Prvi srpski igrani film "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa" Čiča Ilije Stanojevića iz 1911. godine ovih dana je pronađen i identifikovan u jednom od depoa Austrijske kinoteke. Kako je "Glas" juče izvestio, u Beču je, među filmskim materijalom koji se odnosi na Srbiju, njene ratove i dinastije, pronađeno između trećine i polovine ovog filma, koji je u originalnoj verziji bio dug 1.800 metara.

		Ko je ko u "Karađorđu" Producent: Svetislav Botorić. Scenario Ćira Monok (na osnovu istoimenog pozorišnog komada Miloša Cvetića). Režija: Čiča Ilija Stanojević. Uloge: Milorad Petrović (Karađorđe), Čiča Ilija Stanojević (turski paša i Vujica Vulićević), Sava Todorović (starac Fočo), Dragoljub Sotirović (hajduk Veljko), Teodora Arsenović (Jelena, Karađorđeva žena), Vukosava Jurković (mati Karađorđeva), Dobrica Milutinović (Janko Katić), Persa Pavlović (žena iz naroda), Jovan Antonijević Đeda, Aleksandar Milojević, Dimitrije Ginić, Mileva Bošnjaković i dr.

Aleksandar Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke, koji je sa kolegama iz Austrijske kinoteke pronašao i identifikovao ovaj film, za "Glas" je potvrdio ovo neprocenjivo otkriće, ali nije hteo da ga komentariše pre nego što tim stručnjaka JK iduće nedelje ne ode u Austriju i dovrši identifikaciju.

"Karađorđe" je nastao 14 godina pošto su braća Limijer prikazala svoje prve "pokretne slike", "Ulazak voza u stanicu". Naši istoričari filma dokumentuju ovaj podatak nekolikim oglasima u dnevnoj štampi toga vremena i sa pet fotografija koje se sada nalaze u posedu Jugoslovenske kinoteke. Prema "Istoriji jugoslovenskog filma" dr Petra Volka, "Karađorđe" je sniman u leto 1911, obrađivan u laboratoriji "Pate Frer" u Parizu, a premijerno prikazan 23. oktobra 1911. u Beogradu, u Grand bioskopu pozorištu "Hotel Pariz".

Posle te, beleži se još jedna njegova premijera u Nišu, da bi mu se krajem dvadesetih godina izgubio svaki trag. Pisani tragovi, naime, ukazuju na to da je "Karađorđe" poslednji put prikazan u SAD, u organizaciji rezervnog kapetana Živorada Pavlovića.

O "Karađorđu" se potom čulo 1994. godine iz Jugoslovenske kinoteke, na njen 45. rođendan, kada je stigla vest da je film pronađen i da ga Unesko, pripremajući se za proslavu stogodišnjice filmske umetnosti (od 9. do 23. januara 1995.) već vodi pod odrednicom "epohalno".

Direktor Jugoslovenske kinoteke, Radoslav Zelenović, procenjivao je tada da u trag kopiji može da uđe, vezujući je za kraljevsku porodicu Karađorđević. Prilikom posete članova ove porodice Kinoteci, od princeze Jelisavete do prestolonaslednika Aleksandra, raspitivao se i o najminornijem tragu koji bi mogao da ga odvede do "Karađorđa". Jer, jedna je činjenica bila sasvim pouzdana: kralj Aleksandar veoma je voleo taj film. Naime, pisani podaci pokazuju da još u vreme priprema za snimanje, tema nije bila slučajno odabrana. Karađorđe je, dolaskom Karađorđevića na vlast, bio ponovo aktuelan, a ideju su oduševljeno prihvatili i radikali, što je projektu donelo ne samo podršku dvora već i vlasti.

Princ Tomislav Karađorđević je 1994. ovom potpisniku rekao da na osnovu vrlo pouzdanih pretpostavki može da tvrdi da je njegov otac, kralj Aleksandar, čak finansirao ovaj film.

Tih nekoliko sitnih tragova, koje su Zelenović i princ Tomislav tada javno pominjali, stigli su i do Pariza, do monahinje Jelene Roš. Sestra Jelena, koja je dugo bila monahinja manastira Gradac, bila je i dobra prijateljica princa Tomislava. Posebno ih je vezala zajednička akcija njenog oca Đorđa Roša i princa Tomislava na prikupljanju priloga za obnovu Hilandara (Đorđe Roš je krajem 60-ih i umro u jednom manastiru u blizini Hilandara).

Monahinja Jelena je čak uputila pismo svom prijatelju, princu Tomislavu, u kojem pominje da se u njenom ličnom depozitu u jednom pariskom arhivu nalazi rolna filma na kojoj piše "Svetozar Botorić, 1911". Taj podatak je Kinoteku upozorio da bi mogla da bude reč o filmu "Karađorđe". Jer, Svetozar Botorić, vlasnik beogradskog bioskopa "Pariz", producent je filma za kojim se traga.

Napravivši čvrste poslovne veze sa firmom "Pate Frer", koja se bavila prodajom projektora i opremanjem bioskopskih dvorana, Svetozar Botorić je dobio ideju da napravi domaći igrani film koji bi privukao ne samo publiku i kulturnu javnost tadašnje Srbije, već i skrenuo pažnju dvora. Zato nije ni čudno što je snimanje pratilo veliko interesovanje javnosti.

U najboljem holivudskom maniru, Botorić je oko "Karađorđa" okupio najpopularnije glumce u Srbiji toga vremena, najboljeg snimatelja (Luj de Beri je bio snimatelj Pate Frera), i napravio do tada neviđenu gužvu u Beogradu, angažujući preko 1.000 statista, vojnu konjicu i zaposedajući neke poznate gradske lokacije. Jedan deo filma sniman je u samom dvorištu hotela bioskopa "Pariz", zbor u Orašcu i Boj na Mišaru rađeni su na Banjici, a kao kostimi korišćeni su eksponati iz Narodnog muzeja i Kraljevskog narodnog pozorišta.

Film koji prati život Karađorđev od detinjstva do trenutka kada ga ubija Vujica Vulićević, u redovan filmski repertoar Beograda ušao je 17. novembra 1911. Plakat objavljen u listu "Novo vreme" (od 15. novembra 1911), najavljuje dve predstave dnevno (od tri popodne i devet uveče), a reklamira ga kao "istorijsku dramu snimljenu ovde u Beogradu, predstavljenu i aranžiranu naročito za kinematograf od naših najboljih umetnika i glumaca članova Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta, a izrađenu u najčuvenijoj fabrici na svetu Pate Frer u Parizu".

Iako je prema istraživanjima Kinoteke u Beogradu postojala jedna kopija "Karađorđa" sve do 1947-48. godine, kada ga je, zastrašen novom vlašću, vlasnik bacio u Dunav, princ Tomislav se prilikom našeg razgovora nije sećao da je ikada video i jedan kvadrat filma.

Zato bi za našu Kinoteku neprocenjivo blago bilo "čak i deset metara toga filma", kako je voleo da kaže Radoslav Zelenović. "Karađorđe" je, kako je pomenuto, bio dug 1.800 metara i trajao je oko 90 minuta (projektovan brzinom od 16 kvadrata u sekundi), što se smatra izuzetno dugim filmom za to vreme.

D. MAKSIMOVIĆ