Naša braća Rusi, praznuju danas svoj praznik. Pravoslavljaju
jednog velikog i svetog muža, koji se upokojio u Gospodu pre 917.
godina. Jedne iste godine, 1015, u razmaku od sedam nedelja, upokojila
se dva slovenska kneza, dva svetitelja, dva Vladimira. Jedno je
sveti Jovan Vladimir, knez srpski, prozvan Elbasanskim, a drugo
sveti Vladimir, veliki knez Kijevski.
Postoji u umiranju ljudi kao i u rađanju neki tajanstveni red,
koji naša ljudska logika još nije uhvatila. Ako bi bilo po sličnosti
duša sveti Jovan Vladimir, svetac od detinjstva do smrti, više
je ličio na kneza Aleksandra Nevskog, potomka Vladimira Kijevskog
nego li na ovog poslednjeg, koji je tek posle burne paganske prošlosti
počeo živeti hrišćanskim životom. Može se samo reći da je ime
Vladimir postalo vrlo popularno, i to kod Srba zbog svetog Jovana
Vladimira, a kod Rusa zbog Vladimira velikog kneza Kijevskog,
današnjeg slavljenika Ruskog naroda.
Ovaj današnji praznik ruski može se nazvati i verskim i nacionalnim
i državnim i kulturnim. Jer je sveti knez Vladimir ruski postavio
jedan četvorougaoni kamen temeljac, na kome je postrojena devetstogodišnja
palata ruske vere, ruske nacije, ruske države i ruske kulture.
On je duhovni rodonačelnik ruskog naroda.
Posredi je dug naš
Ja mislim, da svi Južni Sloveni, a Srbi pre sviju, treba srcem
i dušom da uzmu učešća o ovoj slavi naše ruske braće. Jer nas
svest naša goni, da plačemo kad rusi plaču, i da se radujemo kad
se Rusi raduju. Posredi je dug naš Rusiji. Može čovek dugovati
čoveku, i narod narodu. Ali dug, kojim je Rusija zadužila srpski
narod 1914. godine, tako je veliki, da ga vekovi i pokoljenja
ne mogu odužiti. To je dug ljubavi, koja povezanih očiju ide u
smrt za spasenje svoga bližnjega.
Od ove ljubavi nema veće, da ko položi život svoj sa bližnje
svoje-reči su Hristove. Ruski car i ruski narod stupajući nespremni
u rat za odbranu Srbije nisu mogli ne znati, da idu u smrt. No
ljubav Rusa prema braći svojoj niti je ustuknula od opasnosti
niti se ubojala smrti. Smemo li mi ikada zaboraviti, da je ruski
car, sa decom svojom i sa milionima braće svoje, otišao u smrt
za pravdu srpskog naroda?
Smemo li prećutati pred nebom i zemljom, da naša sloboda i država
staju Rusiju više nego nas? Moral Svetskog Rata, nejasan, sumnjičen
i osporavan na raznim stranama, predstavlja se u ruskoj žrtvi
za Srbe u jevanđelskoj jasnosti, nesumnjivosti i neosponosti.
A nesebičan motiv, nezemni moral pri žrtvi za drugoga - nije li
to privoljenje carstvu nebeskome? Rusi su u naše dane ponovili
Kosovsku dramu. Da se car Nikola privoleo carstvu zemaljskome,
carstvu sebičnih motiva i sitnih računa, on bi na svu priliku
i danas sedeo na svome prestolu u Petrogradu.
Ali se on privoleo carstvu nebeskome, carstvu nebeskih motiva
i jevanđelskog morala; zbog toga je izgubio glavu i on, i čeda
njegova, i milioni braće njegove. Drugi Lazar, i drugo Kosovo!
Ova nova kosovska epopeja predstavlja novo moralno bogatstvo Slovena.
Ako iko u svetu može i treba da ovo razume, Srbi i mogu i družni
su ovo razumeti.
No ova misterija privolenja carstvu nebeskom, t.j. privolenja
onome što je trenutno gore u očima sveta, nije se pokazalo u ruskoj
istoriji samo jednom i samo u naše dane. Ono predstavlja trajan
proces kroz svu istoriju ruskog naroda od svetoga Vladimira do
danas.
Vladimir prvi pošao
Knez Vladimir se prvi sa narodom ruskim privoleo carstvu nebeskom.
Sa narodom, kažem, jer i pre njega privolevali su se pojedinci
nebeskom carstvu, kao njegova baba Olga, Kijevski mučenici Teodor
i Jovan, i drugi. Ali je Vladimir prvi pošao putem Krsta sa celim
narodom svojim. To nije moglo biti bez velike unutarnje borbe
kod Vladimira, bez mnogo veće duševne borbe od one kod Kosovskog
Lazara i kod poslednjeg cara ruskog.
Jer ovi kao kršteni i vaspitani hrišćani imali su samo da izaberu,
da ili ne da istraju do kraja na priviknutom putu hrišćanskog
požrtvovanja, dok je paganin Vladimir, si jednog oca koji je prozvat
"divljim veprom", imao da se reši na sasvim nov, u Rusiji
dotle nepoznat i negažen put. On, koji sebi nije uskraćivao nikad
nijedno zemaljsko uživanje, koji je doticao krajnosti svakog raskalašluka,
telesnog razvrata, neuzdržavnog krvološtva, grabeži, osvetoljublja
- on je trebao da umre starom dušom i da počne živeti novom.
Po reči Hristovoj: ko izgubi dušu svoju, spašće je. Rešiti se
na smrt duševnu, mislim, teže je i junačnije nego li rešiti se
na smrt telesnu. Jer smrt duševna na koju se rešio raspusni knez
Kijevski nije značila smrt trenutnu i jednu smrt, nego smrt posevdnevnu
i mnogu. Po rečima apostola Pavla: svaki dan umirem, braćo. Primajući
veru hrišćansku Vladimir je znao da prima najtežu od tri predložene
mu vere. Letopisci saopštavaju, da je on dugo ispitivao pre nego
se rešio.
On je znao, da Hrišćanska vera znači put Krsta, i da put Krsta
znači na prvom mestu raskrstiti sa svojom rđavom prošlošću, sa
dronjama starih navika, sa svojom starom Dušom. I znao je on,
da neće biti dovoljno samo svući Peruna konopcima sa Kijevskog
brda i utopiti ga u Dnjepar, nego da će i on i svaki njegov podanik
morati izbaciti sve idole iz svoje duše.
A idoli slovenski, avaj! kao i svačiji idoli, bili su izmaštani
bogovi zemaljski, najveće ništarije pod najvećim imenom, tupi
i nemi agenti carstva zemaljskoga, koji su prikrivali ljudske
duše za zemlju obećavajući samo carstvo zemaljsko, varljivu sreću
zemaljsku, kojoj nikad niko nije oči sagledao. Idolopoklonstvo
slovensko, sa središtem u Kijevu, činilo je od Slovena najdivljiji
narod u Evropi.
Sutra: Od ženomanijaka do života celomudrenog
