, izabrano sto najvećih Hrvata u istoriji hrvatskog naroda", na osnovu kriterijuma samo njima poznatim.

Koliko je ovakav poduhvat ozbiljan i valjano izvodljiv sa stručnog aspekta, posebna je priča. No, to je problem učesnika ove ankete, na koji bi mi, predstavnici srpskog naroda, jednostavno odreagovali izrekom "Besposlen pop i jariće krsti", da se iza svega toga ne krije nešto mnogo dublje i opasnije od puke zabave neke grupe dokonih mizofila. A, evo zašto!

Famozni spisak

Kada se pažljivije pogleda ovaj famozni spisak čuvenih Hrvata, koji su obeležili poslednji milenijum, ispada da je njegov odbir sve samo ne obična zabava, već vrlo intencionalna namera, sa više nego očiglednim namerama. Evo nepobitnih dokaza.

Na novokomponovanom spisku velikana hrvatske istorije, od kojih bi svi trebalo da budu, jelte, nepobitno hrvatskog porekla i identiteta, nalazi se popriličan broj Srba, koje su vaši učesnici ankete preimenovali, da ne kažem prekrstili, u Hrvate, bez ikakvog valjanog ili osnovanog razloga. Tako, između brojnih predstavnika nehrvatske provenijencije, među prvom trojicom najslavnijih Hrvata, nalaze se odmah iza najvećeg Hrvata Josipa Broza Tita, dva Srbina -Ruđer Bošković i Nikola Tesla?!

Dalje, na istom spisku nalaze se, među ortodoksnim "Hrvatima", recimo, Rade Šerbedžija, Arsen Dedić, Dražen Petrović (sin oca Srbina, rodom iz centra Srbije, i majke Hrvatice, dakle u najmanje ruku mešanac, čijim su krvotokom podjednako cirkulisale i srpska i hrvatska krv, pa već samim tim ne može biti čisti Hrvat) i da ne nabrajam dalje poduži spisak Srba koje ste u ovoj anketi prekrstili u Hrvate, što je inače već odavno poznat obrazac hrvatskog ponašanja naspram Srba, dok tako nešto ili slično tome nije nikada zabeleženo da su ikada činili Srbi sa Hrvatima. Da ste eventualno pravili spisak poznatih ličnosti koji su rođeni ili živeli u Hrvatskoj, bez obzira na njihov originalni nacionalni identitet, ovakva rabota bi možda i imala nekog smisla.

Ovako, sve ispada drugačije, Ovakvo ponašanje, iako mimo zdravog razuma, ako se pažljivije analizira, postaje mnogo jasnije i prepoznatljivije, kao nešto blaža varijanta genocidnosti, da budem precizniji, duhovne genocidnosti tipične za jedan deo vašeg etnosa, iz najbliže i nešto dalje prošlosti, naravno, ne celog već samo jednog najekstremnijeg srbomrzačkog segmenta, čiji je san etnički čista Hrvatska.

Srbi u svom sećanju čuvaju masovna pokrštavanja Srba u katoličanstvo i unijaćenje, potom, Jasenovac, jame Jadovno, Pribilovci i mnoge druge širom Hercegovine, koje ste zatrpavali srpskim telima, tokom Drugog svetskog rata, zatim u poslednjem ratu, etničko čišćenje Kninske krajine, Like i Korduna ili zapadne Slavonije, progone Srba u Zadru, Šibeniku, Karlovcu, Sisku, Okučanima i Osijeku.

Tokom protekle decenije, broj Srba u celoj Hrvatskoj sveden je na trećinu, posebno u gradovima, iako u njima nije bilo pobuna srpskog stanovništva. Hrvatska je na ovaj način postala etnički gotovo čista država. I, da ne nabrajam više.

Ovo što sada radite sa spiskovima najvećih Hrvata, na kojima se nalazi značajan broj ljudi koji sa hrvatstvom biološki ni etnički nemaju ama baš nikakve veze, samo je nešto blaža ali ništa manje opasna praksa opisana u udžbenicima kao genocidno ponašanje.

Srbe velikane, poput Tesle ili Ruđera Boškovića ili Radeta Šerbedžije, da ne nabrajam mnoge druge koji se nalaze na ovom famoznom spisku, rođene u Hrvatskoj ili koji su živeli vekovima na svojim staništima u Hrvatskoj, kao svojoj domovini, ali ostali do poslednjeg časa Srbi, proizvodite u Hrvate. S druge strane, obične anonimne predstavnike srpskog naroda, koji su ugradili na svoj način i sopstvena dela u razvoj Hrvatske i ginuli tokom istorije braneći podjednako i sebe i svoje hrvatske komšije, protiv zajedničkih neprijatelja i time dali svoj doprinos razvoju i slobodi hrvatskih prostora, pobili ste ili prognali.

Koja je razlika, pitam vas, između "elitnih" Srba, koji su svojim delima zadržali ne samo hrvatsku kulturu već i svetsku nauku, koje svojatate kao Hrvate, i anonimnih Srba čiji je doprinos, na svoj način, ništa manji, mada u međunarodnim razmerama manje primetan. Vaš način promišljanja je očigledno sledeći: ovi veliki, u daljem svetu poznati, Srbi sa hrvatskih prostora ne mogu biti pobijeni niti prognani, jer su isuviše poznati u svetu, pa bi to u svetu moglo izazvalo odijum prema celom hrvatskom narodu, kao narodu koji gaji genocidne namere, pa ćemo ih zato preimenovati u Hrvate.

Ostali deo srpskog puka, anoniman i suvišan na hrvatskim prostorima, pobićemo ili prognati. I na taj način svoje prostore učiniti etnički čistim. Dakle, hipokrizija i imoralnost bez premca u svetskim razmerama, sa značajnim primesama paranoidnih promišljanja.

Zato, gospodo Hrvati, prisvajanje jednog dela znamenitih Srba, kao deo svoga etnosa, a pokrštavanje, genocid i progon nad anonimnim Srbima, u ovakvim ili sličnim anketama, koje nemaju nikakvu istorijsku niti etničku podlogu, vidim kao višedecenijski specifični nastavak hrvatske genocidnosti, samo u novoj formi.

Jedan deo Hrvata kao da nije naučio lekciju i još uvek ne uspeva da sputa ili pripitomi svoju mržnju prema jednom narodu koji ga tokom istorije nikada ničim lošim nije zadužio, na način kako su Hrvati "zadužili" ovaj narod, kome kao da je suđeno da ponavljano igra ulogu ovce za klanje od svoje hrvatske "braće", gde, nažalost, deo krivice za svoj usud mora na sebe da prihvati i sam srpski narod, koji je do sada vazda bio spreman na praštenja i još brže zaboravljanje.

Pouka za ubuduće

Ovo mu je pouka da ubuduće mora biti i oprezniji i mudriji. U tom kontekstu, trebalo bi da bude budniji čak i u ovakvim situacijama, naoko naivnim, jer i one često mogu biti pouzdan indikator nečijih neizmenjenih genocidnih namera i antagonističkih stavova prema srpskom etnosu, koji su još uvek živi i stalno aktuelni i u nekim novim istorijskim situacijama mogu biti reaktivirani i u drastičnoj formi. Zato, poruka: praštati možda ali nikad ne zaboravljati. S druge strane, treba nastojati na daljem negovanju dobrih i prijateljskih odnosa sa poštenim Hrvatima, jer ih je na sreću mnogo više od onih sa genocidnim namerama, sa kojima smo uvek imali prijateljske odnose i toliko toga zajedničkog.

Dr spec. med. Stevan P. Petrović
Beograd

Narod koji više ceni tuđe velike ljude od svojih, narod čije velikane više poštuju u svetu nego kod kuće nema veliku budućnost. U tome i jeste razlika između velikih i malih naroda. Kada neko uspe u velikom narodu, svi stanu uz njega jer shvataju da je njegov uspeh ujedno i uspeh njegovog naroda. Mali narodi, oni svoje ljude koje je svet prihvatio otpisuju i okružuju mržnjom, kao što je bio slučaj sa Vukom Karadžićem i ostalima u to vreme i kao što je slučaj s mnogima danas.

Mi, dakle, iz Vukovog primera, još i na ovaj način treba da izvučemo pouku. Za to je poslednji čas.
Jer, prošlost srpskog naroda u zbivanjima i prilikama pod kojima je živeo tokom prošlog veka, stavljena je na kocku bezbroj puta, rasprodavana je u bescenje i zatire joj se svaki trag. Ostaje nam jedino da se okrenemo budućnosti i da od nje stvorimo svom potomstvu novu prošlost. Ko ne poštuje prošlost nema ni svetlu budućnost. Uslovi za to u Srbiji danas postoje.

Budimo potomci da bismo postali preci. Ovo se može ostvariti uz veliko poštovanje i uvažavanje istine i pravde, koja je okovana u lance. Istina i pravda je danas u ovim vremenima potrebna celom svetu, a nama najviše.

Petar Papić
Čačak

Jutros je belgijska TV mreža RTBF objavila da je Mijailo Mijailović , Srbin koji je ubio Anu Lindh, priznao to ubistvo, jer nije mogao da "se pomiri s činjenicom da je Ana Lindh podržala ideju o bombardovanju Srbije od strane NATO 1999 godine".

Zločin se znači pretvorio u političko ubistvo, a to znači da jedno političko ubistvo stavlja Srbiju u poziciju potencijalne terorističke zemlje.

Ponovo nepravda

Šta je učinjeno do sada po tom pitanju? Kada je zločin učinjen, sećam se da je javno mnjenje pričalo o Mijailu Mijailoviću kao izgubljenom dečaku, nekoj vrsti socijalnog slučaja, čiji je otac maltretirao čitavu porodicu, i mladić je bio prepušten ulici i, kako je neko rekao, maštao je o tome da postane kralj gangstera.

Danas te priče padaju u vodu, jer se radi o političkom ubistvu s predumišljajem ili, kratko rečeno, o terorističkom aktu. Svakako, dobri Srbi će pozdraviti taj "patriotski akt" i osuditi "nepravdu koju će Zapad ponovo nametnuti Srbiji", dok će oni "manje dobri Srbi" verovatno pomisliti da nam to nije bilo potrebno i da će se zračak nade da postanemo ravnopravni član Evrope neslavno ugasiti.

Da li je to iznenadno priznanje samo slučajnost, i tu se može postaviti pitanje. Pošto su na vlast posle izbora došli radikali, možda je Mijailo priznao da bi kod nekih novoizabranih" dobrih Srba" postao neka vrsta heroja, patriote i primer srpskog mučenika.

Patriota ili ubica

S druge strane, možda je priznao jer su posle izbora dobili radikali, a međunarodna zajednica je uzela priznanje Mijaila Mijailovića kao upozorenje toj partiji da ako ne bude radila kako treba Srbija će sigurno ući ne u Evropsku uniju nego u terorističke izolovane zemlje. Ostaje dilema da li će se Mijailo Mijailović proglasiti javno za velikog srpskog patriotu ili za neodgovornog hladnokrvnog ubicu žene i majke i to u njenoj rođenoj zemlji.

Već u napred znam odgovore jer se Srbi već odavno dele na "dobre" i one "domaće izdajnike", "strane plaćenike", "kontrarevolucionare",
kvislinge, a jedno je tačno, nikada za poslednjih 59 godina na one odgovorne i one neodgovorne.

Dragan Rakić
Strazbur, Francuska

Očekivala sam da će ovo pitanje postavljati mnogi bivši oficiri, podoficiri i građanska lica na službi u JNA ali oni još strahuju od nekadašnje stroge discipline po kojoj se nismo smeli žaliti ni našta, a kad smo to činili, kažnjavani smo bili opomenom da je to vrsta štrajka nedozvoljena u vojsci.

Strah je loš drug, a ćutanje zaborav. Tako su nas koji smo stekli penzije radeći za male plate i još manje penzije svi zaboravili iako je među nama mnogo onih koji su raspadom JNA prevremeno penzionisani bez ikakvih naknada. I to smo preživeli i još mnogo toga pa smo jedno vreme bili i Crvena banda. Pripadam grupi koja je trideset godina provela u JNA na teškim i odgovornim radnim mestima, a iz nje otišla s penzijom koja danas iznosi ukupno nešto malo manje od 10.000 dinara. Većina građanskih lica isto je prošla.

Danas kada se rasprodaje imovina, pa i vojna i to pozamašna, a svi drugi zaposleni u preduzećima i raznim radnim organizacijama postaju manjinski ili većinski vlasnici i suvlasnici i na osnovu toga dobijaju akcije, vojna preduzeća su postala ničija ili bar ne naša koji smo se godinama odricali u korist njihove izgradnje. Umanjene su nam plate kad se npr. gradila VMA, a nemamo pravo na lečenje u njoj, a, takođe, i prilikom izgradnje tzv. Titovih vila i odmarališta i nekad najjačih fabrika i preduzeća širom Jugoslavije.

Da upotrebim izraz koji koriste Vojvođani-Careda di su pare? - Zaista, gde su pare? Izbeglice lutaju Srbijom i Crnom Gorom bez stanova i pomoći, penzioneri jedva preživljavaju, a vi reformišete. Pitam se u čiju korist.

Ako je po zadatom, onda tražimo obeštećenje onoga u čijoj smo izgradnji učestvovali. Naglašavam da smo poslednji u zemlji dobili topli obrok i regres, jer je novac išao na izgradnju odmarališta kojia danas svi koriste.

Ovo je samo deo nepravde koja se čini prema nekad najpoštenijem delu socijalističkog društva, što nije teško dokazati, ako treba i pred višim instancama i sudovima. Ako vi niste obavešteni, molim vas da se obavestite i nešto preduzmete u tom smislu.

S poštovanjem,

Vera Niković
Beograd