GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


MIŠLJENJE

Pismo i jezik su snaga naroda

"Baš sve knjige latinicom" i odgovor direktora "Lagune" - grešnog g. Papića

Redovan sam čitalac lista "Glas", pratim sve interesantne priloge u njemu, a naročito stavove i mišljenja čitalaca. U broju od 27.12.2003. godine posebno me je zainteresovao komentar gđe. Mirjane Vrbić "baš sve knjige latinicom" i odgovor direktora "Lagune", g. Dejana Papića, tim više što je tema aktuelna, što su vučja vremena u kojima, kako bi naš Ćopić rekao, "opet nad ovim srpskim narodom "jašu crni konjanici" da ga na svim poljima obezvrede i unište".

Zato je gospođa Vrbić apsolutno u pravu kada ustaje u odbranu onoga što je deo našeg identiteta, našeg prava na postojanje. Pa, zar nije taj veliki Vuk Karadžić (koga danas pokušavamo da obezvredimo) ceo svoj život posvetio ideji da se kao narod kroz jezik, pismo i kulturu na najbolji način uključimo u Evropu. I, zar nije veliki nemački pisac Gete naše narodno blago poredio s Homerovim epovima i Pesmom nad pesmama. I, zar Vukova pobeda nije bila najbolje svedočanstvo o postojanju srpskoga bića sa svojom duhovnom snagom i najjednostavnijim ali i najsavršenijim pismom na svetu - ĆIRILICOM.

Najveći umovi srpskog umetničkog intelektualnog podneblja sa oduševljenjem su prihvatili ćirilicu.
A onda, kao i uvek kroz vreme, nađe se poneki (i više njih), kao što je i gospodin Papić, koji će odlična zapažanja gospođe Vrbić nazvati malicioznim i zlonamernim. U nedostatku argumenata, gospodin Papić će (a to je manir savremenih kvazi Srba) napadom i lakonskim objašnjenjima, pokušati da odbrani svoj postupak. Prvo - ordinarno iskrivljivanje istine je da se prevodi moraju štampati latinicom, jer se imena moraju pisati u originalu.

To pravilo važi za neka druga područja (gde je zvanično pismo latinica), ali ne i za naše (Perl Bak, Maksim Gorki, Vašington, Tokio, Peking, Bagdad, Nemačka, Engleska, Alžir, Tel Aviv...). Dakle, gospodine Papiću, ako nećemo ovako pisati, znači li to da ćemo ubuduće sve pisati u originalu (kineski, arapski, ruski, hebrejski ...) ili se to odnosi samo na latinično jezičko područje, što je nelogično, zar ne?! Ako Vam nije jasno, pitajte druge narode, na primer, Grke da li oni koriste tuđe pismo umesto svog, čak izbegavaju i strane izraze da bi sačuvali ono što je odrednica svakog naroda!

Slab Vam je i drugi argument, gospodine Papiću, gde tvrdite da ste se za to odlučili "radi lakšeg prodora na tržište bivše Jugoslavije". Da li Vam je poznato, gospodine Papiću, da se u Hrvatskoj ne prihvata ni jedan tekst ( ne daj Bože da se odštampa neka knjiga ili novina) ako nije napisana na hrvatskom, takođe u Sloveniji, Makedoniji, Federaciji Bosne i Hercegovine. Na koje ste onda tržište mislili, Republiku Srpsku? A odmah nakon toga, Vi tvrdite da je to rezultat brzine i inercije. Može li čovek biti brzoplet kada se bavi ovako značajnim zanatom? Osim toga - šta je u pitanju - inertnost ili tržište? Jedno s drugim nekako ne ide. Ili je to samo oprobani način da se preko nekih ozbiljnih stvari olako pređe, uz obećanje da ćete na to obratiti pažnju?

Oba pisma nisu ravnopravna u Srbiji, jer to Ustav decidirano kaže, zvanično pismo srpskog jezika je ĆIRILICA, a može se koristiti i latinica. Vi ste, gospodine Papiću, izgleda čitali sa desna na levo (ili ga uopšte niste čitali, a trebalo je?!).

Ako Vaša "Laguna" ima za krajnji cilj da knjiga stigne do najšireg kruga čitalaca, štampajte ih pismom koji je najvitalniji deo srpskog bića. Jer "pismo i jezik su snaga kojom je vezana ne samo kultura nego i samo postojanje jednog naroda". (Ivo Andrić).

Petar Jaćimović,
Novi Sad


TVRDNJA

Poslanici pali s Marsa

Kakav je njihov moral kad su mesecima ćutali o falsifikovanom glasanju

Rezultati glasanja u Skupštini su falsifikovani! Delo je tim teže jer su nas "narodni predstavnici" uporno ubeđivali da su sva glasanja bila regulisana! Već je svima odavno bilo očigledno da će DS izgubiti na parlamentarnim izborima, a novoizabrana vlast bi lako mogla utvrditi (i objaviti!) šta se zaista desilo: Verovatno da bi umanjio štetu, g. Tadić je priznao krađu glasova pre izbora. On lično, navodno, sve to nije znao, a čim je saznao, javno je objavio istinu.

Može se prihvatiti da ministar vojske (rata?) boravi na Marsu (starogrčki bog rata je Mars), pa je objavio istinu čim je dospeo na Zemlju i saznao ovdašnje novosti.

Da li to znači da i ostali poslanici čije su kartice "zloupotrebljene bez njihovog znanja i odobrenja", takođe, žive na Marsu?
Kako to da se nijedan poslanik nije odmah javio i rekao da nije bio u Skupštini prilikom glasanja? Nije li to bila njihova ljudska, građanska i poslanička dužnost?

Klupko je počelo da se odmotava i oni su saslušani "kao svedoci"! Da li su oni zaista samo svedoci? Gđa Arnerić čak ide tako daleko da se predstavlja kao žrtva!!! (O, ljudi, o, vremena!)
Nisu li ovi poslanici prikrivanjem postali saučesnici u kriminalnoj radnji? Može li Sud, ako zaista želi da sazna istinu, da ih tretira kao svedoke, a ne kao saučesnike?

U predizbornim kampanjama, svuda u svetu, stranke tvrde kako će poslaničke mandate dati svojim najboljim članovima. Kakva li je to stranka čiji najbolji članovi učestvuju u kriminalnim delima i kakvi li su tek oni njeni članovi koji nisu najbolji?

Branislav Ljubisavljević,
Smederevo


PROTEST

Ko se to igra s narodom

Nisam mogao ni pretpostaviti da se ovo moglo dogoditi. Dok su drugi na svoj način provodili noć između 6. i 7. januara 2004. godine, ja sam imao zadatak da sačekam pola noći i kada se uključi jeftina struja, upalim sve velike potrošače struje. Ponoć je. Svi u kući spavaju, ja čekam signal i posmatram kontrolnu lampicu. Nikako da oglasi uključenje jeftine trife. Pre izvesnog vremena, događalo se da po nekad produži ta promena, deset do petnaest minuta. Mislim da se to i sada događa. Posmatram na sat, prošlo je petnaest minuta, pa pola sata, na kraju prođe i ceo sat, a kontrolna lampica pokazuje skupu tarifu. Upalih peći, bojler i kretoh i ja na spavanje. Računao sam da će se to sa zakašnjenjem promeniti.

Probudih se u 6,30 ujutru. Izađoh u predsoblje. Bio sam neprijatno iznenađen, kontrolna lampica pokazuje da je viša tarifa uključena. Zurim u tu svetiljku i razmišljam, ali ne zadugo. Oglasi se prokleta lampica i pokazuje da je tog momenta uključena niža tarifa. Produžih sa jutarnjim obavezama. Dođe i 8,00 časova, ali tačno, kao švajcarskih at, lampica pokazuje višu tarifu. Pričam supruzi o tome, a ona će reći: "Treba pozvati elektrodistribuciju i požaliti se na to". Bio sam svestan da mi to neće pomoći.

Ta osiona ustanova koja već duže vremena u ovoj zemlji radi šta hoće. Koju niko ne kontroliše, a koja je stalno u funkciji snaga, koje su uvek radile na tome. Da ovom narodu bude što gore. Ispunjavajući ono što se često govorilo: "Što gore, to bolje". Možda su i drugi nesrećnici, koji su tu noć, misleći da troše struju po jeftinoj tarifi, na kraju platiti po veoma skupoj.

I tako se neko neodgovoran poigra s nama i to u noći kada smo se najmanje nadali. Ne verujem da je to lice koje mora biti odgovorno to slučajno uradilo. To se samo može nazvati diverzijom.

Milan Marković,
Beograd


UTISAK

Srbija je zemlja čudesa

U ovim vremenima sve je moguće. Sve se okrenulo tumbe. Jedna princeza, i to prava, reklamira na televiziji slovački čaj. Jedan princ, i to pravi, pretendent na budući presto jedne male države, ne zna jezik svoga naroda. Da li je to bilo ikada u nekoj zemlji, pitam se ja? Ali na našem brdovitom Balkanu sve je moguće.

Prinčevi se svađaju, bolje reći, otimaju oko nasledstva kuća i dvorova: "A, ne znaju na kome je carstvo". Šteta što nije živ Kraljević Marko "da on "kaže" na kome je carstvo". Dok se oni svađaju Jovanka u svojoj "rezidenciji" čeka kad će joj plafon pasti na glavu.

Jedan čovek se venčavao tri puta sa istom ženom (kažu nisu mogli jedno bez drugoga). Jedan naš vrli seljak se ženio 26 puta, ali se nijednom nije venčavao. Na kraju se priklonio onoj prvoj, tvrdeći da će mu ona biti poslednja. Pa, i to je moguće! Krava otelila tele sa tri glave, baka od 90 godina ide na kurs za kompjutere i kažu stručnjaci da odlično surfuje. Jorgovan procvetao u decembru. I to je moguće.

Konačno je stigla i drugo očekivana zima sa svojim divnim belim pokrivačem da pokrije ogromne rupe i cevi rasute po našem lepom Bulevaru. One drsko dominiraju polovinom kolovoza prkoseći nervoznim vozačima. I još jedan značajan događaj u našem kulturnom životu približio nas je Evropi. Dobili smo prvi broj "Plejboja" sa našim domaćim zečicama, a ne uvoznim.
Ko kaže da nismo korak do Evrope.

Nedeljka Perišić, profesor u penziji,
Beograd


DOPUNA

Šta je posao novinara

"Radikalno gore", "Glas", 6. januar 2003.

Poštovana redakcijo, Vaš novinar I. Stojković ne voli radikale, to smo već videli i u nekim ranijim člancima, ali bi, ipak, to svoje privatno mišljenje trebalo da zadrži za sebe. Dužnost je novinara da daje objektivna mišljenja i analize, a ne da do besvesti ponavlja foskule o tome da se crveno-crni doveli NATO bombardere, inflaciju, uništili državne institucije. I sam naslov članka je tendenciozan, kao da ga je pravio po nalogu Bebe Popovića.

Izbori su završeni, više nije potrebno voditi kampanju protiv radikala, a šta narod misli, videlo se. Pokušajte da svojim člancima doprinesete tome da se što pre sastavi jedna stabilna vlada koja će raditi u interesu Srbije, a ne za nekoliko kriminalaca i gazde iz Knez Miloševe ulice. Pozdrav,

Dejan Mihajlović,
Beograd