[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 20. 7. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Ilija Đurišić, sin četničkog vojvode Pavla, o miniranju spomenika svom ocu i prilikama u otadžbini

Oca su mi ponovo ubili

Srbin i Crnogorac oduvek isto. Ja sam njima oprostio, ali očigledno teže je onome kome se oprašta

Ilija Đurišić se posle 40 i više godina vratio iz Amerike u otadžbinu da bi kao član Organizacionog odbora učestvovao u podizanju spomenika vojvodi Pavlu Đurišiću, čiji je prah zemnih ostataka ostao na prostoru ustaškog logora "Jasenovac". Došao je da da pomen, ne samo za pokoj duše oca Pavla, nego i svih njegovih saborca, vernih pratilaca đenerala Draže Mihajlovića, kraljevih oficira u otadžbini, koji su svoje živote završili po ustaškim i komunističkim stratištima Hrvatske i Slovenije.

Doveo je Ilija i sinove Pavla i Marka da im pokaže odakle su im koreni, da prvi put vide rodbinu i dedu u bronzi.

Kako kaže Ilija, svemu se nadao od aktuelne vlasti u Crnoj Gori ali ne i ovome da će dići u vazduh postament za spomenik njegovom ocu i na taj način ga mrtvog ponovo ubiti. Ali zbog dirljivog dočeka koji mu je priredio narod ispred manastira Đurđevi Stupovi 13. jula u Beranama, uveren je da je vredelo dolaziti. Vredelo je videti i osetiti tu toplinu.

Gospodine Đurišiću jeste li očekivali ovako "vatren" doček u otadžbini koji Vam je priređen?
- Sve smo očekivali, ali ne i da će ovo da se desi. Razni scenariji su mi prolazili kroz glavu, mislio sam da će pokušati da nas zaustave i na neki način da nam ne dozvole da odemo u Zaostro. Moglo je da se desi da naprave kolonu da nas usporavaju da ne stignemo na vreme, takođe, da spreče ljude da stignu, ali nisam očekivao da će da napadnu sa oružjem. Policajci su došli u zoru u Zaostro, to malo selo kod Berana, koje ima 50 kuća i ponašali se kao da je počeo rat. Mislio sam da je vlast prefinjenija u svojim postupcima. Jer, to što su uradili bio je suviše grub potez i, iskreno, nisam to očekivao.

Čast za partiju

Pošto sam rođen 1940. godine, mene niko nije maltretirao, sem što su stalno pokušavali da me nateraju da budem član partije. Otvoreno su mi govorili da bi za njih bila velika čast "da sin vojvode Pavla Đurišića" postane komunista. Naravno, tu čast im nisam priredio. Pod raznim izgovorima sam odbijao sve dok nisu prestali da mi nude članstvo.

Da li ste stvarno očekivali da je prošlost završena?
- Posle 60 godina očekivali smo završetak svega toga. Mi smo mislili i želeli da pozovemo decu i unučad onih koji su se borili sa druge strane i da se jednom konačno završi taj bratoubilački rat među nama. Vreme je da se zakopa ta nesrećna ratna sekira posle toliko godina. Kao primer uzimam građanski rat u Americi koji se dogodio pre više od 150 godina u kome je bilo milion žrtava. Oni su sve to završili i sada su svi braća i sestre i nisu, kao mi, čekali 60 godina da to završe. Podigli su svojim generalima i herojima spomenike na jugu i severu. Drugi primer je Franko koji je kao fašista ubijao za vreme rata, a posle je napravio jedno groblje za sve, iako su bili na različitim stranama i rekao "svi su se oni borili i pali za Španiju".

Vaš primer govori da mi to ili ne umemo ili ne želimo?
- Mi nismo došli ovde da pravimo neku političku propagandu ili ideološki program. Došli smo ovde da obavimo svetu dužnost prema našim pokojnima. Smatramo da su oni to zaslužili i da tim činom pomirimo zakrvljenu braću ali, nažalost, postoje ljudi koji misle da rat u ovoj zemlji još nije završen. Kao da im nije dosta i pored novih koji su se ovde dogodili poslednjih 10 godina i ogromnih žrtava koje je pretrpeo naš narod. Ali doček koji mi je narod ispred manastira Đurđevi Stupovi priredio, bratsku toplinu i ljubav - nikada neću zaboraviti. To je sada deo moje lične i porodične istorije. Tamo su bili potomci saboraca mog oca. Svako od njih je nekog izgubio u ratu. Doček je bio dirljiv i naš dolazak je za nas dragocen. Srećan sam što su moji sinovi to doživeli.

Zar ovo nije ponovno ubijanje Vašeg oca?
- Ovoj čin vlasti upućuje na to kao da ponovo kreće taj nesrećni i krvavi bratoubilački rat, a mi smo došli da ga završimo. Mi smo njima pružili bratsku ruku pomirenja, a su oni odbili. Očigledno su zaboravili tradiciju, simbolično preko nečijeg groba se mire krvni neprijatelji i praštaju zlo jedni drugima. Mi smo njima oprostili, ali očigledno teže je onome kome se oprašta, nego onome ko prašta.

Uvek sam bio pod "malom" prismotrom

Sećam se kada sam sa 18 godina išao da se prijavim za vojnu službu, što je bila obaveza. Ušao sam u sobu gde je bilo puno stolova za kojima su sedeli oficiri. Prvi čovek me pitao za ime i prezime. Kad sam rekao Ilija Đurišić, jedno pet-šest glava se podiglo i pogledalo u mom pravcu, jer su svi bili Crnogorci. Sve su o meni znali, jedan gde sam rođen, drugi odakle mi je majka, treći od kojih mi je baba. Više ništa nisam morao da popunjavam. Mi smo uvek bili pod "malom" prismotrom, ali da li su diskretni u tome.

Zapad je premijera Crne Gore Mila Đukanovića proglasio demokratom, šta mislite sada o njegovoj demokratiji?
- Živim 43 godine u Americi koja se smatra demokratskom zemljom. Naučio sam na jedan demokratski sistem gde postoji dijalog, razgovori, pregovori i, naravno, zakon i sudski proces. Ništa od toga nisam video u ovom potezu rušenja spomenika mom ocu kod gospodina Đukanovića, ako je to došlo od njega. Od koga god da je došlo urađeno je na vrlo nedemokratski način. Za Đukanovića kažu svi da je pametan i obrazovan čovek, ali ovakvi potezi to ne potvrđuju, naprotiv negiraju.

Šta mislite o novoj crnogorskoj naciji, jeziku i crkvi?
- To je za mene misterija i ne znam šta to znači. Ja sam Srbin, ja sam Crnogorac, a to je isto oduvek bilo. Kada kažem da sam Crnogorac, po meni bi to automatski trebalo da se shvati da sam Srbin i da ne moram da objašnjavam. To je hiljadu godina deo srpstva, mi smo Srbi po jeziku, veri, po prostoru i po svemu.. Ništa više ne razumem ovde, veće razlike pravite vi, nego mi u Americi. To sve ide na štetu narodu. Nezavisna crnogorska crkva! Od koga nezavisna, od Boga, od pravoslavlja, nezavisna od našeg patrijarha. Ne znam šta to znači, ali znam da to ne prihvatam, jer sve što se silom nametne ne može dugo da traje.

Šta se promenilo u otadžbini i da li se promenilo?
- Da, mnogo toga se promenilo, a najviše narod. Prvi put sam bio u maju prošle godine u Beogradu, ali tada nisam išao u Crnu Goru. Sada sam prvi put ovde posle 50 godina. Narod se promenio duhovno, moralno i fizički. Pored svih muka i problema za sve godine u nazad, a posebno poslednjih 12, vi se još dobro držite. Još ima osmeha i veselosti u vama. Na nesreću, ne vidim ko vodi ovaj narod i da li ga uopšte neko vodi ili ide stihijski. Nije mi jasno kuda se ide na ovakav način. To me strašno plaši zbog svih vas ovde.

Pošto više ne umemo sami, koliko je Amerika spremna da nam pomogne?
- Amerika je takva zemlja da će uvek pomoći onima koji sebi pomažu. Oni neće da daju pare i da vas ostave da sve bude po starom. Ako vide da se ovde nešto menja na bolje, oni će pomoći, ali oni neće prazne priče i obećanja. Oni traže dokaze i rezultate.

Kako vi gledate na sva događanja ovde?
- Važno je gledati u budućnost, jer zemlja koja nema plan dugo će ostati sa istim problemima. Budućnost je ostvarenje ciljeva za pet, 10 ili 15 godina, ali mora da se ima plan. Nažalost, koliko vidim ovde ne postoji plan ni za jedan dan. Jedna od stvari zbog kojih mi srce pukne, kad pomislim na porodicu, rođake i prijatelje ovde je to kako žive i gledaju na budućnost svoje dece. Mladi ljudi znaju kako žive i šta mogu njihovi vršnjaci u normalnim zemljama.

Kako ste i kada otišli iz Jugoslavije?
- Napustio sam zemlju 1960. godine kad sam otišao u Rim na Olimpijadu i nisam se više vratio. Nisam se ni takmičio, ali moja najdraža medalja je ta za bežanje iz Jugoslavije i tu sam osvojio zlato. U Ameriku sam otišao kod Miša Cemovića, brata od tetke koji je bi sa mojim ocem kad je poginuo. On je iz Hrvatske izbegao u Italiju, pa u Nemačku, a odatle u Ameriku. Živeo je u NJujorku, od njega sam otišao u Čikago kod tetke Stane Vujošević. Tu sam završio školu, odslužio američku vojsku, a kasnije završio Prirodno-matematički fakultet. U Čikagu sam sreo svoju ženu koja je poreklom iz Filadelfije, sa njom imam dva sina koji su advokati.

Kako ste ovde živeli, kao sin Pavla Đurišića?
- Majka i ja smo živeli u Beogradu kod tetke, dosta bedno, nismo imali stan. Mene nisu dirali, ali majka je morala svaka tri meseca da napušta Beograd i ide u Berane, jer nije mogla da dobije stalno mesto boravka. Jednom se dogodilo da sam imao jako zapaljenje pluća poslednjeg dana isteka boravka u Beogradu i oni su i pored toga došli i odveli je za Berane. Malo su popustili posle 1952. godine, majka je dobila posao i onda smo malo bolje živeli.

Pošto vaš dolazak nije protekao onako kako ste se nadali, šta će te dalje?
- Nažalost, nije bilo onako kako je trebalo, pa ćemo to završiti sledeće godine, na ovaj ili onaj način. Ako bude potrebno da počnemo sudski proces, mi ćemo to učiniti i ubeđeni smo da će nam dozvoliti podizanje spomenika. Ako bog da, mi ćemo dogodine doći na osvećenje spomenika i da završimo svetu sinovsku dužnost.

Kristina Vlahović


vesti po rubrikama

^intervju

17:30h

Ilija Đurišić, sin četničkog vojvode Pavla, o miniranju spomenika svom ocu i prilikama u otadžbini

 



     


FastCounter by LinkExchange