GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


I S K U S T V O

Vlade prolaze
narod ostaje

Želja mi je kao i svih da Srbija iduće godine stane na noge

Posle ovih najnovijih legislativnih izbora , prvo što treba naglasiti je to da je srpski narod ili nacija, napravila korak u napred i postupila odgovorno i razumno. Tu se ne radi o izboru jedne političke partije, nego o svesti da je on taj, koji bira i izabira, a ne da mu pojedine partije nameću koga da biraju.

Činjenica da su razlike u glasovima datim vodećim partijama ili koalicijama uski, pokazuje da proces demokratizacije i njenog shvatanja još nije završen, i da će se u budućnosti mnogi gorući problemi rešavati na demokratski način, glasom i voljom nacije.

Pobeda SRS ne znači stvaranje neke nove dinastije i nekih " doživotnih poslanika, a da li je izbor dobar videće se tokom mandata vlade koju će srpski radikali stvoriti.

Neuspeh ili uspeh SPS, je isto pokazatelj da je nacija raščistila s jednim nazadnim idejama, a da su te ideje nazadne i iskrivljene govori i stav lidera te partije, koja neće imati ništa protiv da uđe u bilo kakvu koaliciju. To konkretno znači da je vlast važnija od nacionalnih interesa.

I što je najvažnije, oni koji su potajno već spremali vešala svojim neistomišljenicima, mogu biti razočarani izjavom Aleksandra Vučića, koji je rekao javno da tim neistomišljenicima neće nedostajati ni dlaka s glave, što je dokaz političke kulture, isto tako korak napred u demokratiju i činjenica da, kako je već jednom rekao predsednik Koštunica vlade prolaze a nacija ostaje.

Sve to treba iskreno pozdraviti i poželeti da Nova 2004. godina bude godina preporoda Srbije kojoj je mesto u Evropi.

Dragan Rakić
Strazbur, Francuska


P I T A NJ E

Gde sam ja u celoj priči

Da li sam uopšte dobio nagradu "Karolj Sirmai" 1991. godine

Cenjena gospodo, u broju 1932. od subote 27. decembra ove godine na 20. strani objavili ste vest o nagradi "Karolj Sirmai" koja je ove godine dodeljena za stvarno dobru pripovedačku knjigu "Ako je to ljubav" Mihajlu Pantiću. U drugom delu teksta objavljen je i spisak dosadašnjih dobitnika ove nagrade i to onih koji pišu na srpskom jeziku. Smisao rečenice je vrlo jasan i on nije pod mogućom dilemom da su nabrojani samo neki dobitnici već svi sem pisaca na mađarskom jeziku. Tu su, pored ovogodišnjeg laureata i Aleksandar Tišma, Milica Mićić - Dimovska, Boško Petrović, Oto Tolniji, Pavle Ugrinov, Vida Ognjenović, Judita Šalgo, Jovica Aćin i Vasa Pavković.

Svi sem dobitnika ove nagrade za 1991. godinu. A sve počinjem da sumnjam da sam te godine to bio ja.
Možda mi se prisnila i ta dodela i ta nagrada, možda, zbilja, te godine nisam ni bio u Vrbasu, možda je dr Mihajlo Harpanj govorio o mojoj prozi ali u nekom, iz meni nepoznatog razloga, prijatnom košmaru, možda je po sredi neka estetičko-egzorcistička revizija u pogledu hronike same nagrade, možda postoje i dobitnici prvog i dobitnici drugog reda, mnogo je možda a rezignacija samo lična.

Zato sam se i javio onima u Vrbasu za koje pretpostavljam da su i dalje organizatori svega oko ove lepe nagrade da me, ako treba, probude iz ovog sna ili da nekako isprave grešku ako nalaze za shodno da je u pitanju greška (samo ne s onim jadnim, ovovremenskim stereotipom o tome kako su novinari nešto izostavili) ili, da mi, konačno, jave tačnu adresu na koju nagradu treba da vratim, potvrdim spisak, da činjenice prihvatim a ne da ih poštujem.

Radivoj Šajtinac
Zranjanin, Zabit


Z A V R Z L A M A

Čije li su ovo poruke?

Cenjena redakcijo, na Trgu republike (tj. "Kod spomenika") u Beogradu neke osobe su delile prolaznicima, predizbornih dana, antisrpski letak-kalendar u vidu trake od sivkastog kartona, sa slikom "Tvoj glas - glas razlike" i (na poleđini) sa pozivom "Izađi i nadglasaj!" i naznačenim 28. decembrom ove, kao i svim danima predstojeće godine, sve latinicom.

Kravate, konzerve, mine...

Na prednjoj strani, moderno i mladalački nacrtana slika jasno kaže protiv koga i protiv čega treba glasati. Na levoj strani vidi se, u lila boji, mlada devojka koja sa blagim gađenjem i prekorom gleda desno; da je moderna, to je sugerisano na taj način što je ošišana baš do glave, "na nulu", što se viđa samo kod ekstremnijih pankerica. Po pretpostavci, ona je ta kojoj treba da se pridružimo u glasanju. Na sredini je jedna piramida od deset ljudi, i to osam poslovnih ljudi (sa kravatama i akten-tašnama) među kojima stoje dvojica sveštenika Srpske pravoslavne crkve.

Zatim, još desno, jedna piramida od konzervi koje su naslagane kao čunjevi na vašaru koje treba oboriti da bi se dobila neka nagrada; videći to, mi tek sad shvatamo da je i ljudska piramida naslagana poput tegli koje neko hoće da obara. Konzervi ima dvanaest, od čega su tri označene srpskim pravoslavnim krstom, tri krunom (dakle, "monarhisti"), dve neoznačene, a tri konzerve, one sasvim na levoj strani te "konzerve" (ili: konzervativne?) piramide imaju, neverovatno, male kravate isto kao poslovni ljudi; štaviše, jedna konzerva sa kravatom, ona najlevija, ima i malenu ruku kojom drži akten-tašnu (!) identičnu sa onima poslovnih ljudi. Ali dvanaesta, najdesnija konzerva ustvari i nije konzerva nego je protivpešadijska potezna mina, ona velika i opaka iz Drugog svetskog rata. Sasvim na desnoj strani su četiri srpska topa iz Prvog srpskog ustanka, sa upadljivo nacrtanim krstom sa četiri ocila da bi se nepogrešivo znalo da su srpski i pravoslavni, ali i sa upaljenim fitiljima; znači, barut je unutra, uskoro će topovi pucati.

Na koga? Topovi su upereni na levicu, prebaciće preko konzervne piramide i pogodiće možda ljudsku piramidu a svakako ovu modernu lila devojku levice. Za dobru meru, na strani srpske pravoslavne desnice su i dve ručne bombe, kao i dve crne gvozdene kugle sa upaljenim fitiljima koje bi mogle biti ili đulad (ali u tom slučaju, čudno je da đulad nisu već ubačena u topovske cevi) ili ručne bombe iz vremena srednjovekovnih grenadira, možda s početka 18. veka.

Nigde potpisa

Dakle, politička poruka, saopštena vizuelnim jezikom mladih, savršeno je jasna: nemojte glasati za smrt, srpstvo, rat, pravoslavlje, mine, monarhiju, nego glasajte za poslovne ljude, mladost i levicu! ali , na ovom letku-kalendaru nema nikakvog potpisa, nikakvog stranačkog simbola, oni koji su ovo štampali i koji to možda dele po celoj Srbiji potrudili su se da ostanu anonimni.

Međutim, dizajn kao da sugeriše neku od ženskih organizacija. Da li su to neke "leve žene u lila", da li je letak uopšte štampan u Srbiji ili u inostranstvu, ko ga je platio, ko ga deli, to će možda ostati misterija; a o političkoj (ne)opravdanosti i (ne)istinitosti poruke, svako može da donese svoju ocenu.

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljković
Beograd


P O D S E Ć A NJ E

Ksenofobija, šta to beše

Uvek kada neko iz ovog ojađenog, satanizovanog i preklanog naroda samo zucne nešto što spada u istorijsku istinu - odmah mu se prilepi govor mržnje i ksenofobije.

Oni koji nam to čine i ne primećuju svoj govor mržnje prema sopstvenom rodu, niti govor mržnje koji nam dopire sa (skoro) svih strana. Naravno u toj raboti prednjače legendarni Teofilo Pančić i Borka Pavićević. O tome nas detaljno izveštava gospođa Milica Dapčević na skoro čitavoj stranici "Glasa" od nedelje (izborne) 28. decembra.

A koliko je opšte poznato "fobos" je grčka reč i znači strah. Ksenofobija je, iz toga proizilazi, strah od stranaca. Pa da li ja, primerice, imam u sebi, u svojim kostima (jetri, bubrezima) takav strah? Naravno.

Evo zašto je to tako. Imao sam samo 11 godina i nekoliko meseci kada su mi se aprila 1941. sručile na glavu bombe nekih stranaca i uništile mi državu (kraljevinu) koju još nemam. Prethodno su ti isti stranci sručili bombe 1914. na moje pretke, a neki drugi stranci su pretke mojih predaka pet vekova nabijali na kolac.

Četrdeset četvrte opet neki stranci (iz dve savezničke zemlje) mi opet sručiše bombe i dovedoše mi stranca na vlast. Devedeset pete na Srbe u Bosni baciše bombe opet stranci, a devedeset devete (njih 19) rastočiše Srbe i srpski narod, pa nas sada, opet stranci, ucenjuju (jer sam bedan i siromašan) novim isporukama da bi opravdali svoje bombe.

Nego, da se vratimo na govor mržnje. Sećate li se kada je Nenad Čanak pozivao na linč na Trgu kod Spomenika rečima: "Đubre jedno, ovde ćemo ga na onom drvetu vešati"? Sećate li se kada je kasnije rekao da je Bog morao da razori Beograd umesto Sodome i Gomore?

Zaboravili ste? Ja nisam. I nadam se da je g. Čanak ovim izborima najzad otišao sa političke scene. Bar ovde u Srbiji.
Ali, da vas još upitam, šta bi se desilo kada bih ja pozvao (a listovi i el. mediji preneli) da se onako nešto strašno uradi onima koji mrze sopstveni rod i pridružuju se stravičnoj hajci na srpski narod?

Ne, ne bi se desilo ništa. Jer, kada bih se i drznuo tako nešto da napišem - niko to ne bi preneo. Čanak je imao tu privilegiju i ništa mu se nije desilo. Sem saobraćajne nesreće.

Milutin Živković
Beograd