U petak, u ponoć, završeno je sa podnošenjem lista za parlamentarne izbore. Do ponoći je prihvaćeno 17 stranačkih i koalicionih lista, a poslednjeg dana podnete su još tri liste. Poslednji je listu podneo JUL. Verovatno će i ove tri liste biti prihvaćene. Znači, na izborima će učestvovati 20, što stranaka, što koalicija.

Na svakoj listi ima 250 kandidata za poslanike. Znači da ukupno 5.000 osoba želi da postane narodni poslanik. Drugim rečima, nema nikakvu želju da radi. Da bi se lista prihvatila mora da ima 10.000 potpisa, a sve se stranke hvale da se na njihovim listama

nalazi više potpisnika nego što je neophodno, to znači da negde oko 250.000 osoba podržava one što nemaju nikakvu želju da rade. Ti što ih podržavaju su, po logici, njihovi istomišljenici, tj. ni oni nemaju želju da rade, već očekuju da im se za ukazanu podršku po svršetku izbora obezbedi nekakav privilegija u vidu ministarskog mesta, direktorskog položaja ili makar inspektora na pijaci. Tome treba još dati da svako od njih ima nekog u familiji koji je teško živeo pod prethodnim režimom, pa je sad red da takvi teški "mučenici" dobiju neku državnu apanažu. Prostim množenjem dobije se cifra od preko milion duša koje treba nagraditi, jer niti žele niti šta umeju da rade.

Kako će to biti teško izvodljivo, najkasnije posle mesec dana oni kojima se nadanja budu izjalovila krenuće da psuju tek formiranu vlast i tražiti nove izbore.

Oni koji svoja nadanja budu ostvarili tražiće prvo period od 100 dana, jer im toliko vremena, "po starom srpskom običaju" treba da se uhodaju u novi posao, a zatim će tražiti 1.000 dana da podnesu izveštaje o radu iz koga će se videti njihovi nesumljivi uspesi. Da bi se ove nesuglasice, do kojih će sigurno doći, izbegle predlažem Republičkoj izbornoj komisiji, da sve stranke-učesnice da proglasi za pobednike, a broj poslanika u parlamentu poveća, po ugledu na Svekineski kongres na 5.000. S tim da kvorum za (ne)odlučivanje čini 100 poslanika; toliko i dolazi u Skupštinu. Ostali, 4.900, biće zadovoljni što poseduju poslaniku legitimaciju. Kad može jedna Kina sa dva sistema to da organizuje i podnese zašto ne bi mogla i Srbija bez Crne Gore. Uostalom, nekad smo i mi imali sistem u kome su svi koji bi bili na listi bili i izabrani. To što smo zbog toga i propali nevažno je, jer propašćemo u svakom slučaju, pa neka bar nekoliko meseci ovih milion i kusur osoba bude zadovoljno.

Budimo milosrdni. Božićni je post. Materice su 28. decembra. Neka se bar deca zadovolje.

Dragomir Antonić, Beograd

Gospodine predsedniče Saveta ministra Srbije i Crne Gore, kada u jednoj državi ne funkcionišu njene institucije onda se podanik, da bi pokušao da ostvari svoja prava ili barem da sazna zašto su mu ista uskraćena, obraća Glavi svoje Države jednom od drevnih načina komiuniciranja pismom. Elementarno domaće vaspitanje nalaže da se na pismo odgovori - pismom ili na neki drugi način ali ne ćutanjem. Mnoga pisma, ali i odgovori na njih ušli su i u istoriju i u lepu književnost, neka i u galeriju ljudske gluposti.

Tražili komisiju

Još 13. avgusta ove godine uputio sam Vama i Savetu ministara kojem predsedavate, žalbu na rešenje Ministarstva spoljnih poslova kojim se nakon 30 godina profesionalne i odane diplomatske službe svojoj državi, stavljam na raspolaganje, drugim rečima gubim posao a moja porodica nakon 30. juna 2004. ostaje bez sredstava za život s obzirom da sam i hranilac te porodice.

U navedenoj Žalbi predlagao sam formiranje nezavisne Državne komisije kojoj bi zadatak bio da ispita odgovornost za razbijanje ambasade Srbije i Crne Gore u Pekingu, NR Kina kao i katastrofalnu kadrovsku politiku Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Crne Gore.

Pošta u Srbiji nije "brza kao pruge" pa se nadam da će Vaš odgovor nekada stići, jer Glava države, ipak mora da brine o svakom podaniku.

Međutim, moj trinaestogodišnji sin svakodnevno me pita zašto sam ostao bez posla i šta sam to činio po Bosni i Hrvatskoj da se naš Predsednik mora skrušeno izvinjavati za moja i zlodela moje porodice.

Skrećem Vam pažnju i da nemate pravo da se bilo kome izvinjavate u moje i u ime moje porodice za nešto što mi nismo učinili i molim Vas da odmah, javno povučete alikvotni deo izvinjenja koji se odnosi na moju porodicu. Možete da se izvinjavate samo u svoje ime.

Dakle, ponizili ste nas materijalno, jer ste me ostavili bez posla, i ugrozili našu egzistenciju, pa onda i moralno jer ste nas optužili za nešto što nismo uradili i što je najgore, Vaše izvinjenje može proizvesti priznavanje ratne štete koju će morati da plaća i vraća moj sin, njegova deca i unuci. To je priznaćete, nedopustivo i neodgovorno.

Polazeći od činjenice da mi je, kao karijernom diplimati, dobro poznato kako se priprema poseta na najvišem nivou i šta istoj prethodi, pretpostavljam da je u Platformi (osnovama) za predsedničku posetu (koju, inače, priprema Ministarstvo spoljnih poslova), Cmizdranovićeva privatna, "menadžerska" instant-diplomatija predložila izvinjenje i formu tog izvinjenja.

Ko to radi?

Pišem "predložila" jer neki organ u državi mora i da verifikuje predloženu Platformu za posetu Predsednika, pa bi bilo korisno da svi podanici znaju gde se u sistemu kreira spoljna politika ove države. I, naravno, ko je kreira, a ko verifikuje?!

Ko je i na kakav način vodi i sprovodi to vidimo, a rezultate ćemo tek osetiti!

Ako ste to učinili samoinicijativno, onda ste prekoračili ovlašćenja, a to podrazumeva ostavku ili smenu. Demokratija podrazumeva i odgovornost, zar ne?

Mirko Manojlović s porodicom, Beograd

Zaista je velika sramota da ste članak sa naslovom "Njegoš u Rimu" objavili na poslednjoj strani novina od 12. decembra .

To je još jednom dokaz kako mi Srbi poštujemo sami sebe.(Možda urednik nije Srbin, ali ako živi u Srbiji trebalo bi da poštuje srpski narod).

Ako je u Rimu, u parku, postavljen spomenik Petru Petroviću Njegošu, srpskom piscu, vladiki i vladaru Crne Gore (1813-1851), visok dva i po metra, to je ovom narodu za ponos a ne za članak od šest redića u ćošku dnevnih novina. Da bismo se bolje razumeli, Njegoš je uvek isticao da je Srbin, dok su Josip Broz i njegovi barjaktari i abadžije pokušali da Crnogorce izdvoje kao poseban narod.

Na sreću, popis u Crnoj Gori pokazuje da se u tome ipak nije uspelo. Nije čudo što Hrvati biraju između Tita i Tesle najpoznatijeg Hrvata. Daće Bog da se posle 28. decembra ove godine nikada više ne dešavaju ovakve stvari! Na kraju, nezavisno od ovog članka, predlažem i molim sve Srbe (ma gde oni živeli i kako se "geografski" nalazili), koji su naneli štetu svom narodu, da se javno pokaju i izvine zbog toga.

Meni jedini poznat takav u novijoj istoriji je pok. Đujić koji se izvinio srpskom narodu zbog toga što je bio obmanut od takozvanog četničkog vojvode Vojislava Šešelja.

Svetlana Zećević Malinić, Jagodina

Naši prijatelji i investitori Francuzi, nedavno čuh da su odustali. Ne znam za razloge, a to sad nije važno. Važno je da se Vladi Srbije i svim Srbima u svim listovima da na znanje kakvu blago ima celo Podrinje. Da obavestim one koji nisu znali a koji su znali da ih podsetim. Francuski i naši stručnjaci dokazali su da je na dubini 90 do 100 metara postoji vekovima "more" a na temperaturi od 50 do 80 stepeni.

Plan je bio da Mačva hrani pola Srbije zelenišem svih dvanaest meseci. A velika, prevelika korist jer bi grejali Šabac, Bogatić, Lozovicu, Sremsku Mitrovicu i sva sela jer topla voda pokriva celu Semberiju. Pa još i ekološki faktor. Uzeli bismo mnogo dolara, evra i drugih valuta i tu Mačva "tuče" sve zajmove! Termocentrale zagađuju vazduh.

Jeftinije su od hidrocentrala ali sve to pada pred planom koji nudi Mačva. Narodi i države ovo nemaju ali su promućurni pa su čak i vetar iskoristili jer je najjeftiniji. Norveška na primer koja je PRVA u svetu (ne ni SAD ni Engleska ili Nemačka)! Da je tako i UN su potvrdile). I mi bismo, ako budemo plan ostvarili, bili među državama na vrhu po standardu.

Molim vas uredniče rubrike "Glas naroda" pustite ovaj mali članak da podseti Vladu Srbije i mnoge eksperte na ovo neiskorišćeno blago.

Jovan Malešević penzioner, Mačva