Ja ti se sad svačega plašim - poverio mi se preksinoć u sred Tometinog polja, sela ispod Divčibara, dok se nad šumu iznad navlačila noć, petogodišnji Aleksandar Varagić, praunuk Milenka Varagića.

- Viđo mali ljetos raskomadane ovce po potoku, isprepado se, to će pamtiti dok je živ - mahao je glavom njegov pradeda Milenko i sve milovao praunuka po plavoj kosici.

- Čekaj da ti ispričam kako je bilo - istrčavao je pred nas mali Aleksandar u predvečerje jesenjeg dana, i širio oči od straha.
- Istrčim ti ja na brdo iznad kuće, pogledam dolje, kad, imam ti šta viđeti - mrtva ovca leži u Kamenici, malo dalje, još jedna, onda još jedna sva krvava…

- Nemoj zlato babino, pričati o tome - preuzimala je priču, Aleksandrova baba Bosiljka.
- Vako je to bilo. Ispuštili mi ovce na pašu, oko pola sedam, nije prošlo mlogo vremena, kad, dade mi se pogledati, iznad kuće stoji jedna ovca. Pomislim, što li je se vratila, pogledam malo bolje, kad - ona sva krvava. Nesretnica, samo što ne zove odozgo, ko da je došla da nam javi šta je bilo…

Istrčimo mi ko bez duše gore, sin Lazar otrčo prvi, kad malo ne bi zove odozgo, kaže nešta poklalo ovce… Istrčim i ja gore, umalo nisam precrkla odma kad sam viđela one jade… One jadne leže po livadi, razbacane na sve strane… Lazo ode uz Kamenicu, čuje se odozgo, viče, eve ih još mrtvih, eve ih još… Izbrojimo 11 poklanih.

- Nađemo neke i žive, uprtimo ig na leđa pa kući, one bedne, krkljaju, prerezani im vratovi, nije bilo vajde, pokrepale su posle dva tri dana, tri kila tovatne masti smo potrošili, zašivali im rane, sve džabe - uključivao se u priču i pradeda Milenko, sve hukćući lomeći prste, očiju punih suza…

- Došla ona jada, da nam javi, krvava, ko da je sami bog poslo, da ona nije došla, svih četres bi poklalo… - potvrđivala mi je snahine reči i Aleksandrova prababa Polka.

Tometinim poljem zavladao strah. Za poslednje dve i po godine čudna i uporna zverka u selu zaklala 200 ovaca, samo za poslednjih pet meseci, ravno 60 ovaca završile su po jarkovima prerezanih vratova…

- Ovo me u mojih 76 godina nije snašlo. Koji su nas jadi najali, ne znam. Dvije stotine ovca preklano, ispijena im krv, a niko ništa nije prenetio… - čudio se pradeda Milenko.

- Razmišljali smo, možda su vukovi, možda šakali, možda lovaća paščad, možda lutalice, posle smo čuli, neki pominju risa, nismo ti do tad za njega znali ni da postoji…

- Samo što smo ti te jade pregrmeli, dođe neka sila kroz noć uništi nam 23 ara pšenice, sve sravni sa zemljom… Pogledamo tragove, izgleda, divlje svinje… Ne bi malo upadoše i u kukuruz, čudesa jedna. Šta je ovo ove godine, na nas najalo, ja ne znam… Napravio ja strašilo, ponio u kukuruz, da se branim od svinja, da spašavam išta, snaja mi veli, s tijem ćeš samo tice poplašiti… Raspitamo se malo, te ti prebacimo u kukuruz radio, po svu noć, čitave jeseni treštala Dženarika, onaj radio iz Čačka… I on nas spasi nevolje…

- Ćuti đede, ne pričaj, smijaće nam se narod…
- Nek se smije... Nek čuju kako se ovde patimo…

Milenkov i komšijski uništeni kukuruz i pšenicu u selu niko više i ne pominje. Kakav kukuruz, kad su na selo udarili mnogo ozbiljniji jadi. U Lovačkom društvu u Požegi nabrajaju - od prvog maja ove godine do danas, Slavku Gajoviću iz Tometinog polja zaklane četiri ovce, Siniši Gajoviću pet, Mileti Markoviću četiri, Predragu Ostojiću tri, Milunu i Milki Gavrilović po dve, Milenku Todoroviću deset komada, Ruži Radovanović četiri, Radivoju Gajoviću i Radmilu Markoviću po jedna…

- Onomad sam, dok sam čuvala goveda, primetila nešto, no ne znam šta je to bilo. Životinja veličine psa, niska na nogama, male glave, prošla je ispod, ali, nisam je dobro pogledala, više sam se ja nje uplašila nego ona mene - pričala je preksinoć u sred kuće Varagića i Milenkova snaha za unukom Lazarom, Snežana.

Dok u predvečerje selom struže hladan vetar, a jeza se što od severca, što od nepoznate zverke što kolje ovce i pije im krv, uvlači u kosti, Daca Pavlović iz Tometinog polja, mirno i junački zastane na seoskom putu:

- Ja se ničeg ne plašim - odgovori na pitanje je li i nju strah od nepoznate zverke.
- Fala Bogu, na nas još nije udarila…

U vreme najvećih pokolja, s početka ovog leta, selom se bio proneo glas, narod od muke smislio da na ovce udara i - drekavac.
- Jes, i ja sam to čula - veli Daca, a onda potvrdi da neka vrsta drekavca po šumi oko sela zaista postoji.

Priča junački i pribrano dok se nad selo navlači mrak, a od njene priče podigla bi se kosa na glavi i najvećeg junaka.
- Kaka ti je to nakaza ne znam, čuje se po noći, dreči po šumi, kad drekne oma ti se kosa digne na glavi - veli baba Daca.
- Vele kod nas u selu, kod čije kuće se čuje drekavac po noći, oće neko da umre, jedni vele da je to neka baksuzna tica, drugi misle da je to vampir, samo, ja mislim, da toga više kod nas nema… - kaže baba.

Požurio sam da završim razgovor sa babom Dacom. Ona sva vesela sa gvozdenim grabuljama, i nečim belim u rukama, beli li je luk ili nešto drugo, nisam dobro video, ode kući. Ja na putu ostah sam i nezaštićen

- Kakav drekavac - vele u Varagićima, kad naše ovce postradaše u sred bijela dana, te me malo ohrabriše…

Z. Šaponjić