GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


NEJASNOĆA

Gde smo mi, osiguranici, tu?

(U vezi sa člankom "Reforme u zdravstvu zavise od građana")

Naslov ovog članka gospodina ministra Milosavljevića iznenadio me je, da ne kažem, čak i revoltirao! A evo zbog čega:
Ministar navodi da je u proteklom jednogodišnjem periodu mnogo uloženo u opremu, i to pre svega od sredstava donacija. Neki objekti su sređeni, okrečeni, predlog zakona o lekovima je u toku, a neki, kao zakon o zdravstvenoj zaštiti, u razmatranju, zakon o komorama u pripremi.

Nije mi uopšte jasno o kakvim se tu reformama radi i šta tu možemo mi, građani, pomoći. Mi i dalje uplaćujemo doprinos za zdravstveno osiguranje, kao i do sada. Onako bez ugovora, praktički, bez ikakvog uticaja na način trošenja tih sredstava, jer ne postoji, niti se zaključuje ugovor sa osiguranicima kakvo zdravstveno osiguranje želi, šta je spreman da plati i šta treba da dobije za uzvrat.

Osiguranik nema prava da bira lekara, kada je reč o lekarima iz državnih ustanova. Ako izabere privatnog lekara, onda to mora da plati, čak i recepte, jer recepte privatnih lekara Fond ne priznaje, ne priznaju im se ni pregledi, ni uverenja. Jednom rečju, ništa. Čak, ako hoće da se leči u VMA, takođe mora da plati.

Meni totalno nije jasno o kakvim to reformama govori naš ministar? Koje su reforme "u toku", koje su smernice za neku bližu ili dalju budućnost, ko će te reforme realizovati, kakva je konkretna uloga nas osiguranika i o kakvim je rokovima reč.

Međutim, ima nešto drugo što mene u ovom trenutku više još zanima. Naime, sekretar Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva dr Miličević, u članku "Vratiti ugled lekarima", ("Glas javnosti" 17. 6) citira ministra Milosavljevića koji je decidirano izjavio da je suzbijanje korupcije u zdravstvu prioritetan, laži nije rekao kako to može da se učini. A dr Miličević jasno kaže ko su ti protagonisti korupcije u zdravstvu: "malobrojni, ali uspešno kotirani u hijerarhiji lekarskoj. To su, naravno, pojedini profesori, načelnici, direktori, itd.
I sada mi, osiguranici, postavljamo pitanje: kako je ministar, ovog puta u članku o "reformama" izostavio ono što je bitno, ono što baca veliku ljagu na zdravstvo - a to je korupcija u zdravstvu! U jednom intervjuu govori o borbi protiv korupcije kao prioritetnom zadatku, a u drugom kada je reč o reformama i ne spominje. A mi, osiguranici, upravo smo za otklanjanje tog zla i tako važnog segmenta kao što je zdravstvo - životno zainteresovani!

Reformu u zdravstvu treba upravo početi energičnom borbom protiv korupcije. A tu je i naša policija koja zna kako se to radi. Dokazali su to u operaciji "Sablja". Prema tome, nema tu šta da doktori, ili naš ministar, mnogo filozofiraju i dogovaraju. Tu su stručnjaci, profesionalci, tu su i iskustvo stranih istražnih organa - ali treba im dati "zeleno svetlo". Znam da nije lako nekog kolegu profesora izvesti na sud zbog trgovine ljudskim zdravljem, kako to zove dr Mladenović, i to i nije posao ministra ili njegovih saradnika. To je posao policije i njima treba prepustiti da oni, kao profesionalci, obave taj posao.

Mi, obični ljudi, nikako ne želimo potceniti rad našeg Ministarstva i Vlade u celini, jer se stvarno borite da izvučete zemlju iz ponora u koji ju je survao Miloševićev režim, ali morate nas razumeti da nas je naslov u novinama pogodio. Ne može se javno tvrditi da od građana zavisi uspeh reformi. Naša Vlada je ta koja predlaže zakone, Skupština ih usvaja, a mi građani da poštujemo zakone, i biće sve u redu. A u prioritetu svih akcija je uporna i bespoštedna borba protiv korupcije, što će narod prihvatiti u celini, dajući istovremeno punu podršku svima onima koji direktno ulaze u "okršaj" sa tim društvenim zlom.

JOVAN TODOROVIĆ,
BEOGRAD


DOGAĐAJ

I krokodili odustali

Mala srpska (prosvetna) bajka

Zalutala dvojica naših istraživača u srcu najgušće afričke prašume. Jedinu, kakvu- takvu, šansu za spas pružao je prelazak preko reke koja je, međutim, bila prepuna krokodila. Kad već nije bilo druge, reši se jedan od njih, svuče se, zapliva... ali se krokodili stuštiše ka njemu i progutaše ga za tren oka.

Drugi istraživač, iako je video žalosnu sudbinu svoga druga, hladnokrvno se svuče, zapliva... Krokodili se ustremiše ka njemu, ali odustadoše u poslednjem trenutku, te on zdrav i čitav stiže na suprotnu obalu.

U čemu je bila tajna? E pa, taj drugi je na svojoj zadnjici, srećom, imao istetoviranu parolu: "Živela reforma osnovnog obrazovanja!" - a to, eto, ni krokodili nisu mogli da progutaju!

To vam je pričica iz "Leksikona viceva" Dragoslava Andrića, u poglavlju "Škola" (str. 510). Ali šta znamo, valjalo bi ipak proveriti da li se tako nešto možda zbilja desilo! Štaviše, možda svedoci, u magnovenju, nisu stigli da pročitaju čitavu tu parolu - možda je tamo pisalo i "naša" ili "ovakva"!

U svakom slučaju, ako se tako nešto stvarno desilo, utešno je to što je bar neko, eto, mada je imao pozitivan stav prema pomenutoj reformi, ipak - ostao živ...

P. S: Više nego krupna, organska mana zamišljene reforme ne uzima u obzir specifičnosti naše jedinstvene azbuke, koja deci omogućuje da neuporedivo brže nauče da čitaju i pišu nego najpametnija engleska ili francuska, ili, ako hoćete, kineska deca. Iz toga ogromnog previda proisteći će dugogodišnje, decenijske štetne posledice ako se u takvu reformu odista krene. Jer, naknadno niko neće imati smelosti da prizna toliku stratešku grešku, i da vrati osnovnoškolski program na onaj koji nam najbolje odgovara.

ANDRIJA DRAGOSlAVIĆ,
BEOGRAD


POJAVA

Razvod posle braka iz računa

Zar opet moramo da se odupiremo najjačoj sili sveta?

Vidim da se Evropa nada da će naša zemlja naći snage i hrabrosti da se odupre aktuelnom pritisku SAD.

O hrabrosti neću, jer su nas na taj mamac već naveli da se isprečimo Hitleru nekada, a bombardovanju 1999. nedavno.

Pominjati snagu posle svega što je snašlo ovaj nesrećni narod i ovu jadnu državu dođe kao pevanje na groblju, kao nešto neprirodno, kao ruganje.

Sankcije, bombe...

Najteže sankcije, ikada poznate, uvedene su našoj zemlji posle, u najmanju ruku, sumnjivog događaja na Markalama, a kakve smo pak mi veze sa time imali, to čak ni scenaristi događaja ne znaju. Koliko su te sankcije odnele snage i nanele nepopravljivu razvojnu, materijalnu i nematerijalnu štetu i nanele duhovnu, moralnu i zdravstvenu katastrofu našoj državi i našem narodu, vraćanje u kameno doba kako su oni, civilizovani, formulisali svoje bezdušne i nehumane ciljeve, nikome ni razumnom, a pogotovu nerazumnom, ne treba ni objašnjavati.

Neprekidna satanizacija je od većine stanovnika ove zemlje napravila moralne i duhovne krpe, a o neljudskom zanemarivanju i prećutkivanju zločina nad srpskim narodom van Srbije i "snazi" i duhovnom i moralnom "podstreku" koji je taj zločin nad zločinom doneo nesrećnom narodu ni jednu jedinu reč ne treba potrošiti.
Bestijalno bombardovanje Evrope od strane Evrope i njenog atlantskog partnera je toliko srušilo one ruševine, koje smo do tada predstavljali, da samo neko ko je pao iz neke udaljene galaksije, jer se i na Marsu već zna prava istina, može da traži od nas snagu da se odupremo Americi.

A i ono malo nade što je bilo preostalo, posle lažne najave Evrope da će sve biti u redu kada ode jedan, padaju u najmutniju vodu ovih dana kada nas ucenjuju svim i svačim, izmišljajući čas ovo a čas ono, što mi tako uništeni u svakom pogledu moramo da ispunimo, da bi naši praunuci, navodno, jednog dana živeli srećni u nesrećnoj Evropi.

Cinična Evropa

Kad bi nas zaista poštovali, razumevali i voleli, uključili bi nas odmah, bez ikakvih uslova, u Evropu, po principu koji bi ličio na uključenje Istočne u Zapadnu Nemačku, a time i u Evropu, jer Evropa nam tako mnogo duguje, da je i taj primer malo prema zlu koje su nam naneli.

Kako bi mnogo jača zemlja našla snage da se odupre najjačoj sili na svetu, a ne zemlja koja više nema nikakvu snagu, a i ono malo što povremeno živnemo, kao plamičak koji se javi na ogromnom zgarištu, prva, ta ista Evropa ugasi nepotrebnom i neverovatnom količinom prljave vode.

Pravi raskol je, uglavnom, kod onih koji su po Beogradu nosali, u čvor vezane, američke i nemačke zastave, poput sijamskih blizanaca, danas bi hteli nemogućom "hirurgijom" da ih razdvoje, pri tom operu prošlost i izbrišu sećanja, želeći da, opet preko narodnih leđa, obave dobijeni ili ( olako) obećani posao, zaboravljajući pri tom, a videli smo to i nedavno, da je neprirodno spajanje, uglavnom, vrlo teško razdvojiti bez fatalnog ishoda.

DRAGAN VIDAKOVIĆ,
BEOGRAD


POGLED

Očekivani epilog

Još (po)nešto o fudbalskom selektoru

Sigurno je da nećemo nikada saznati pravi razlog odustajanja "spasioca" našeg reprezentativnog fudbala. Uostalom, to više i nije važno.

Ono što je našu široku fudbalsku javnost držalo u iščekivanju konačnog rešenja, naši dnevni listovi su nas obasipali gotovo svakodnevno naslovima (Bora i tačka, Milutinović se dvoumi, Milutinović još razmišlja, Opet Jovo, nanovo, Još se čeka Milutinović, Istina u Borinoj senci, Stojković pred novinarima, i konačno, Propao Stojkovićev plan sa Milutinovićem) iz kojih se vrlo lako mogao naslutiti epilog koji se dogodio.

Neodlučnost i oklevanje koje je ispoljio Milutinović može se tumačiti na nekoliko načina. Pokušao je ovih dana da ga brani Dimitrije Davidović (pripadali su istom klubu) slabim argumentima: 1. Kako su mu ponuđene smešno male pare i 2. Kako je našu fudbalsku organizaciju strah od uspešnih (?!).

Pošto novac nije u pitanju, (toliko je to puta ponavljano) prvi argument Dimitrija Davidovića otpada, dok je neko ovom prilikom ispoljio izvestan strah od neuspeha (mnogo je lakše vaspitati nego prevaspitati). A Milutinovića bi očekivao izuzetno delikatan posao (stvaranje nove reprezentacije i iskorenjivanje loših navika). Tako nešto on nije imao u svojoj trenerskoj praksi.

BOGDAN BRANKOVIĆ,
KOVIN


UPOZORENJE

Nepodnošljiva lakoća trošenja

Na osnovu zaključaka Izvršnog odbora Skupštine grada, iz sredstava gradskog budžeta namenjenih isključivo za dotacije JKP Gradsko saobraćajno preduzeće "Beograd", nenamenski su izdvojena sredstva u iznosu od 1.000.000,00 dinara za obeležavanje stogodišnjice radničkog organizovanja i sindikalnog delovanja u Gradskom saobraćajnom preduzeću "Beograd".

Sredstva su uplaćena na žiro-račun Samostalnog sindikata, koji je gore pomenutu proslavu i organizovao, smatrajući sebe jedinim sledbenikom predratnog sindikalnog pokreta. Isto nije bilo teško ostvariti, s obzirom na činjenicu da u poratnoj Jugoslaviji nije bilo dozvoljeno sindikalno organizovanje van Jedinstvenog socijalističkog sindikata (a sve kao u onom dobro poznatom sloganu: "Nek se čuje, nek se zna, svi smo jedna armija").

Dakle, ne želim ovde da sporim pravo nekoga da organizuje ovakvu proslavu, ali smatram da je Samostalni sindikat trebao da sam obezbedi sredstva, a ne da troši pare poreskih obveznika, tj. građana Beograda i Srbije, namenjenih isključivo za odvijanje gradskog prevoza.

Ili, možda, na ovaj način čelnici grada nagrađuju reprezentativnu sindikalnu organizaciju za održavanje socijalnog mira u najvećoj javnoj (komunalnoj) kući tj. za potpisivanje Posebnog komunalnog ugovora kojim su ograničene plate radnicima, za odugovlačenje donošenja novih koeficijenata za zarade, za nerealizaciju sudske odluke o isplati neisplaćene cene rada... S poštovanjem,

MARKO GAJ, Dipl. ekonomista,
BEOGRAD


DOPUNA

Robni žig, a ne marka

"Srbija bez marke", "Glas javnosti", 17. jul 2003. godine

Kada se o nečemu govori, mora se imati u vidu o čemu se govori, šta znači određena reč. Kod nas ni u jednom zakonskom tekstu ne postoji reč marka kojom se označava bilo koje pravo industrijske svojine. Postoje reči robni i uslužni žig, geografska oznaka porekla i znak razlikovanja o kojima jedino može biti reči u tom članku s obzirom na njegove teme. Određena reč ima svoje značenje, a kada je reč o pravima industrijske svojine ima svoju pravnu sadržinu, te svako pominjanje maraka i brendova u našoj sredini je priča sa nejasnom sadržinom.

U članku se navode 35 maraka koje su ustvari geografske oznake porekla, sasvim druga kategorija prava industrijske svojine. Nejasan je i tekst o Lisabonskom aranžmanu.

Nejasan je i naslov "Srbija bez marke". Netačna je tvrdnja da je "naša zemlja na stranom tržištu izgubila pravo na nacionalne proizvode". Nacionalni proizvodi mogu uvek dobiti zaštitu na određeni način, jer su istiniti, jer nisu prevareni, jer su često generični, te tvrdnje da smo izgubili pravo na upotrebu naziva, koji su generični, u opštoj upotrebi kao što su ajvar ili kajmak, plod su velikog neznanja - često i onih u vrhu vlasti i vrhovnih institucija - i obične dezinformacije.

Sve ovo ne čudi kada se imaju u vidu još gori propusti u vezi sa industrijskom i uopšte intelektualnom svojinom onih koji su zakonodavci, koji su izvršna vlast, onih koji su nadležni za rad sudova i onih koji ne reaguju na očiglednu tragičnu privatizaciju institucija, nego čak u njoj sve više učestvuju.

"Nađite mi nekoga u Vladi ko zna šta je industrijska svojina na kojoj se zasniva proizvodnja. Nema ga. Kada su pomenuli industrijsku svojinu raspravljajući o razvoju?", govorio je i pitao se proletos jedan pronalazač na skupu JUPIN-a . Prema tome, ovaj članak u "Glasu" zaslužuje daleko manje kritike, a pozitivno je to što podstiče da se govori kod nas o industrijskoj svojini.

DR MILENKO MANIGODIĆ, Advokat,
BEOGRAD


OPASNOST

Samoubilački revanšizam

Epohalna pobeda demokratskih snaga nad Miloševićevom diktaturom otvorila je obećavajuću perspektivu demokratskog društvenog preobražaja. U preoblikovanju društvenog uređenja - koje se nepotrebno stranom rečju, naziva tranzicijom - u uslovima osiromašene privrede i posle razaranja Srbije od strane NATO-a, brojne ekonomske i političke teškoće su neizbežne. Međutim, jedan segment tog preobrfažaja nije trebalo da bude neizbežan - revanšizam.

Nova demokratska vlast je istina ali samo deklarativno, proklamovala da revanšizma neće biti. Nažalost, u praksi u mnogim slučajevima to obećanje nije ispunjeno.

Razumljivo je da na rukovodećim položajima u društvenom i privrednom životu nisu mogli da ostanu ljudi iz prethodnog režima, pogotovo nekompetentni, korumpirani "kadrovi" koji su položaje dobili ne na osnovu znanja i sposobnosti, već zbog odanosti Miloševićevoj politici. Ali, onemogućavanje danas talentovanim, stručnjacima da na odgovarajućim radnim mestima daju doprinos razvoju društva je ne samo revanšizam i nedemokratski odnos, već i samoubilački čin društva kome su znanje i pamet najpotrebniji. Demokratija podrazumeva poštovanje drugačijih političkih gledišta, osim ako se pozivanjem na demokratiju ne krije prikrivanje učinjenih zlodela. Ali, u ovom napisu je reč o stručnjacima koji nisu činili zlodela već su samo iskreno - neki sada misle da su bili u zabludi - verovali Miloševićevoj viziji socijalističkog društva.

Neprihvatanje znanja i iskustva stručnih ljudi a promovisanje stare - nove prakse političke podobnosti, ne samo što nanosi štetu našoj privredi i demokratiji, već će sve više podsticati mlade, talentovane ljude da napuštaju zemlju ne toliko iz materijalnih razloga, koliko zbog nemirenja sa politikom podobnosti. Jer, većina građana nije zainteresovana za političke partije pa ni za politiku uopšte.

Nama je danas potrebna demokratska politika pomirenja i antirevanšizma, politika mobilisanja svih snaga u društvu kako bismo izgradili novo, napredno demokratsko društvo na putu ka pristupanju Evropskoj zajednici.

Oni koji tu istinu ne razumeju ili ne prihvataju, ne treba da se bave politikom.

ČEDOMIR CVETKOVIĆ,
BEOGRAD


PROCENA

Savet čitalaca para vredi

E, to vam nije trebalo, gospodine Dinkiću... Lepo smo vas savetovali gospodine Dinkiću preko "Glasa javnosti" pre mesec dana da se "okanete" politike, da se koncentrišete na rad Banke na čijem ste čelu bili i lepo radili. Bili ste nam jako simpatični i sa onom vašom gitarom u bendu, jednom rečju, mlad, napredan, pametan čovek sa sjajnom perspektivom.

I onda odjednom: G 17!! Šta vam je to trebalo? Niste nas poslušali, i uvaljujete se u razne nevolje potpuno besciljno. I evo je vaše izjave preko TV i štampe. Vi, kao imate dokaze o članovima Vlade Srbije koji su ogrezli u korupciji ali ćete njihova imena saopštiti javnosti ukoliko se na jesen ne raspišu izbori za parlamentarnu skupštinu! To je za mene neshvatljivo: imate dokaze o kriminalnim rabotama najviših predstavnika vlasti u ovoj zemlji, i ćutite i ucenjujete Vladu.

Pa gde smo mi tu, mi, obični ljudi? Mi, narod? Pa vi nemate prava da takva saznanja i dokaze ne saopštavatge nadležnim organima, odnosno javnosti, jer je to krivično delo, koliko se ja, kao lekar, razumem u zakone. Drugim rečima, ako se raspišu prevremeni izbori vi nećete saopštiti imena i prezentirati dokaze o korupcionašima iz Vlade Srbije i oni će, prema tome ostati nekažnjeni!

E ne može to tako gospodine Dinkiću: iako smatrate da rejting G 17 raste i da bi izbori u jesen ove godine bili povoljna šansa za vašu stranku - ova vaša špekulacija sa navodnom korupcijom u Vladi imaće upravo obratan efekat. Pogotovo što i Vlada neće ostati ravnodušna na vaš izazov i da će s pravom zahtevati da se izjasnite o ličnostima koje su korumpirane i da pružite dokaze. A to i mi građani tražimo od vas.

Ako pružite evidentne dokaze za vaše optužbe imaćete priznanje građana ove naše zemlje za pošteno i hrabro držanje jer treba imati "petlju" kako kaže narod, da se udari na ministre.

Ali, ako nemate dokaze, onda neka vam je Bog na pomoći. Koliko ja znam za klevete se krivično odgovara i tu nema šale. I onda zbogom G 17, zbogom i mestu guvernrera, a koliko bi bila kazna za takvu klevetu to će Sud odrediti.

Na kraju ove moje "pisanije" moram vam reći još nešto: nekako nam se čini da gospodin Labus ne pruža neku veliku podršku raznoraznim vašim izjavama i nastupima pred javnošću pa i njegov kratki komentar u vezi predloženog Zakona o Narodnoj banci je nekako bled i neuverljiv i sasvim drugačije intoniran nego vaše izjave u vezi tog zakona. Biće veoma interesantno čuti izjave gospodina Labusa u vezi vaših tvrdnji o korupciji u Vladi Srbije. Međutim, upravo sinoć na TV gospodin Labus komentariše nacrt Zakona o Narodnoj banci ali ni jednom rečju ne spominje "korupciju u Vladi Srbije". I sada nije jasno da li iza tih optužbi na račun Vlade stoji i stranka G 17, kako vi tvrdite u svojoj izjavi ili ne stoji? Nekako nam je nerazumljivo da gospodin Labus kao predsednik stranke "nema šta da kaže" u vezi vaših tvrdnji, a sasvim je jasno da će i stranka G 17 jako mnogo izgubiti u rejtingu ako vi ne dokažete svoje optužbe na račun Vlade.

Mnogo ste se "zaglibili" gospodine Dinkiću i teško ćete se moći izvući. Lepo smo vam govorili da se "okanete" politike ali nas niste poslušali - nažalost. Šteta!

DR PETAR MILENKOVIĆ,
NOVI BEOGRAD


POJAVA

Zloupotrebe u ime nezavisnog sudstva

O nezavisnom sudstvu, nepravičnosti i pristrasnosti

Sudija nastavljaju samovolju i da u odlazu ročišta i donose nepravične sudske presude. Slično su postupale i u vreme komunizma, J. B. Tita i Slobodana Miloševića.

Sudski sudeonici se masovno žale na nezakonite postupke sudija, ali bezuspešno. Obraćaju se žalbama na razne adrese, i Ministarstvu pravosuđa, odgovor je svugde isti: Sada imamo nezavisno sudstvo, došla je demokratija, sudije su samostalne, nezavisne i niko ne može uticati na njihove odluke.

Dakle, nastavlja se samovolja i pristrasnost nepravičnih sudija. Oni koji su ranije donosili nepravične sudske odluke to čine i danas, a žrtve su iste koje su bile i ranije. Ranije, u vreme jednopartijskog sistema Tita i Miloševića, oni su sudili nepravično, ali po diktatu PARTIJE. Danas opet sude nepravično, ali sada u ime nezavisnog sudstva i njima niko ne može ništa. A opstaje haos i bezakonje.

Zahtevamo da se u sudstvu sprovedu korenite reforme, i da sudije koje ne sude po pravdi i zakonu budu privedene pravdi i uklonjene iz sudstva. Sudije su instrumentalizovane u svrhe stvaranja dalje destabilizacije i rušenja države i nacije.

MR. VELIZAR MARKOVIĆ,
PRAVNIK, BEOGRAD