[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Četvrtak, 28. 8. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Festival u Guči viđen očima dvojice italijanskih novinara

Trans na karnevalu
"a la Kalašnjikov"

Novinari Lorenco Guljelmi i Marko Citron posetili su Guču za vreme Sabora, o čemu su objavili tekst u online publikaciji "Noticie est Balkani", koja objavljuje vesti i analize za Balkansko poluostrvo. Prenosimo deo tog teksta

Put prema Guči je nešto više od asfaltirane kozije staze. Kolona vozila vijugavo se kreće među obroncima planina ostavljajući iza sebe ravnicu u kojoj se nalazi gradić Čačak. Ono malo industrijskih hala nestaje u cvrkutu šume, u skladnom talasanju zemlje. Prostrana svetlost centralne Srbije sa onim geometrijskim rasporedom pašnjaka i voćnjaka ima lepotu nekih engleskih sela, a u to se dobro uklapa ono posebno mentalno stanje nemarnog i ugodnog širenja vremena koje se samo u tom istočnom delu Evrope sreće.

Učini ti se na trenutak da se nalaziš na putevima Istre, gde je boca rakije vrednost dodata uz "ćakulanje" sa prolaznicima, više kao okrepljenje od vrtoglavice izazvane vrućinom i krivinama. Primamo Filipa, ima 24 godine, autostopera možda malo previše naturalnog da bi sebi dozvolio gradski luksuz da nosi jamajčanske pletenice. Rođen je u Skoplju, u Makedoniji, majka mu je Makedonka a otac Srbin, vojno lice iz jednog sela kod Guče.

Filip gori od želja da sazna šta li stranci traže ovde. Guča ne dopušta srednji stav: može da bude samo "super" ili "strašno". Prokleti da su, nadasve, bivši umetnički "surpužnici" Bregović i Kusturica! To je, parafrazarina, najnovija izreka među nekim mladima, od Novog Sada do Leskovca. Bregović je izmešao sve, napravio je svoju dobru muziku i svoj uspešan biznis, a na kraju nas je uništio", priča Filip.

Pitam onda šta je to srpska muzika, a Filip odgovara da su se orkestri truba i trombona pojavili pod turskom vlašću kao vojna muzika. Moj prijatelj fotograf, Marko, još pre no što smo krenuli za Čačak, saopštio nam je bio svoju neobičnu teoriju o "Srbiji kao o Brazilu Evrope".

Na ulazu u Guču privatne kuće nude parking na svom zemljištu, a nude i sobe po ogromnim cenama. Mesingana truba od tri metra, na prvom velikom raskršću u gradu, otvara pešačku zonu stvorenu zbog sabora duž koje se kreće čitava ona gomila koja je u zanosu od bljeska svetlosti, petardi i svih vrsta gozbi.

Malo dalje nalazi se saobraćajni znak sa nacrtanom trubom: zabranjene su automobilske sirene! Prodavac naočara iz Novog pazara - srpskog Napulja - prodaje "Rayban" naočare bolje od originala, sa garancijom da nisu prave. Među raskošnim predmetima od drveta i terakote, među tepisima i makrameom, ipak nazadrživo izbija siromaštvo Srbije, kroz iste one drangulije koje se nevoljno prodaju, za šaku dinara, na beogradskim pijacama.

Džepni sat nekog starog železničara, nošene cipele, češljevi, dugmad i šljokice - to je inventar jednog očaja koji sam o sebi dovoljno govori. To je Srbija od tri evra na dan koja pati, dok je spektakl sabora uvlači u svoj orgijastički zagrljaj alkohola i znoja da bi, na kraju, razgolitio njenu stvarnost i pokazao je u prikrivenim mestima njene sopstvene karnevalske koreografije.

Zvuk truba iz kafana gutaju decibeli koji dolaze iz zaglušujućih pojačala: "Kalašnjikov, kalašnjikov, ej". To je deo jedne duboke provincije koja želi Evropu ali se oseća njenom žrtvom i koja, u suštini, prezire samu sebe. Prirodno je upitati se da li je to ostatak jednog mentaliteta koji curi na sve strane ili je to jedno zlo sa dubljim korenjem: pošto su kriminalizovali sopstvene susede, Evropu, Ameriku, islamsku opasnost i masonske i jevrejske lože, ne preostaje drugo nego obračunati se i sa jugoslovenskom muzikom kako bi se i dalje osećali neshvaćenim na svim frontovima, čak i u sopstvenoj kući.

Kod drugog spomenika trubi počinje prvi pravi turbofolk spektakl: jedna grupa polugolih i mišićavih ljudi igraju zagrljeni dodajući iz ruke u ruku veliko raspeće sa ogromnim fotografijama Radovana Karadžića i Ratka Mladića. "Za vas su to samo kriminalci, a za nas Srbe to su heroji. Spasili su mnogo naših civila za vreme rata", tvrdi Filip sa sigurnošću.

Dok pena piva šiklja na sve strane, grupa momaka igra oko "seoske lude", jednog sredovečnog gospodina koji se tetura i pokušava da sebi napravi prolaz, sa retardiranim izrazom iza debelih stakala naočara. Posle sat vremena, ponovo ga srećemo u pravoslavnoj crkvi kako, telećeg pogleda, čeka svoj red da poljubi ikone svetaca i da prozbori koju sa popom koji, pak, kao pravi hrišćanin, ne pravi razliku među vernicima.

Samo u kafanama se može relativno mirno provoditi vreme. Neizbežan je izbor: isti oni srpski specijaliteti kao na kioscima, ali po švedskim cenama. Najbogatije porodice koriste tu priliku da se pokažu pa sedaju za stolove i naručuju pantagruelovske gozbe.

Ciganski orkestar ide od stola do stola i daje sve od sebe kako bi im se trube, tromboni i saksofoni napunili novcem koju bacaju glavešine porodica. Mladi romski muzičar, Gojko, ironično kaže: "Sviram jer me to zabavlja, a i dobro plaćaju. To je moj zanat, nisam ti ja Srbin!"

U dnu jedne sale dva mladića i dve plesačice igraju, tesno obavijeni odećom vojnički zelene boje što je poslednji krik, sa svetlucavim povodcima oko vrata i četničkim kapama na glavi. Romske trbušne plesačice, maloletne i sa kosom boje uskršnjih jaja, pokreću kukove na kojima zveckaju dukati, pružajući tako okrupnim lokalnim bogatašima njihova tri minuta plesa i erotskog zanosa u zamenu za novčanice koje im ovi zadenjuju u grudi.

Jednoj bosanskoj porodici dopali su se Marko i Mario. Za nekoliko minuta stiglo se do bračne ponude za jednu njihovi ćerku, od skoro osamnaest godina kojoj je to, sasvim razumljivo, bilo dosadno pa je okrenula leđa svemu tome. Čini se da je izbor pao na Marka koji ima stas nekog crnogorskog košarkaša. Kad gomila počinje da se smanjuje, pod jednom drugom šatrom nailazimo da jednu družinu povratnika iz rata u crnim i maskirnim majicama.

Onako pijani i invalidni traže utehu u poslednjoj pesmi. U jednoj sporednoj ulici koja vodi iza jednog restorana zvuk trube utihnjuje. Svetlost lampiona postaje prigušena. Pomrčina je ispunjena mirisom krvi skičanjem i blejanjem prasadi i jagnjadi koji topću po kolima pre no što ih zakolju i okače.

To je autentični seljački svet koji u jednoj gozbenoj subotnjoj noći odagnava atavistički strah od gladi na način svojih drevnih rituala. Mesari svojim dugim noževima presecaju vratove, psuju i gunđaju nešto u vezi sa slabom zaradom. Put koji vodi na glavnu binu koja je na stadionu, gde sviraju najbolji bendovi, zakrčen je više nego da je u pitanju koncert Roling Stounsa.


vesti po rubrikama

^turistička panorama

14:03h

Reporter "Glasa" na promociji izletničke ture "Putevima Despota Stefana"

14:19h

Reporter "Glasa" u poseti Staroj planini i najvišim vrhovima Srbije

14:31h

"Dani šljive" 6. i 7. septembra u Koštunićima

14:46h

Uspešna sezona na Crnogorskom primorju

15:02h

Festival u Guči viđen očima dvojice italijanskih novinara

   


     


FastCounter by LinkExchange