GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


PORUKA

Čini dobra dela i ne kaj se

"Osloboćenje nije bilo pakao", "Glas javnosti", 20. avgust 2003. godine

Izvesno lice reagovalo je na moj napis koji je imao prevashodnu nameru, da se ukaže na besmislenost i nepravičnost jednog zakonskog predloga jedne političke stranke. A ta besmislenost i nepravda se iskazivala samim predlogom te stranke, da žrtve komunističkog terora, pre 9 marta 1945 godine, neće biti uzete u obzir za nekakvu rehabilitaciju. Iz takvog stava proizilazi, da svi oni, koji su bili ubijeni, silovani, opljačkani, poniženi, izvrnuti besu i ruglu rulje, pre 9. marta 1945. godine, ne mogu da očekuju nikakvu, makar posmrtnu, rehabilitaciju.

Predlogom ovakvog zakona stvara se pravni vakuum, u kome se može ubijati, pljačkati itd., do mile volje, do određenog datuma, a posle toga ne sme!! Ako je to smisao predloženog zakona, ko ne bi reagovao i protestovao protiv ovako očigledne nepravde. Javno mnjenje zato i postoji da ukazuje na pogreške političara i vlasti.

Na kraju ovog napisa postavljeno mi je pitanje:"Kako zamišljate pravo" oslobođenje Beograda u jesen 1944. godine? Ko je "trebalo" da ga oslobodi? Ili ga možda nije uopšte trebalo oslobađati, jer je nemačka okupacija bila pogodnija?" Na ovo i ovakvo pitanje citiraću drugove iz JNA koji su ostavili svoje zapise za OSTAVŠTINU- i pružili, nadam se, istiniti opis stravičnih vremena!

"Naši narodi su, vjerujući u nepobjedivost pravde i istine, vjerovali i u nepobjedivost Crvene armije, smatrajući je simbolom svega pravednog i ljudskog. Međutim, prvi susreti sa tom, "spasiteljicom" potlačenog svijeta donijeli su nam duboka razočarenja. Umjesto bratskog zagrljaja, kojeg smo tako željno i tako dugo očekivali, osjetili smo da našom zemljom gazi novi okupator noseći sobom zvjerstva i zločine - atribute svakog osvajača. Svi ti nemoralni, divljački i uvredljivi postupci Crvenoarmejaca u našoj zemlji; ovi koji su istaknuti u ovoj knjižici i hiljade onih koji nisu zabilježeni na njezinim stranicama, bez ikakvog komentara, sami sobom govore o poretku u kojem je vaspitana ta armija, od vojnika do najvišeg oficira; o poretku koji pri ostvarenju svojih hegemonističkih prohtjeva ne poznaje niakve društveno - moralne norme. A takav je poredak u zemlji NKVDE - a, u zemlji koncentracionih logora i Sibira, u zemlji koju je Staljin sa svojom družinom, svojom tridesetogodišnjom tiranskom vladavinom pretvorio od simbola slobode i čovekoljublja u simbol ropstva".

"Osjećajući na svojoj koži sovjetsku "kulturu", gledajući zločinstva koja su po svojoj masovnosti i težini nadmašila i poznata fašistička, slušajući o svemu tome, naši ljudi su se pitali otkud to i zašto, tražili uzroke u tome."

"Iako su svi ovi dokumenti koje smo sakupili u ovoj brošuri i oni koje ćemo objaviti u nizu narednih, objavljeni u nekoliko brojeva lista "Narodna armija", smatramo da njihovo sakupljanje i objavljivanje u jednoj knjižici nije na odmet i da će zainteresovati našu javnost".

"Riječ će biti o amoralnim i zločinačkim postupcima pripadnika Sovjetske armije, od časa njihovog stupanja na tle Jugoslavije pa do odlaska. Po divaštvu primitivizmu i nekulturnosti, takvi postupci su prevazišli sve do sada poznate u istoriji i daleko su za sobom ostavljali vojnike Ivana Groznog, Petra Velikog i druge. I fašističke, svakako. Jer, kako se inače daju objasniti masovna silovanja, ubistva, pljačke i svakovrsni zločini koje su, iz raznih pobuda vojnici (pod vojnik podrazumevamo i oficire jer među njima nema bitne razlike, budući da se istom "pedagoškom "metodom vaspitavaju) Crvene armije počinili samo na tlu Jugoslavije. I to one "bratske" Jugoslavije, za koju je Erenburg, zvani Ilija, napisao nekako odmah poslije rata članak u našoj "Borbi" pod naslovom "Zajedno". Naime, vremenski period od septembra 1944., kada su jedinice Sovjetske armije stupile na tle Jugoslavije, da bi u zajednici s jedinicama naše Armije učestovale u završnim borbama protiv njemačkih okupatora, pa do časa kada su "sa srećom" napustile jugoslovensku zemlju, bio je ispunjen prljavštinama svake vrste, primitivnim podvizima i zločinima, po kojima bi slobodno mogle nositi neprelaznu zastavu među svim vojskama koje je istorija zabilježila".

"Da ne bi takva tvrdnja visila u vazduhu, ili stajala na slabim nogama, a navešćemo od hiljada primjera samo nekoliko, a koji će biti dovoljno jaki, autentični i tvrdi da se ona održi za sva vremena".

"Napominjemo da su primjeri koji će uslijediti, iskazi očevidaca i uz to sinova naših naroda, koji su uvijek visoko cijenili svoju riječ, čast i ponos, a ujedno i čast i ponos svojih naroda".

"I sve to u ime jedne nove "civilizacije" koja se stvara knutom i bajonetom. Avet jedne samozvane civilizacije koja je propadala - hitlerovske i u tim danima imala je mnogo čega zajedničkog s ovom novom "civilizacijom" Staljinovog tipa". Sve ovo su citati iz male knjižice čiji je naslov: "Ubijeni ljudski obziri" sa podnaslovom - "Zločinstva crvenoarmejaca u Jugoslaviji".

Jasno, takva knjiga se mogla pojaviti samo posle 1948. godine. Što se tiče zločina partizana i komunista iz tog zlog vremena, trebalo bi pročitati svedočenje brojnih preživelih žrtava, pre svega u mesečnom časopisu "Pogledi" zadnjih petnaestak godina!

Trebalo bi da se ugledamo na Jevreje i to pod hitno! Oni su mali narod i mi smo mali narod! Oni su u rasejanju a i mi smo sve više i sve brže, na putu da odemo sa ovog brdovitog Balkana! U međusobnoj svađi i zakrvljenosti, ne vidimo spoljne neprijatelje, koji čekaju, da se i poslednji Srbin iseli sa ove krvlju natopljene zemlje. Ustvari, požuruju nas! Nude nam šećerleme kojih nema kod nas, ali svuda drugde ima! Kad zatreba, pritiskaju zlom i slom! Nekada smo bili rasejani od Soluna od Trsta. Pričali su, ne tako davno, "možeš ići sve po srpskoj zemlji, od Soluna do Trsta!! Sada se sve više skupljamo oko Beograda, iz koga se najlakše i najbrže može pobeći od ovog mrcvarenja i previranja!! Zadnja dva veka smo toliko ginuli, da nismo stigli ni žrtve da prebrojimo!! Jevreji su imali holokaust! Imali su Vizentala! Imaju Muzej smrti" - gde su pobrojane sve žrtve iz II Svetskog rata. Mi nemamo ni danas pojma koliko nas je bilo, a koliko nas je pobijeno. I posle ovog Drugog građanskog rata, ne znamo koliko nas je pobijeno, proterano, opljačkano, koliko pobeglo preko mora i okeana, da se više nikada ne vrate u svoju srpsku zemlju!!!

Posle šezdeset godina još se svađamo oko toga, koliko nas je pobijeno u međusobnom pokolju, a koliko nas je pobio strani okupator! Stare račune pritiskaju novi sa novim žrtvama. Pa zar zaista nema nade da se zločinci pokaju i priznaju svoje zločine! Zar je zaista toliko teško kleknuti pred grobovima žrtava i zatražiti oproštaj, ako ne od ljudi onda bar od Boga! Zar je važna brojka; 30 ubijenih, 30.000 hiljada, 200. 000 hiljada ubijenih! Jesu li to bili ljudi ili životinje, besni psi, neke neljudske nemani? Jesu li to bili Srbi? "Ko ti iskopa oko"?! - "Brat"!! - "Zato je tako duboko"!

"I kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima"
(Jevanđelje od Luke, glava 6, stih 31)

BOŽIDAR V. PANTIĆ
BEOGRAD


PITANJE

Zašto propada sport u Negotinu

Reč je o fudbalskom klubu

Kao dugogodišnji hroničar sa ovih prostora u nedostatku medijske objektivnosti, prinuđen sam da na ovaj način obavestim javnost o stanju u negotinskom fudbalu. Već godinama FK Hajduk Veljko se nalazi u raljama nemani koja na perfidan način razara sve što je sportsko. Najstarija sportska asocijacija Krajine postala je stecište ljudi koji su se obogatili dok je pošten narod gladovao. Oni prkose, rade šta im pada na pamet kao da se u ovoj zemlji ništa nije desilo.

Svi u Zaječar

Negotinske igrače, iako su na ceni u mnogim kvalitetnim klubovima širom Srbije, matični klub ih se lako odriču. Kao primer navodim da u Timoku iz Zaječara, igraju Hajduk Veljkova deca i to: Sandulović, Čelić, Popović, Belošević i Kostadinović. To su perspektivni i kvalitetni pojedinci sa kojima bi se "plavi" prošetali kroz Srpsku ligu. Ali šta to vredi kada ne odgovaraju "stručnjacima", koji po razrađenom sistemu svake polusezone pazare po onoj "pola tebi - pola meni". Ni početak ovog prvenstva nije bio izuzetak. Dovedeno je preko desetak pojačanja što je van svake pameti. Hajduk Veljko više nije negotinski klub. Postao je baza za fudbalske legionare kojima se igra na terenu zasniva po taktici "koliko para toliko muzike."

Čelnici kluba stalno zamajavaju navičaje kako ulažu velike pare. To je neverovatno jer nije u skaldu sa njihovim moralom. Pošto institucije kluba ne funkcionišu niko, ne zna šta se tamo dešava. Znamo da se predsednici kluba smenjuju kao na traci suprotno odredbama Statuta. Ako je sve u redu, zašto ne zakazuju godišnju skupštinu pa da se javnost upozna kako se poslovalo. Naročito bi valjalo čuti odgovore na pitanja koliko je potrošeno od obeštećenja Gorana Drulića, zašto nisu izgrađene tribine i svlačionice, sportskog restorana i bezbroj donacija.

Stvorili su privid da sa njihovim dolaskom klub ima uspeha. To nije tačno jer u prošlom prvenstvu jedva su osvojili 4. mesto i, da nije bilo sumnjivih sudijskih odluka, ispali bi iz lige. Kao epilog, jedan od njih udaljen je godinu dana iz fudbala. A o kakvim se ljudima radi, govori i činjenica da je Hajduk Veljko postao meka za lakoverne. Na njihova lažna obećanja naselili su renomirani fudbaleri kao što su Radovanović, Dimitrijević i Mijalković. Sa aktiviranjem brojnih krivičnih prijava koje su protiv njih podnete, izašla bi na videlo sva prljavština negotinskog fudbala.

Nemoćni domaćini

Pokušali su nekadašnji igrači u više navrata da smene ovu upravu. U sučeljavanju fudbalskim anonimcima, legende kluba Nikola Mrvoš, Vladimir Aranđelović Gemba, Sima Babić, Živojin Sandulović Pive i mnogi drugi, ostali su nemoćni. Nisu mogle da pomognu ni institucije poput Opštinskog fudbalskog saveza i Sportskog saveza. Zbog svega ovog Hajduk Veljko nije više sinonim Negotina i Krajine. Navijači moraju da putuju u Zaječar da bi gledali svoju decu.
U svojstvu dopisnika sportskih novina iz Beograda pokušao sam da iznesem istinu. Sprečen sam u tome na veoma grub način. Moćnici su otišli u Beograd i nakon razgovora šefom dopisničke službe, otkazana mi je dalja saradnja. Zašto se dotični stavio u službu ovakvih ljudi nije teško dokučiti. Obavestio sam o tome glavnog i odgovornog urednika laži od toga nije bilo ništa. Tako se danas završava svaka priča ukoliko želite da obavite pošteno svoj posao.

KRSTA TUFEDŽIĆ,
NEGOTIN


ODGOVOR

Ipak Hristos, a ne Hrist

Na moju dobronamernu primedbu ("Glas", 24.8.2003) da se u "Glasu" često piše ime Gospoda Isusa Hrista samo Hrist, reagovao je već 28. 8. Gospodin Nikola Radulović ubeđujući me da je pravilnije pisati Hrist, obrazlažući tu svoju tvrdnju na svoj način.

Ne želeći da ulazim u polemiku sa pomenutim Gospodinom, hoću samo da ga podsetim da pročita Jevanđelje po Matehu 16 glava 16 stih u izdanju Svetog Arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne Crkve, Beograd 1984. str. 42, gde piše da je Gospod pitao svoje učenike šta o Njemu "govore ljudi ko je Sin Čovječiji"? U ime svih apostola Petar je odgovorio: "Ti si Hristos, Sin Boga živoga"! Tako isto piše i u Jevanđelju na grčkom jeziku, London 1949. 45: "o Hristos o Iostatu Teu..."

Dakle, ipak Hristos, a ne Hrist. To ne kažem samo ja, to je rekao davno pre mene Sveti apostol Petar u ime svih.
Hvala na prostoru. Poštuje Vas

PROTOJEREJ-STAVROFOR MIRKO TIŠMA
NOVI SAD