Meštani sela Suvaja ne vole kada ih nazivaju Romima, pa zato kažu da su karavlaškog porekla. Nekada koritari i drvodelje, danas skoro svi mukotrpno rade u Berlinu. Novac marljivo štede i ulažu u višespratnice u svojoj domovini. Poneko i umre, a da ne uspe da u novom zdanju prespava i jednu noć. A kuće su ogromne, sa ogradom od kovanog gvožđa, u zlatno ili plavo obojene i sa ukrašenim gipsanim lavovima ili šarenim cvetovima. Krovovi uglavnom bakarni, stakla zatamnjena, a bašte besprekorno uređene.

Suvaja ima 180 domaćinstava, a samo dva nemaju radnike u inostranstvu.
- Radio sam na dva mesta, od 10 do 18 časova, kao tekstilac, pa samo "preskočim" ulicu i do dva po ponoći fizikališem u strugari. Prvo sam otišao sam, pa doveo i ženu. Kada spremimo neko lepo jelo, ona plače za decu. Onda dovedem i njih. U penziji sam već tri, četiri godine, priča Milan Radosavljević.

Selo je skoro prazno, a kuće pune svega, da li ima krađa?
- Angažovali smo dvojicu da čuvaju selo, i od vanrednog stanja na ovamo, malo se smirilo. Lopovi su pre iznosili stvari iz kuće, pa se i navraćali na istu kuću više puta. Kamionima dolazili. Meni je dvaput obijana kuća. Postavljali su ljudi i električnu zaštitnu žicu, pa prikače na akumulator. I alarme imaju, koliko njih - kaže Milan Radosavljević.

Luster za crkvu Za izgradnju crkve u Suvaji potrošili su 350. 000 maraka 1993. godine, a samo je luster od mesinga i stakla, težak 600 kilograma, ručno rađen, koštao 6.000 evra. Majstora iz Leskovca častili smo sa 500 evra, priča Dragi Vasić.

Pomoć Za vreme rata meštani Suvaje koji rade u Berlinu prikupili su 700. 000 maraka i poslali Varvarinu tri sanitetska vozila, džip i putnički automobil. - Od tada, nas Cigane iz Suvaje malo više cene, ali uvek postoji neko potcenjivanje, kaže Milan Radosavljević.

U izgradnju kuća uložene su basnoslovne sume, pa tako saznajemo da je Dimitrije Mitar Cvetanović potrošio milion maraka, a Milenko Milenković, čak i više. Pitamo hoće li se vlasnici vratiti da u njima stanuju.
- Sa decom koja su se tamo rodila, mnogo je loše. Ona neće nikad da se vrate. Ne znaju ni jezik. Moj unuk razume srpski, a odgovara na nemački. Roditelji kod kuće pričaju rumunski, a dete ne može na rumunski, pa ne može. Reći ću vam i za školu. Tamo je do desetog razreda obavezna i meni je želja bila da deca uče na srpskom. Kad, ćerke mi donesu kartu Hrvatske. Odem ja kod učiteljice. Zvala se frau Cukić. Dobar dan, dobar dan. Slušaj, kažem ja, mi smo iz jedne zemlje koja se zove Jugoslavija, a ne Hrvatska. Vi ste u pravu, kaže mi ona, imamo mi više takvih kritika, ali nama je dato samo iz Hrvatske, toliko i toliko učitelja, a Beograd nije doveo nijednog - seća se Radosavljević.

Iako sumnjaju da će oni ili njihovi potomci ikada živeti u ovim zdanjima, u Suvaji i dalje grade i podižu spratove.
- Svi mi radimo tamo, a ovde nam se vidi nivo, pa se malo i takmičimo. Imam tri unuka, a dve kuće, pa razmišljam i o trećoj. Ne znam da li će da se vrate, ali neka ima i ovde. Neće da propadne. Ako se nešto kupi za 20 dinara, može sutra da se proda i za deset, pa imaće neku vajdu - razmišlja naš sagovornik i dodaje kao svojevrsnu zanimljivost da jedan ar placa ovde košta pet do osam hiljada evra. Za održavanje dvorišta, cvetnih bašta i šišanje trave, oni koji nisu tu, plaćaju i do 800 evra godišnje. A da su mnogo para zaradili, svedoče i računi u bankama.

- Doneli smo veliki kapital našim bankama. Znam ljude koji su dali i po milion maraka, a od toga danas nemaju ništa, jer ne mogu da podignu. Ne bih rekao kako se ti ljudi zovu, da se ne naljute, ali ja imam strica koji je uložio 730. 000 maraka, čovek srčani bolesnik, 73 godine ima - priča Radosavljević i kaže da se nada da su makar doprineli razvoju zemlje.

N.E.Stanisavljević