Podmuklo, iz tmine, iz potaje, iz zasede, po nagovoru nekolicine okorelih titoista željnih bratoubilačkog rata i prolivanja krvi, crnogorska vlada je povukla nerazuman i sraman potez: minirala je i srušila postament za spomenik vojvodi Pavlu Đurišiću, zabranila okupljanje građana i zaustavila izgradnju hrama u planinskom selu Gornje Zaostro kod Berana.

Ovu brzopletu odluku crnogorske vlade javnost u zemlji i svetu protumačila je kao izraz eksplozivne mržnje prema onima koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi. Zaboravilo se da se dinamitom, mržnjom i novim rovovima ne može ni preko kućnog praga a kamoli u Evropu i svet.

Siguran sam da ovo nije spomenik milosrđu jer u tom krvavom bratoubilačkom ratu nije bilo milosti ni na jednoj strani; nije spomenik ni pobedi jer u tom međusobnom zatiranju čitavih bratstava niko nije pobedio. Niko nije pobedio a svi smo poraženi. Poraženi smo kao narod, kao bratstvenici i saplemenici, kao ljudi. Spomenik Pavlu Đurišiću može se tumačiti samo kao zahvalnost otačastva kraljevskom oficiru koji je među prvima u Crnoj Gori pružio ruku da iz kapitulantstva i meteža, iz sramote i poniženja, spase ono što se još moglo spasiti: zastavu i čast srpskog naroda. Ovo je spomenik Srbinu, oficiru, koji je živ spaljen u ustaškom logoru u Jasenovcu.

Nesigurni su oni spomenici koji se nekome podižu za života. Sve je u ovoj nesrećnoj državi, koja je nekoliko puta menjala ime, bilo svojina Josipa Broza: njegovi gradovi, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegove ulice. Pesnici rekoše da smo i mi bili njegovi. Zaboraviše da je njegov najveći rukorad bio na Golom Otoku i drugim kazamatima i da su najviše Crnogorci u ovim mučilištima lagano i bolno umirali.Od tih Brozovih znamenja nije više ništa ostalo - eno njegovih spomenika na otpadima i prodaju se na kilo.

Ništa nije ostalo, osim rana i ožiljaka na telu i duši, osim gorkog sećanja na buktinju kojom je zapalio malenu Crnu Goru i malu Srbiju ne bi li obe, po nalogu Kominterne, nestale u plamenu. Zna se ko je poveo krvavo kolo i ko je izazvao zle deobe. A za to vreme, dok su padale srpske glave, u Crnoj Gori se pevalo: "Sad naprijed Kominterna, Crna Gora ti je vjerna". Pevalo se bogme i u Srbiji: "Mi imamo tri najveća sina, Enver Hodžu, Tita i Staljina".

Zna se ko je otvorio vrata pakla u Crnoj Gori u kome udari brat na brata, sinovac na strica, sestrić na ujaka, kum na kuma, komšija na komšiju. Sinovi ubiše oca i Broz ih proglasi narodnim herojima. I udariše na hramove,na manastirske svetinje, na mitropolite i vladike, na monahe i sveštenike, opoganiše Jevanđelje, a konje za oltar vezaše. Kosila se, u to vreme, nova žrtvena polja, odjekivali sindžiri, reke valjale ljudske glave, goreli ljudi i gradovi.

I zna se da jedno zlo izazva drugo i da niko ne može biti izuzet od odgovornosti.
Zacrnela se Crna Gora od crnih marama i crih barjaka. "Za koga?" - pitala nesrećna majka čija su dva sina u dve različite vojske, pod dva barjaka. "Za kralja i otadžbinu" - stigao odgovor. Kralj bio daleko, a otadžbina nosila crni flor i jecala za svakim svojim čedom. Otadžbina je slepa za ideološke deobe. Ona traži jedno srce, jednu dušu, jednu misao, jednu mišicu, silnu i nepokornu pred tuđinskom silom. "Za koga?" - pitala ojađena sestra u crnini za jedinim bratom.

Odgovor brzo stigao: "Za partiju, za Tita, za sreću čovečanstva". Oni koji su hteli da usreće čovečanstvo, unesrećili su otadžbinu. Unakazili njeno lepo lice, razorili sve što su umni i čestiti Srbi dva veka stvarali, branili, obnavljali. "Usrećeno čovečanstvo" uzvratiće nam izolacijom, bombama i - Hagom. Tuđa čizma gazi srpske zemlje. Pod pokroviteljstvom dela "usrećenog čovečanstva" i danas ubijaju Srbe na Kosovu i Metohiji.

Zna se kako je Broz uzvratio onima koji su ubijali u njegovo ime, a partija se ugasila zajedno sa petokrakom. Ostala je, možda, u još ponekoj glavi u Crnoj Gori. Znam neke koji tuguju što se Podgorica ne zove više Titograd. Ali, malo je to za njih: voleli bi da se zove Titov Titograd.

Odavno nema one viteške Crne Gore. Nisu u tom prokletom bratoubilačkom ratu bili potomci junaka sa Vučjeg dola, sa Skadra i Bardanjola, sa Mojkovca i Solunskog fronta. Da jesu, ne bi ispunjavali zapovesti Broza i Moše Pijade: iščupati srce, odseći glavu, polomiti ruke i noge, baciti u krečanu, baciti s litice u ponor, odrati lobanju, zapaliti kuću i čeljad u njoj, iskasapiti noževima, obesiti, naložiti vatru na grudima, razapeti na drvo, izvaditi oči, obesiti za noge... I sve ovo u zemlji svetog Kralja Vladimira, svetog Vasilija Ostroškog, svetog Petra Cetinjskog, u zemlji Marka Miljanova i Njegoša.

Na miniranu svečanost došli su mnogi Srbi rasuti po svetu. Prvo su, čim su saznali za minersku delatnost crnogorske vlade, posetili ambasade zemalja čiji su državljani i pitali: da li im je sigurno putovanje u Crnu Goru? Došao je i Ilija Đurišić, sin vojvode Pavla. Došao sa dva sina - Pavlom i Markom. Pavle je nameravao da govori pored spomenika svom dedi. Želeo je da pozove potomke ubica i ubijenih da se živim Bogom zakunu da nikad više neće dići ruku jedni na druge. Tako bi se, najzad, zatvorio pakleni krug koji je unakazio i Crnu Goru i Srbiju.

U međuvremenu je crnogorska vlada iskopala rovove, izabrala dinamitaše, a policiji naredila da zauzme busije, kao da će, ne daj Bože, ponovo buknuti bratoubilački rat.

Ne boji se, naravno, crnogorska vlada bronzanog vojvode Pavla Đurišića, boji se 200 hiljada Srba iz Crne Gore koji bi došli da posvedoče ko su, šta su, i kojim se jezikom služe. Bio bi to neplanirani referendum.

Antonije Ćurić
Beograd

Srđa Trifković izgleda pripada neobaveštenima. SCG je priznala Haški tribunal kao uslov za učlanjenje u UN. Takođe je SCG potpisnik Rimskog sporazuma za stalni MKS u Hagu. Ako SCG potpiše sramnu ponudu, drugim rečima ultimatim SAD-a, onda svaki zvanični potpis institucija SCG nema nikakav značaj.

Srđa Trifković je građanin SAD-a i zato me ne čudi proamerički lobi, koji je jako izražen u, opet bezvrednom intervjuu sa njim, jako je jednostrano i jako antievropski obojeno njegovo izlaganje. Srbija je deo Evrope, a Srđa Trifković deo Amerike i tu se cela priča završava. Ako Srbija potpiše ultimatum SAD-a, a ne uspe da sačeka promenu režima u SAD-u političkim odugovlačenjem, onda je to nesposobnost naših političara u Srbiji.

Budimo realni, autoritarni režim Džordža Buša je privremen, ili će izgubiti na narednim izborima, ili će dobiti maksimalno još jedan mandat do 2008. i posle toga prestaje mu po zakonu, pravo na ponovno kandidovanje. Do2008. će SAD ekonomski biti toliko upropaštena Bušovim ratovima i aktuelnim budžetskim deficitom, da će doći demokratska garnitura vlasti koja i te kako priznaje MKS u Hagu i izražava negodovanje Bušovom ignorisanju postojanja međunarodne zajednice i UN.

Posavetovao bih vašu redakciju da ne objavljuje intervjue sa Srđom Trifkovićem, nemaju neku dodatnu vrednost niti dodir sa realnim stanjem i spuštaju nivo novinarstva na niske grane, što nije ni u vašem interesu.

Srdačan pozdrav,

Saša Novak
Holandija

Dva beogradska dnevna lista (Politika i Glas javnosti) objavila su istovetnu godinu rođenja nesuđenog selektora naše reprezentacije, Bore Milutinovića, kao 1944.

Međutim, ako pozovemo logiku u pomoć onda dobijamo sledeće: 30. oktobra 1960. godine na prvenstvenoj fudbalskoj utakmici Partizan - C. zvezda 3:0 (1:0) Bora Milutinović je zamenio Branislava Mihajlovića, koji je igrao na položaju levog krila. Onda proizilazi sledeće: 16-godišnji Bora Milutinović debitovao za Partizan na prvenstvenoj utakmici protiv Crvene zvezde!!! Bora Milutinović je u sezoni 1960/61. igrao povremeno i nije bio standardan igrač prve postave.

Koje je godine tačno rođen (1940. ili 1941.) znaćemo kada bude stigao u Beograd. Njegov najstariji brat i najslavniji Miloš rođen je 1933., srednji brat Milorad je rođen 1935. godine, dok je Bora mnogo mlađi.

Bogdan Branković
Kovin