GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P R E D L O G

Spomenik Srpskoj
majci - heroini

Kako je sve lutala inicijativa da se odužimo ovoj ženi, junakinji sa Kosmeta

Dana 30. marta 1999. godine, preko lista "Politika", pokrenuo sam inicijativu za podizanje spomenika "Srpskoj majci" na Kalemegdanu, na mestu gde se nalazi spomenik zahvalnosti Francuskoj, sa likom žene koja se odvažila da, sa puškom o ramenu i detetom u naručju, za vreme titoizma čuva svoje svetovno pradedovsko ognjište, Kosovo i Metohiju.

Ta slika koja je izašla 22. oktobra 1988. godine u listu "Intervju" pod naslovom "Kosovska golgota" obišla je ceo svet i verujem da se svako divio njenoj hrabrosti i odvažnosti.

Ovu moju inicijativu preko lista "Politika" svesrdno je podržao veliki broj čitalaca, sem dvojice koji su mišljenja da ne treba dirati spomenike. Podršku ovoj inicijativi su dali i mnogi naši iz dijaspore. Iz istorije dobro znamo kako su Francuzi naplatili to njihovo prijateljstvo i da su nam za vreme Prvog svetskog rata slali neodgovarajuću municiju, koju je srpska vlada morala da prerađuje u Kragujevcu.

Za podršku ovoj mojoj inicijativi obratio sam se tadašnjem gradonačelniku Vojislavu Mihailoviću i dostavio mu ceo tekst i sliku hrabre "Srpske majke", koja bi bila simbol hrabrosti i odvažnosti. Ta moja molba za podršku zavedena je 29. marta 1999. godine pod brojem K-306. Od Mihailovića nisam dobio nikakav odgovor dok je bio gradonačelnik.

Dolaskom na dužnost gradonačelnika gospođe Radmile Hrustanović, dana 20. avgusta 2001. godine, obratio sam se za pomoć pismom koje je zavedeno pod brojem K-896 i od nje do današnjeg dana ne dobih nikakav odgovor, što smatram da je bila dužna da učini, kao građanin ove zemlje, a pogotovu i kao majka i žena.

Ne znajući kome više da se obratim, dana 3. aprila 2002. godine, obratio sam se Njegovom kraljevskom visočanstvu prestolonasledniku Aleksandru II Karađorđeviću, za pomoć i podršku da se "Srpskoj majci" podigne spomenik u parku između predsedništva Srbije i Skupštine Beograda a preko puta Skupštine Srbije (između starog i novog dvora) pa bi tako ulepšao prazninu u parku, a istovremeno smatram da je to mesto najpodesnije za našu "Srpsku majku - heroinu".

21. maja 2002. godine od Kancelarije Nj.k.v. prestolonaslednika Aleksandra II dobio sam odgovor u kome ljubazno zahvaljuje na pismu, i da je Nj.k.v. prestolonaslednik upoznat sa ovom mojom inicijativom, kao i činjenicom da je moja inicijativa na razmatranju kod Gradske komisije za spomenike, ulice i trgove i da će ta komisija dati zvaničan stav povodom ove inicijative, a prestolonaslednik će s pažnjom pratiti kako se inicijativa razvija. Nažalost, do današnjeg dana ne dobih nikakav zvanični stav komisije.

Da je pokrenuta inicijativa za podizanje spomenika bilo kojoj majci a ne "Srpskoj majci" spomenik bi bio već odavno podignut. Ako i dalje tako nastavimo, ne daj Bože, može da nas zadesi sudbina Kurda ili Jevreja koji su rasuti širom zemljine kugle. Hvala Bogu i Jevreji dobiše svoju domovinu Izrael.

Ne znajući kome više da se obratim za ovu moju inicijativu, pre izvesnog vremena posetio sam predsednika Kola srpskih sestara gospođu Ljiljanu Milivojević i ona pozdravlja i podržava inicijativu za podizanje spomenika Majci ali kao spomeniku svih majki sveta a ne samo našoj "Srpskoj majci". Ovakvim odgovorom bio sam zaprepašćen i o ovome nisam hteo da razgovaram, a od Kola srpskih sestara sam najviše očekivao.

Verujem da ni jedna majka na kugli zemaljskoj nije bila tako u žalosti i tuzi kao naša, jer joj je sudbina odredila samo tugu i žalost. Neka živi naša slavna majka, "Srpska majka - heroina" i podignimo joj odgovarajući spomenik koji je zaslužila.

Boroljub Trbušković
Beograd


U P O Z O R E NJ E

Traženje đavola

Kako se čini, odlazak naših vojnika u borbe protiv gerilaca u Avganistanu i na drugim mestima gde se ratuje za interese najveće svetske sile, već je svršena stvar. Vlastodršci koji su odlučili da ponude naše ljude po belom svetu umiruju narod objašnjenjem da niko neće morati da se prijavi za takve misije. One će, navodno, biti obrazovane od dobrovoljaca, profesionalaca koji žele da "stave glavu u torbu kako bi dobro zaradili".

Možda je tačno sve što govore, ali je mnogo važnije ono što ne kažu. Čim se vojnici iz Srbije i Crne Gore pojave na tim poprištima ratnih sukoba, i naša će se zajednica - potpuno razumljivo - naći na meti terorista koji ne žale ni svoje a još manje tuđe živote u obračunu sa pravim ili zamišljenim neprijateljima - a da li su to vojnici ili obični građani, njima je sasvim svejedno.

SCG će automatski postati cilj napada fanatika. Pošto smo poznati po "izvesnoj" organizaciji u svemu, ova lakomislena odluka sadašnje vlasti može da izazove i kod nas velike ljudske i materijalne žrtve. A najgore od svega je što se talas terorizma, kad jednom krene, veoma teško zaustavlja.

Vojislav M. Stanojčić
Beograd