Rizikujući da će ga šefovi tzv. Nevladinih organizacija "domaći tuđini" (V. Đuretić), optužiti za širenje "govora mržnje", autor ovog teksta, uz svu svoju nekompetentnost, objašnjava zašto koristi sintagmu "hrvatska latinica". Poznato je da latinsko pismo nije moglo da zadovolji glasovne potrebe Hrvata jer u njemu nije bilo dovoljno znakova za sve hrvatske glasove (ć, č, j, lj, nj, š, dž, ž) pa su oni stvorili svoju latinicu.

Svedoci smo ne nestajanja već sistematskog ubijanja iskonskog pisma srpskog naroda. Skoro svakodnevno se pišu pisma upozorenja da ćemo ubrzo ostati bez svog pisma, pa i jezika, a samim tim i bez kolektivnog pamćenja ko smo i odakle smo, bez istorije, kulture i svega onoga što čini jedan narod. Ubija se pismo na kome su ispisana milenijumska događanja u prošlosti srpskog naroda.Ono što karakteriše sve te vapaje jeste uopšteno obraćanje javnosti ("Ćirilica ubrzano nestaje". "ćirilica nikad ugroženija"...) koji se ne upućuju na pravu adresu. Prava adresa je Vlada Republike Srbije čiji su zadaci utvrđeni Ustavom u kome (čl. 94) piše: "Vlada... vodi politiku Republike Srbije i izvršava zakone..." itd.

Prave se ćoravi

Postavlja se pitanje da li je politika Republike Srbije uništenje ćirilice. Ako nije, čija je to politika? Ovaj tekst nema pretenzije niti može da ocenjuje ukupnu aktivnost vlade. To će učiniti birači na sledećim izborima, već kako ona izvršava zakone, konkretno Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma koji u čl. 1, stav 2, propisuje: "U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi ćirilično pismo..." . Stav 2. čl. 3 glasi: "Službenom upotrebom jezika i pisma smatra se i upotreba jezika i pisma pri ispisivanju... naziva organa, organizacija i firmi, objavljivanju javnih poziva obaveštenja i upozorenja za javnost, kao i pri ispisivanju drugih javnih napisa".

Prema tome, ovim Zakonom je naređeno da se ćirilično pismo obavezno koristi ne samo u službenoj, u užem smislu, već i u svim oblicima javne upotrebe. To praktično znači da se na ulicama, trgovima i ekranima može videti samo ćirilica. Izuzetak bi činili napisi na predstavništvima stranih država, stranih firmi, međunarodnih organa i organizacija, strana sredstva informisanja, informativna sredstva nacionalnih manjina itd. Ne treba stručnog znanja ni napora da se utvrdi kako Vlada izvršava ovaj Zakon. Dovoljno je da građani bilo koga grada u Srbiji, konkretno Beograda, izađu na ulice pa da se zapitaju da li je Beograd glavni grad Hrvatske ili Srbije.

Tim ulicama svakodnevno prolaze članovi Vlade, ali ne vide ili se prave da ne primećuju posledice neizvršavanja svojih obaveza. Ponekad se mogu čuti i reči "postoji zakon, ali se ne primenjuje" kao da se zakoni sami od sebe primenjuju a ne da to čine ljudi koje narod debelo plaća. Zakon u svome čl. 22 sasvim jasno, što bi ministri rekli "transparentno", kaže ko je neposredno odgovoran za primenu. To su 6 ministarstva za poslove u oblasti: uprave, saobraćaja, urbanizma i stambeno-komunalnih poslova, prosvete, kulture i zdravstva.

Zbog nebrige Vlade za primenu Zakona preplavila nas je hrvatska latinica koja se srpskom narodu nameće bilo kojim povodom, čak i u trenucima njegovog oduševljenja, nacionalnog ponosa i dostojanstva. Setimo se dočeka svetskih šampiona u košarci kada je bez trunke stida i samopoštovanja na fasadi Skupštine grada Beograda istaknuta velika parola "Ovo su svetski šampioni" ispisana hrvatskom latinicom. Gotovo i da nema novih javnih glasila na ćiriličkom pismu a zaboravlja se da je još 1498. godine srpskom ćirilicom i srpskim jezikom pisan i mirovni ugovor između osmanlijskog sultana Bajazita drugog i ugarskog kralja Ladislava? Znači, srpska ćirilica se mogla koristiti u opštenju između velikih i neslovenskih sila, a ne može za štampanje nekih stranih novina?!

U svojoj žurbi da stvore legalitet za eventualno otcepljenje Vojvodine od Srbije, separatisti usvojiše Prednacrt ustava Vojvodine kojim zaokružiše potpunu državnu strukturu ove pokrajine, izjednačiše srpsko pismo sa pismom strane države i svedoše srpski narod u njegovoj državi na položaj nacionalne manjine. U toj žurbi oni napisaše i Projekat ustava Republike Srbije u kome se kaže (tačka 7, glava 1 ) da je u Srbiji u upotrebi srpski jezik i ćirilično ili latinično pismo.

Neposredno posle toga, pri istupanju članova Vlade na televiziji, uvek gledamo, iza njihovih leđa, skicu vladine zgrade sa napisom "Vlada Republike Srbije" ispisanim ćirilicom, ali i latinicom, što upućuje na zaključak da u autonomaško-separatističkom Projektu ustava Srbije nije slučajno ćirilica stavljena kao alternativno pismo. To je, ustvari, perfidan način definitivnog progona ćirilice sa srpskih prostora.

Kome se obraćaju

Eksplozija hrvatske latinice u Srbiji prešla je u permanentno trajanje poput nekontrolisane nuklearne reakcije dobijajući povremeno ubrzanje kao sada u predizbornoj kampanji. Smatrajući da stručne i druge publikacije njihovih instituta pisanih hrvatskom latinicom koristi ograničen broj čitalaca, lideri nekih stranaka odlučiše da taj broj povećaju što će, poput Jugoslovenske udružene levice, svoje predizborne plakate štampati hrvatskom latinicom, zaboravivši kako je ta levica prošla na prethodnim izborima. Ti lideri, preko takvih plakata, kao da se obraćaju Hrvatima, a ne srpskim biračima.

Među mnogim pismima, brižnim zbog nestajanja ćirilice, pojavi se i jedno sa optimističkim naslovom "Narod će odbraniti ćirilicu", ali u njemu se ne kaže kako će narod to učiniti.

Autor ovog pisma smatra da srpski narod može da odbrani ćirilicu od agresivnog nametanja hrvatske latinice jedino na opštim parlamentarnim izborima. Ne treba da glasa za kandidate stranaka čijim liderima je za srce prirasla hrvatska latinica nego za kandidate one stranke koja će ne samo obećati nego i preuzeti čvrstu obavezu da će najdalje za godinu i po dana ukrasiti naše ulice i TV ekrane ćiriličnim pismom kojim su ispisana kapitalna dela naše kulture počev od Miroslavljevog jevanđelja preko Dušanovog zakonika do dela Vuka i Njegoša i drugih velikana srpske kulture.

MILUTIN NOVKOVIĆ, PRAVNIK,
BEOGRAD

Jednu takvu svetsku akciju treba da podrži i javno mnjenje i sve najvažnije institucije našeg naroda zato smatram da pored vojnika i policajaca u misiju treba poslati i predstavnike Srpske pravoslavne crkve. Neki od mlađih episkopa, monaha i teologa bi izvrsno koristili našim vojnicima.

Dobar deo naših sveštenika ima dobro iskustvo takvih situacija jer su ih naša vremena tome naučila poput Oca Save Janjića Dečanskog i drugih pa, prema tome, misija bi sigurno bila uspešna. Mesto Crkve je s narodom i vojskom, ma gde ona bila i time bi se popravio naš ugled u svetu.

RADOVAN VIŠNJEVAC,
BEOGRAD

S obzirom na medijsku hajku koja je uzburkala nišku javnost poslednjih dana, nalazim za shodno da uputim apel niškim glasilima i predstavnicima gradske vlade, kao i svim predstavnicima zvaničnih isntitucija, koje su ugrozile moj lični identitet i integritet.

Da demokratija još nije pustila korenje i zahvatila sve aspekte socijalnog, ekonomskog i političkog života u Srbiji, upravo dokazuje moj slučaj. Ono što vređa slobodoumnog čoveka jeste plasiranje neistina i narušavanje ličnog dostojanstva.

Porodičan čovek

Činjenica da sam porodičan čovek, otac petoro dece, od kojih je najstarije (inače, samohrana majka maloletnog deteta) bilo brutalno ubijeno 30. oktobra ove godine na radnom mestu, od strane svog kolege - radnika BIE, čije je ubistvo i dalje ostalo nerazjašnjeno u policijskim kuloarima, a uz to sam diplomirani ekonomista, koji je uspešno predvodio i godinama bio na čelu finansijski jake i likvidne firme na Kosovu, činjenica je da se moje ime provlači po novinskim stupcima i javno proziva na TV, vređa i nanosi psihički i duševni bol mojoj porodici.

U vezi slučaja koji je promovisan kao "atak na prestavnika državne vlasti i zakonske regualtive", ne mogu a da ne uputim javni odgovor i tumačenje one "druge strane", koju očigledno niko od predstavnika medijske sile nije našao za shodno da sasluša. U javnosti je iznesen veći broj neistina, koje mi dozvoljavaju, a i sam zakon (apsurdno, zar ne, da i za "jazavca pred sudom" postoji neka Pravda?) da optužim, a ne samo i da iskažem putem izgovorene ili pisane reči, vinovnike, koji su moje ime i čast moje porodice tako olako ukaljali.

Kao prvo, činjenica da sam ja vlasnik kafea "Barbados" je apsolutno netačna. Vlasnik kafića je Miloš Radulović, a toga dana kada je inspektor R.Pavlović navodno bio pretučen ja sam se slučajno zadesio u pomenutom kafiću sa nekolicinom poznanika. Nastup inspektora je bio krajnje neprofesionalan i degutantan. Problem koji se javio "kao nerešiv", po mišljenju inspektora bila je tenda, koja je već dvadesetak dana pre toga bila uklonjena i položena na travu pored hrama. Čak je i gvozdena konstrukcija bila blagovremeno skinuta. Ono što me je zateklo i iznenadilo, jeste činjenica da se inspektor R. P. obratio upravo meni, podižući ton i preteći.

Kao drugo, moram da istaknem da inspektor nije bio "pretučen" već izguran iz kafića, jer njegovo nekulturno i naredbodavno ponašanje, pa čak i pretnje koje je uputio na moj račun, ne priliče prijatnoj atmosferi, po kojoj je kafe "Barbados" prepoznatljiv. Zbunjen i izvređan nastalom situacijom, odreagovao sam krajnje suptilno i po očekivanjima razumnog čoveka, čije se ime proziva i povezuje sa stvarima u koje on nije upućen. Inspektor je udaljen iz kafića, bez fizičkih nasrtaja, kao što su to mediji naveli.

Daje mi za pravo

Da se situacija ponavlja od prethodne godine, kada je na tapetu gradske vlade, na prvom mestu za nasilno uklanjanje tendi i baštenskog inventara, bio kafe "Barbados" može vam potvrditi i sam vlasnik kafića M. R.

Ono što ne iznenađuje, jeste i postupak koji je gradska vlada preduzela kada su u pitanju i ostale "kafedžije kavgadžije", kako je štampa okarakterisala vlasnike kafića u parku Svetog Save, što samo ukazuje na neophodne promene koje će, nadam se, nastupiti nakon 28. decembra i koje će se odraziti na sve apsekte javnog života.

Poigravanje sa demorkatijom, iznošenje neistina, propagiranje kvazimorala u medijima, laž, nekultura i neprofesionalizam u zakonskim redovima, javne prozivke i nanošenje javnih uvreda običnim građanima, jeste prava slika današnje Srbije.

Da li zaista sudbina svakog od nas zavisi od pera nevičnih i izmanipulisanih novinara, koji pišu tj. "sriču" ono što diktira nedemokratska vlast?

MILIVOJE RADULOVIĆ,
NIŠ

Otvoreno pismo gospodinu Nenadu Bogdanoviću, predsedniku Izvršnog odbora
Poštovani gospodine! Udruženje građana "Dunavski venac", kao dobrovoljno, nestranačko, nevladino i neprofitno udruženje građana osnovano 13.04.2002. godine, registrovano u Saveznom ministarstvu pravde -Registar udruženja građana, registarski list 1425, pod rednim brojem 3700.

Udruženje građana "Dunavski venac" pokrenulo je inicijativu za osnivanje nove opštine u sastavu grada Beograda, pod nazivom Dunavski venac sa sedištem u Borči.

Teritorija Opštine Dunavski venac obuhvatiće naselja: Krnjača, Kotež, Ovča, Borča, Padinska skela, Kovilovo, Crvenka, Jabučki rit, Glogonjski rit, Besni Fok, Preliv, Vrbovski i Dunavac, koja od 1965. godine pripadaju Opštini Palilula. S tim u vezi pripremili smo elaborat koji sadrži razloge osnivanja nove Gradske opštine i prikupili više od 16000 potpisa građana koji podržavaju ovu inicijativu.

Ovo područje ispunjava zakonske preduslove za dobijanje statusa opštine po Zakonu o lokalnoj samoupravi koji je stupio na snagu 6.03.2002. godine.

Takođe naša inicijativa je u skladu sa težnjama društva za decentralizacijom i razvojem lokalne samouprave o čemu se danas puno priča (Povelja o lokalnoj samoupravi je 1985. godine usvojena u Savetu Evrope, a mi smo od skora ponovo postali članovi tog tela, tvrdi se da će se novi Ustav Republike Srbije bazirati upravo na ovim principima). Imajući ovo u vidu molimo Vas da zakažete sednicu gradske Skupštine sa ovom tačkom dnevnog reda.

PREDSEDNIK UDRUŽENJA DR DRAGAN MLADENOVIĆ,
BEOGRAD