Poštovani, g. Uredniče, molim Vas da objavite ovaj osvrt na članak g. Radivoja Radića objavljen nedavno u javnosti. "Klio se stidi"
Ovim člankom je g. Radivoj Radić najavio svoju knjigu protiv autora koji osporavaju mnoge tvrdnje zvanične istorije. Upoznaje nas da pisce istorijskih dela, poput prof. Relje Novkovića, dr Olge Luković - Pjanović, dr Jovana I. Deretića, svrstava u nestručnjake i preporučuje im da pišu dela s fantastičnim temama. Naravno, g. Radić je koristio i mnogo nedoličnijih izraza, ali ih neću ponavljati. Samo želim da skrenem pažnju da je Radićevo dovođenje napadnutih autora s duhom od pre Berlinskog zida ili s dnevnopolitičkim kretanjima, daleko od istine. To su ljudi koji nisu bili službenici ni jednog režima i ni jedne političke partije.

Od g. Radića, autora buduće polemičke knjige iz istorijske nauke, mogli smo očekivati da, u ovako opširnom članku, iznese bar nekoliko momenata iz srpske i, uopšte, evropske istorije i da kaže u čemu to greše "istorijski zanesenjaci". Zato se ne vidi šta zamera kritičarima zvanične istorije. Nije neobično ne slagati se sa njima. Primera radi, sa dr Olgom Luković-Pjanović nije se (naučno) slagao ni njen mentor na Sorboni prof. Pjer Šatren.

Titula na Sorboni

Pregledao je Olgin doktorski rad i nije ga komentarisao, samo je rekao: "Gospođo, ja se s Vama ne slažem, ali Vam dajem titulu doktora grčke filologije, jer ste je zaslužili" i doktorski rad Olge Luković - Pjanović, s kojim se nije slagao, ocenio je najvišom mogućom ocenom. Nema spora, naša zemljakinja ne bi mogla odbraniti doktorsku tezu na Sorboni da za nju nije imala debele dokaze. Ako ih nije mogao osporiti prof. Pjer Šatren, da li je moguće da će to učiniti g. Radivoj Radić, kako sam najavljuje?

Najbolje je da, radi javnosti, navedemo nekoliko tvrdnji istoričara revizionista iz najvažnijih perioda evropske istorije, pa da vidimo da li su oni zaista zanesenjaci, ili kolike su "neznalice ti "probuđeni" naučnici i tobožnji dušebrižnici za vaskoliko srpstvo", kako ih predstavlja g. Radić.

Na primer, oni osporavaju da su Sloveni došli na Balkan u 6. i 7. stoleću (kako piše u udžbenicima) i tvrde da su Podunavlje i Balkan kolevka svih Slovena.Za svoju tvrdnju, pored ostalog, imaju potvrdu u "Povijesti minulih ljeta" - spisu sveštenika Nestora iz Kijeva, iz 1113 godine (IKP "Nikola Pašić", Bgd. 2003, str. 6). Nestor zapisuje da su posle iseljenja iz Vavilona: "Posle mnogo vremena sjeli Sloveni uz Dunav, gdje su danas ugarske zemlje i Bugarska.

Od ovih Slovena raziđoše se Sloveni po zemlji i nazvaše se imenima svojima po mjestima gdje sjedoše..." Tako, Nestor beleži da se raseliše od današnje Nemačke do Urala. Svakako, Nestor prikazuje istoriju Evrope obrnuto od Bečko-germanske škole, pa je savremeni profesor sa Sorbone Frensis Kont pokušao da ospori Nestorove tvrdnje (Frensis Kont: "Sloveni", Bgd. "Filip Višnjić", 1989). Evo kako je to učinio:

"Naš letopisac, u stvari, ne opisuje prapostojbinu Slovena, već oblast pored Dunava, gde su se slovenska plemena okupila - pre nego što će poći u osvajanje Balkana, početkom 6. veka..."

Eto, Nestor govori o davnom vremenu, opisanom u Bibliji, o raseljavanju ljudi iz Vavilona, a profesor Sorbone krivotvori da Nestor piše o 6. veku posle Hrista?! Ako g. Radić nema bolje dokaze od Frensisa Konta, onda neka ne osporava da su Podunavlje i Balkan prapostojbina Slovena. Inače, kad bismo odbacili sve ono što su napisali današnji "istorijski zanesenjaci", ostaju strani autori iz 18, 19, i početkom 20. stoleća.

Oni su pisali da su Sloveni s Balkana i Srednje Evrope i da su tvorci (Italijan), Šafarik (Slovak) Gordon Čajld, Stjuart Pigot, J.Holdejn (Bratanci) , ili Grk Apijan iz Aleksandrije, iz prvog veka nove ere. S obzirom da je R. Radić najavio da u svojoj knjizi brani zvaničnu istoriju, onda je važnije da ospori ove autore (sve istoričari, lingvisti i profesori univerziteta), nego grupu srpskih autora, kojima, ionako, ne veruje. Možda samo zato što su iz njegovog naroda srpska bolest da ne cene vrednosti svojih ljudi.

Uputio bih g. Radića, ako je slučajno zaboravio, da u svojoj knjizi objasni zašto u jugoslovenskim enciklopedijama, na primer, piše da su na Balkan (u 6.i 7. stoleću) "došli Hrvati i Sloveni". O Srbima, najbrojnijim Južnim Slovenima, nema ni reči. Ili, zašto piše da su Bosnu i Hercegovinu, takođe, naselili Hrvati i Sloveni, a znamo da su najupornije, u svojim poveljama, velikaši u Bosni isticali da su im podanici u Bosni, Travuniji, Dalmaciji, na otocima Jadrana - Srbi.

Izmišljotine

Ili, zašto u našim udžbenicima piše da je u srednjem veku bila "Dalmatinska Hrvatska", kad u nemačkim dokumentima piše da je to "Kneževina Dalmacija"? Zašto u našim istorijskim mapama piše da je u srednjem veku bilo Ugarsko-hrvatsko kraljevstvo, kad to nije tačno, nego je postojalo samo Ugarsko Kraljevstvo? Zašto u našim udžbenicima piše da je Mletačka Republika oslobodila Dalmaciju od Turaka, kad su to uradili srpski ustanici 1683, pod vođstvom Ilije Jankovića,a velike sile odlučile da tako oslobođenu poklone Mlecima? Zašto u našim udžbenicima ne piše gde je bila prestonica Srbije pre Nemanje? Zašto nigde nije objavljena knjiga o prvom doseljavanju Albanaca na Balkan (1043.) godine, a Nemci su je objavili još 1853, u Bonu?

Zna li šta radi

Dalje "istorijski zanesenjaci" (koje Radić napada) bave se i lingvistikom. Eto, otvorili su pitanje - Zašto se hrvatski jezik u nauci označava kao "kajkavski dijalekt", a srpski jezik kao "štokavski dijalekt"? Postavlja se pitanje, kakvi su to narodi (Srbi i Hrvati) koji nemaju jezike, nego imaju dijalekte.

A kad je već reč o jezicima, treba videti kako su nastali, na primer, jezici: francuski, španski, portugalski...? Jednostavno, nametanjem latinskog od strane Rima, pa ga ni jedan od ovih naroda nije na isti način naučio.To piše u svakoj enciklopediji, ali ne piše kojim jezikom su stanovnici tamo govorili pre rimske okupacije. Slična enigma obavija i nastanak rumunskog jezika. A ako se pročita srednjevekovna istorija današnje Rumunije, videće se da stara dokumenta pišu, tamo, samo o Vizantincima i Slovenima, a ne o Rumunima. Zašto?

Inače, današnji indijski filolozi tvrde da je sanskrit - najstariji oblik slovenskog jezika. Ruski filolog Trubačov objašnjava da je pismenost (Slovačka) nastala u antici u Podunavlju, itd.

Ima još tema koje su načeli "istorijski zanesenjaci" i g. Radić ima pravo da ih osporava, ali ih ne može potcenjivati na način kako je to uradio u svom članku u "Politici". Zato što su sve tvrdnje današnjih srpskih autora otkrili, kako sam naveo, evropski naučnici poslednja tri veka.

Nadam se da će ovaj osvrt pomoći, pored učešća u polemici, i "Politici", zato što joj se, nekom nesmotrenošću, omakao nepreporučljiv tekst - za njen renome.

SLOBODAN JARČEVIĆ,
BEOGRAD

"Poštovani gospodine ministre odbrane! Dozvolite mi da Vam iznesem neke činjenice, koje će Vam mnogo štošta objasniti u rešavanju mog slučaja. Trenutno čekam poziv za odsluženje vojnog roka u italijanskoj vojsci.

Imam 24 godine i oženjen sam 44-godišnjom udovicom, koja ima 25-godišnju ćerku. Tu ćerku je oženio moj otac. Tako je otac postao moj zet, jer je oženjen ćerkom moje žene. Istovremeno je ćerka moje žene postala moja maćeha. U januaru smo moja žena i ja dobili sina, postao sam otac. To dete je brat žene moga oca, dakle šurak moga oca.

Ali istovremeno je i moj ujak, jer je brat moje maćehe, to jest moj sin je istovremeno i moj ujak. Dva meseca kasnije je i žena moga oca dobila sina, koji je moj brat, pošto je sin moga oca, ali pak takođe i moj unuk, pošto je sin ženine ćerke. Dakle, ja sam brat moga unuka i pošto je muž majke neke osobe istovremeno njen otac, iz toga sledi, da sam otac ćerke moje žene, to jest i brat njenoga sina. Dakle ja sam svoj sopstveni deda! Ovim obrazloženjem poštovani gospodine ministre, Vas molim da me oslobodite vojne obaveze, pošto po zakonu, otac, sin i unuk ne mogu istovremeno da služe vojni rok.
Molim za razumevanje i povoljno rešenje mog slučaja!"

Kosta Jovanović,
Italija

Već se digla prašina oko famoznog pisma slavne Brižit Bardo. Lepo je brinuti o psima. Oni su i moje omiljene životinje. Maštam o kući u Šumadiji gde ću u dvorištu držati lepog, vernog psa. Čak ću ga i puštiti u kuću ako je napolju prohladno ili vlažno. Ali, što je mnogo, mnogo je: posmatram trend u Beogradu, poredim sa Parizom i Njujorkom. Jer, sve se više pasa drži po stanovima. U čemu je objašnjenje? Posmatram narod ovde već dve decenije i tužno je ono što vidim: otuđivanjeljudi jedni od drugih, nepoverenje, sebičnost, strahovi od svega i svačega... Životinja kao pas nikad neće kritikovati gazdu, biće apsolutno poslušna, neće se žaliti, prebacivati, zahtevati..

Ipak, želim da naglasim nešto važnije: pre nekoliko dana sam čitao najnoviju listu milijardera u USA. Više ih je nego prošle godine i imaju veće sume, njih 400. Milioneri nisu čak ni uključeni u listu. Znači, sve više novca se gomila u rukama ekonomske elite, a u svetu sve više gladnih, bolesnih i zaraženih. Zar u takvim uslovima tužnog početka 21-og veka treba da budu toliko glasna društva za zaštitu životinja, prava manjina, itd?

MIODRAG BJELIĆ,
NJUJORK

Krajnje je vreme da se istini javno pogleda u oči. Ko zna da reši državno i nacionalno pitanje, taj će znati da reši i sva druga bitna pitanja. Rat koji je počeo na tlu Jugoslavije 1991. godine, taj rat nije bio građanski, niti je vođen u više postojećih država. Srbi kao narod, kao država i kao pojedinac nisu ispunili ni jedan od uslova zbog kojih se može osnovati međunarodni sud za ratne zločine. Srbi koji su u Hagu ili su kandidati za Hag, oni se ne mogu okriviti za ono zbog čega se tamo nalaze.

Ovaj rat koji traje duže od deset godina srpski narod nije izgubio, niti ga može izgubiti. Rat je samo privremeno izgubljen, samo je privremeno odložena pobeda.

U Beogradu oni koji su profesionalno dužni da govore istinu i oni što su zvanično dužni da govore istinu, i jedni i drugi istinu samo tumače. Njihovo tumačenje istina o nasilnom komadanju države u kojoj smo rođeni i nasilnoj podeli - uništavanju srpskog naroda, to se zove nacionalna bruka i to spada među najružnije, najprljavije i najteže ratne zločine. To je jedan od razloga stradanja srpskog naroda.

TV kuće u Beogradu deset godina ovakva pisma bacaju u koš, jer su u službi okupatora. O tome sam nešto napisao u objavljenom otvorenom pismu TV kućama u Beogradu.

Da nisam više nego siguran u uspeh, onda ovo pismo ne bih ni pisao. Ja to činim profesionalno i odgovorno. Potrebna mi je vaša pomoć. Kažu hrabre sreća prati. Hrabrost je vrlina čoveka, zato budimo zajedno srećni. Ko skoru prošlost zaboravi, njegova je mrka budućnost.

JEVTO ANĐELIĆ,
BEOGRAD