Odnedavno, pozornost javnosti na sebe je skrenuo Muhamed Jusufspahić, imam Bajrakli džamije, ali još poznatiji kao sin beogradskog Muftije Hamdije Jusufspahića. Rođen 1968. godine završio je osnovnu školu u Beogradu, medresu-srednju versku školu u Sarajevu, Fakultet islamsko-arapskih nauka u Sarajevu, pa u Kairu, gde je i magistrirao. U predvečerje rata u Bosni, kao u romanima i uprkos nekim zamerkama, zaljubljuje se i ženi Gordanom, Srpkinjom, s kojom ima troje dece, dva sina: Amara i Ahmeda i ćerkicu Saru.

Da li se bavite još nekim poslom, osim verskog?
- Ja sam beogradski imam ili hodža. Vera ne zabranjuje da se bavim drugim poslom, npr. biznisom, ali u onom pravom smislu te reči, osim ako je u pitanju nešto što moja vera zabranjuje, npr. trgovina oružjem, ljudima, narkoticima, alkoholom, svinjskim mesom. Po islamu, čovek može da stiče radom, da nasledi i da dobije poklon. U Kuranu se kaže da je zabranjena kamata, a da je dozvoljena trgovina. S obzirom na to u kakvim vremenima živimo, ne bi bilo loše da se bavim i nekom trgovinom, pogotovo što mi žena još uvek, zbog brige o deci ne radi.

Kako se nosite sa autoritetima i da li vam je otac uzor?
- Putevi su iskustva prethodnika mojih. Moj otac je moj biološki prethodnik, verski i duhovni autoritet. On je moj hodža. Međutim, on za mene nije svetac, ako se pod tom svetošću podrazumeva bezgrešnost. U islamu nema svetaca. Islam se bori protiv takvih autoriteta, kojima se daje više nego što zaslužuju. U tom smislu nema bezgrešnih autoriteta. Međutim, u smislu ljudi koji će nam olakšati naše iskustvo, ima. Najbolja škola je vlastito iskustvo, ali je ono i najskuplje. Nemam problema sa svojim ocem, za njega mogu reći da je lepo i odgovorno biti njegov sin.

		Sarajevo ili Beograd Kojoj biste zemlji dali prioritet: Bosni po rođenju oca, Egiptu po rođenju majke, ili Srbiji gde živite? - Ja bih ovde samo dodao: Srbiji u kojoj sam se ja rodio. Srbiji bih dao prednost po pitanju duha građanskog života, Bosni zbog društva i opuštenog života, rahatluka, Egiptu zbog drevne civilizacije. I Beograd i Sarajevo su moji gradovi. Kada sam u Sarajevu imam potrebu da dođem u Beograd, a kada sam u Beogradu vuče me Sarajevo. Čovek je društveno biće, potrebno mu je nešto što je mahalskog tipa, ali i ono nemahalskog. Kada smislim nešto na početku Knez Mihajlove, to i domislim do Tadeuša Košćuškog. U Sarajevu za to nema šanse, jer te na svakom koraku zaustavljaju u stilu: "Đe si ba, šta ima, haj'd na kafu."

Šta mislite o ženama, čija je poslednja u vašem braku?
- O ženama sve najlepše. Sretno sam oženjen sa Gordanom, imamo troje dece. Poslednja u braku je onoga koji je u pravu, odnosno za koga se misli da je u pravu. Toliko puta je Gordana bila u pravu, da bi zlonamernici mogli reći da sam i papučar. Ha, ha. Ali to je sve na liniji onoga što je Bogu ugodno.

Da li vas opsedaju žene i da li vam se udvaraju?
- Ne. Imam ja nešto u sebi što na prvi pogled izgleda kao uobraženost, ali to je ustvari jedan zid, te ko ga probije prođe i do mene. Moja Gordana je prošla.

Vaš najveći užas koji ste doživeli?
- Pogibija moga brata od strica, kako bismo rekli beogradski, stričevića po crnogorski, amidžića po bošnjački u Bugojnu, pogibija moga najboljeg druga Sakiba Memića u Srebrenici, 11. septembra, ali mnogo više sa svim posledicama koje su bile posle toga: Avganistan, Irak, uvek Palestina, Đinđić.

Vaši najveći poroci?
- Nikada nisam pio, jednom u vojsci sam osetio miris likera ali nikada u životu nisam okusio neko alkoholno piće. Poroci su mi cigare, koje islam inače zabranjuje, kao i sve što je štetno po zdravlje, i hrana u enormnim količinama. U Bosni kažu: "Najviše se deblja od jazuka." - da se ne baci.

Čime se bavite u slobodno vreme?
- Nemam ga, i što bi Brega rekao: stanujem. Volim da čitam.

Zapevate li, koje pevače volite?
- Volim dobre tekstove, pa onda muzici mogu da progledam kroz prste. Volim staru Čorbu, staro Dugme, Van Goga, EKV, Galiju, Merlin, a najdraži su mi tekstovi koji govore o ljubavi, ali sa primesom i nekih metafizičkih relacija. Volim da slušam Rahimovskog iz "Parnog valjka", Saša i Dejan Matić imaju dobre glasove, iako ne slušam narodnu muziku. Kada učim Kuran u džamiji, trudim se da bude melodično, ali u prvi plan stavim reči i njihov smisao, a ne moju interpretaciju, jer to nije estrada, već reč Božija. Gordana i ja svojoj deci, pored učenja Kurana, pevušimo i one pesmice od Dragana Lakovića, a nije mi mrska ni "Pogledaj dom svoj anđele".

Verujete li u karmu?
- Ne verujem. Bog nam je dao privremene egzistencije, svi imamo vlastiti kod, a ujedno i vlastitu odgovornost pred Bogom. Karma, reinkarnacije, to predstavlja materijalizam na Istoku u sklopu nekih indijskih učenja, a osvaja slabo obavešteni i materijalizmom iznureni Zapad.

Ko vam je najbolji prijatelj?
- U svakom slučaju moj babo, a toga sam u poslednje vreme naročito i svestan, on je baš onako pravi kritičar. Najbolji prijatelj je onaj koji vas kritikuje argumentovano. Ako te neko hvali u tvom prisustvu, onda mu baci pesak u oči - govorio bi Poslanik Muhamed. Na toj su liniji nekako i oni natpisi po sarajevskim buregdžinicama: "Ako ste zadovoljni, recite drugima, ako niste, recite samo nama."

Kakva je razlika između bosanskog i srpskog jezika?
- Ista kao i između srpskog i hrvatskoga jezika, ili srpskog i crnogorskog. Jezik i nacija ne treba da budu prepreka zajedničkom življenju. Srbi, Hrvati, Crnogorci, Slovenci, Makedonci, Bošnjaci jesu Slaveni. Neko je stariji brat, a neko mlađi. Iako nisu to, neko je Bošnjake ili bosanske muslimane nazivao Turcima, a neko Srbima, iako se moglo čuti da Srbin može biti samo pravoslavac.

Razlog svih tih neslaganja je u lošoj percepciji istorijskih činjenica i preteranoj opterećenosti nacionom. Čitajte knjigu "Hadži Lojo" od Rešada Kadića i videćete da su Bošnjaci u određenim periodima, naročito posle Berlinskog kongresa, Turke pogrdno nazivali Turkušama, dok su im saborci i jataci u borbi protiv austro-ugarske aneksije bili i bosanski Srbi i bosanski Hrvati.

Postoje li neki preduslovi da čovek bude musliman?
- Musliman, pravilno na arapskom jeziku musliman, znači Božiji odanik, čovek koji je veran i predan Stvoritelju. Uslov da čovek bude musliman je da veruje u jednog Boga, kako ne bi bio ni ateista ni politeista, da obavlja molitvu svakodnevno pet puta po desetak do petnaest minuta u propisanoj formi, kako mu kontakt sa Stvoriteljem nikada ne bi presahnuo, da posti mesec Ramazan na propisan način, kako bi osetio glad, žeđ, i na svojevrstan način se približio Stvoritelju, da čisti svoj imetak dajući 2,5 odsto od svoje godišnje ušteđevine, ili 10 odsto od useva, i to je obavezno za razliku od milostinje koja je preporučena.

Ono što mislimo da smo mi zaradili nije naše, jer nam je to Bog dao, davši nam fizičke i umne sposobnosti, pa se treba setiti i onih koji nemaju. Peti uslov je hadž-hodočašće, ili obilazak svetih mesta u Meki. Postoji i šesti uslov - borba, trud-džihad. Često se džihadu daju neke pogrešne etikete. Bog nas u islamu džihadom uči da ne budemo slabići i malodušne kukavice, pa ako smo đaci i studenti da kao mudžahidi - borci ili trudbenici ostvarimo što bolje rezultate, isto tako i kao radnici, službenici, funkcioneri, roditelji. Džihad nas uči da kada možeš da mazneš nešto, ne mazneš zbog toga što si svestan da te Stvoritelj gleda.

Džihad nas takođe uči, da ako neko krene da te pljačka dok gledaš TV sa svojom porodicom, ne budeš šonja pa pomisliš da se sakriješ sam u garderober, ne mareći za svoju porodicu i imetak, samo zato što nisi naoružan, već da pružiš otpor i golim rukama odbraniš svoju porodicu. ili domovinu, ili veru, čast.

Beogradska Borba je list koji bi se u Tunisu zvao "Džihad", beogradski Trudbenik, banjalučki ili čačanski Borac bi se tamo, i kao firme i sportski klubovi, zvali Mudžahid, što je jednina od opšte poznate reči mudžahedin.

Da li je istina da u Americi prave planove za preseljenje Izraela u Južni Irak?
- Što se tiče Izraela, postoje planovi, ne da se preseli, već da se napravi veliki Izrael, što bi značilo da bi se prostirao ne samo na deo Iraka, već i Egipta i Saudijske Arabije, Sirije, Libana, Jordana, čak Jemena, tako da bi možda zahvatio i Meku i Medinu. Izrael kao reč potiče od imena Israil, što je drugo ime poslanika Božijeg Jakuba-Jakova, koga mi muslimani moramo verovati, poštovati i voleti, ako želimo da budemo muslimani. Taj odabrani čovek i miljenik Božiji, nema nikakve veze sa izraelsko-cionističkim ambicijama. Izgleda da još neki misle da su odabran i nebeski narod.

Hoće li se muslimani u Iraku odreći mogućnosti da imaju više žena, nakon pokušaja Amerike da tamo uvede sekularnu državu?
- Muslimani se neće odreći poligamije, jer mnogo je moralnije kada čovek ima tri ili četiri zvanične žene, pa deca znaju ko im je babo, i zna se ko koga nasleđuje. Zapad kritikuje poligamiju u islamu i među muslimanima, a toleriše prostituciju, nevernost supružnika i to im je civilizovano i napredno. U principu, mi muslimani nismo protiv vira globalizacije, ali nismo za bigmekizaciju sveta. Pa, Sunce izlazi na Istoku i, što moj otac kaže, "Ako je Zapad dnevna soba Sveta, a Istok predsoblje, moramo biti svesni da je sve što ima u dnevnoj sobi došlo i prošlo kroz predsoblje."

Dubravka Bijelić