GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


PREDLOG

Teda Tarnera za predsednika Srbije

Inače, njegov životni moto je: "Vodi, sledi, ili se sklanjaj s puta"

Savet za radiodifuziju Srbije je konačno formiran, i dugo očekivana podela nacionalnih kanala za emitovanje TV programa samo što nije počela. Iako su članovi Saveta sve same ne-stranačke i apolitične ličnosti, na koje niko ne može uticati, najveći pretendenti na nacionalne TV frekvencije se ipak (bar zasad) drže u skladu sa politikom Vlade. Rizik im se očito ne isplati, ma koliko verovali u časne ljude iz Saveta.

Ipak, nešto zanimljivo događa se ovih dana u, nama sve prijateljskijoj, Americi. Nisam primetila da su neke naše novine ovo objavile, ali pismo jednog čitaoca "Vašington Posta", koji je 30. maja izneo svoje kritičke stavove o namerama njihovog federalnog regulatornog organa za medije (FCC), mislim da bi bilo zanimljivo komentarisati. FCC je organ koji se donekle bavi i poslovima vezanim za radiodifuziju. Namera ovog organa je da ovih dana ukine neke odredbe o zabrani medijske koncentracije. Tako će pet najmoćnijih medijskih kompanija u Americi moći neograničeno da se širi tržištem, kupujući i novine i televizije.

Potpisnik pisma, po imenu Ted Tarner, oštro osuđuje ovu nameru i kaže da je nedemokratska i tržišno destimulativna. Pošto je upravo on većinski vlasnik u četiri od tih najmoćnijih pet kompanija, Tarner podseća da nikada ne bi uspeo da ostvari to što danas ima, da su takva pravila vladala 1970. kada je počinjao u biznisu. Da su takve slobode ka neograničenom širenju medijske imperije postojale 1980., nikada ne bi uspeo da otvori svoj Si-En-En. Tarner piše: "Ako bi mladi medijski preduzimač, pokušao da započne posao pod ovim novim pravilima, ne bi mogao da kupi ni jedan UHF predajnik, kao što sam ga ja kupio. Svi bi već bili kupljeni".

Dalje, Tarner pojašnjava: "Zašto država treba da brine o ovome? Kada izgubi mali biznis, država gubi velike ideje. Ljudi u privatnom biznisu su sami sebi šefovi. Oni misle samostalno i nesputano. Oni znaju da se ne mogu takmičiti imitirajući velike, već moraju biti originalni. Zato su manje opsednuti zaradama, a više novim i svežim idejama. I spremni su da rizikuju.

Prave ideje i želju da rizikuju na tržištu imaju samo mali i hrabri, a veliki beže od rizika i idu na sigurno investiranje. Da bi se u jednoj velikoj korporaciji plasirala nova ideja, morate imati podršku svog šefa, a šefovi su zabrinuti samo kako da velikim gazdama iskažu tromesečnu zaradu i plaše se da ne budu otpušteni ukoliko ideja propadne. Šefovi velikih korporacija zato radije investiraju u novi biznis, koji je samo imitacija nečega već oprobanog i uspešnog. Čak dve velike korporacije odbile su da investiraju u projekat Si-En-En kada je bio na svom početku."

Sledeća opasnost, na koju Tarner skreće pažnju, jeste moguće zameranje političkim moćnicima: "Još više uznemiravajući su znaci da bi velike medijske korporacije - sa ogromnom marketinškom snagom - mogle zloupotrebiti moć iskrivljenim izveštavanjem, koji služe isključivo političkim i finansijskim interesima.

Uvek postoji opasnost da vesti forsiraju pozitivne priče o vlasti, a negativne o umetnicima i aktivnostima koji su im suprotstavljeni. Najveća opasnost je, ipak, kada ne postoji mogućnost da se u etar pusti priča strane koju sve velike korporacije žele da ignorišu."
(Ovo nam je nešto poznato. Srbija je bar u nečemu ispred Amerike.)

Zato se Ted Tarner boji da bi davanjem mogućnosti velikim privatnim medijskim korporacijama da uguše male (otkupe ih i tako eliminišu sa tržišta), demokratske slobode u Americi mogle biti ugrožene.

Pismo je izuzetno zanimljivo i nadam se da će ga neka naša novina integralno objaviti. Inače, životni moto Teda Tarnera je: "Vodi, sledi ili se sklanjaj sa puta" (i pokojni Zoran Đinđić je ovaj moto proglasio svojim). Koji je moto naših medijskih velikana? "Sedi di si, služi vlasti ili beži što dalje!"

Najzad, kakva je politika srpske Vlade, ako je već podelila nacionalne frekvencije za pet najmoćnijih, a rok za otvaranje TV stanice je "čitavih" 60 dana, od dana dobijanja dozvole. Mogu to, naravno, samo oni čiji je moto još Miloš Obrenović naslutio.

IVONA ŽIVKOVIĆ,
BEOGRAD


NEPRAVDA

Kakva sramota: Dan robijanja 60 dinara!

Lažno uvođenje reda uvek povlači veliki nered i velika previranja

Pitam se koliko u vladinom "ustupku" građanima da legalizuju nelegalno podignute objekte ima ozbiljnosti i svrsishodnosti, a koliko podmuklosti i manipulacija?!

Prvo, mnogim građanima nije jasno da li trebaju i da li mogu legalizovati zdanja i kuće podignute recimo, i za vreme Miloša Obrenovića, i za ranije epohe, kad se građevinska dozvola nije tražila, odnosno, kada nije postojala takva zakonska obaveza?

Marifetluk

Drugo, kako gospoda iz Vlade misle da penzioneri sa penzijom od 3.000 - 4.000 dinara, i da hoće, mogu legalizovati kuće izgrađene pre 40 ili 30 godina bez dozvole (a, tome je najčešće razlog bio nepostojanje urbanističkog plana), kada izdavanje takvih dozvola danas iznosi po deset i više puta od njihove penzije? Treba li da gladuju dve-tri godine, ili da prodaju pola kuće, da bi mogli izvaditi tu famoznu dozvolu, posle koje će imati mira? Nije li cenovnik na ovome planu čista podlost, bezobrazluk bez granice, koji ne vidi u kakvoj bedi i oskudici većina ljudi živi?! Shvata li ova vlast da će je neprimerene mere skupo koštati na sledećim izborima?

Većina ljudi pred očima ima slike rušenja "rezidencije" vođa tzv. zemunskog klana u Šilerovoj ulici, i pomišljaju da ako ne legalizuju objekte, bez obzira gde se oni nalazili i kad bili podignuti, biće im srušeni. Uznemirenost i nezadovoljstvo se širi među ljudima. Porodice trpe na svakom planu zbog takvih problema, jer novčani manjkovi za plaćanje raznih dadžbina najčešći su izvor svađa.

Želi li ova kvazidemokratska vlast (koja ni u parlamentu nije uvela demokratiju i primerenu slobodu govora, a hoće nas uvesti u demokratsku EvropuŞ?), da stvori teren za nova samoubistva nezadovoljnika i očajnika? Hoće li one koji ne mogu platiti dozvolu držati u tihoj pretnji: ako ne budete za nas, kuću koju niste legalizovali srušićemo! Lažno uvođenje reda uvek povlači veliki nered i velika previranja.

A dostojanstvo?

Da li će oni koji ne izvade dozvolu, ako im ipak ne budu srušene kuće, jer nisu na "ometajućim" lokacijama, možda trebalo da idu u zatvor, gde dan robijanja vredi silnih 60 dinara! Koja sramota, koja gadost, koje ponižavanje ljudskog dostojanstva?!

Pitam i ovo: da li krivično delo nelegalnog podizanja zdanja ne zastareva, kao da se radi o ratnom zločinu?!

MILUTIN TRAUNOVIĆ,
ALEKSINAC


EMOCIJE

Čitala sam i gorko plakala

"Počast žrtvi lustracije", "Glas javnosti", 27. maj 2003.

Članak g. Ace Mišića, novinara, od 27. maja ove godine, duboko me je potresao. Odavno nisam pročitala tako nešto napisano, ljudski, toplo i istinito. G. Aca je plakao na groblju, a ja sam plakala čitajući njegov divni članak, pisan povodom sahrane "čoveka", sudije za prekršaje Branislava Gubovića, delioca pravde, poštenog, objektivnog. Sudio je "ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga".

Kada više nije bio u stanju da prihvati razne "Soile i Haribde" rešio je da sam sebi oduzme život. Pitamo se, šta je danas jedan ljudski život u ovom nesređenonom i nesigurnom vremenu?

"Sitnica", obzirom na tolike žrtve Korduna, Like, Bosne i Krajine, pomisliće oni koji donose brda zakona i propisa, a koji ni njima nisu dovoljno jasni. Šta za jednog ministra, nadasve obesnog, predstavlja život jedne mlade devojke? Da li je pomislio na njene roditelje? Svakako da nije, jer se ne bi ponašao onako kako se ponašao. Pročistimo malo redove odgovornih, kako reče Njegoš: "Išćerajmo gubu iz torine".

Nećemo govoriti o slučaju rezervnog majora Dragana Nikolića, komandira Službe zaštite u Livnici u Boru. Kako je završio svima nam je znano, a ako nije stavljam svima na znanje: Skočio je u rastopljeni liv čija je temperatura iznosila 1000 stepeni.

Poštovani druže Aco, posebno mi je drago da se novinar, vašeg kalibra, pojavio na stranicama našeg lista. Godinama ste nas obaveštavali o dostignućima i pregnućima u oblasti medicine u nas.
Hvala još jednom na ovako divnim rečima.

NEDELJKA S. PERIŠIĆ, PROFESOR U PENZIJI,
BEOGRAD


POTREBA

Objaviti rat pušenju, svakako

Zbog osetljivog respiratornog sistema, moram otkriti neobičnu istinu javnosti, a to je činjenica da više ne mogu izaći u socijalnu sredinu pošto se svugde nalazi samo duvanski dim. Ako putujem autobusom ili vozom - tu su pušači, u kafani, na sastancima, u privatnim kućama itd. Jedino čistog vazduha ima kad se van naselja izađe u polje, tri do četiri kilometra udaljeno, u čistu prirodu.

Danas je Svetski dan bez duvanskog dima, pa upućujem ovaj apel za objavu rata pušenju, toj najrasprostranjenijoj bolesti zavisnosti koja je prisutna u svim delovima zemlje, kod oba pola i u svim uzrastima. Na prvom mestu je zakonska regulativa, zabrana pušenja u zatvorenim prostorijama, zabrana svakog reklamiranja duvana (u Novom Sadu brojna autobuska stajališta su sa natpisom: "Ronhil"), preporuka da se proizvode cigarete sa manje nikotina, ali i sa skupljom cenom, zabrana prodaje duvana deci (žalosno je da se za vreme školskog odmora ne može proći kraj đaka od duvanskog dima).

Mnogi lekari opšte prakse leče sa cigaretom u ustima, a znamo šta znači primer. Drugi način borbe, bili bi zdravstveno-vaspitni metodi, gde spadaju zdravstvena predavanja, programi koji se sprovode individualno sa svojim lekarom. Zatim, tu su i terapijska sredstva za izazivanje odbojnosti prema nikotinu u vidu tableta i slično. Iako se mnogi smeju do suza, zakonskim normama u vezi pušenja ne sme se posustati pošto nam i zbog ovoga preti izumiranje. Imajmo u vidu činjenicu da je sveopšte zagađenje učestalo, a da u takvoj sredini nikotinski dim višestruko jače, smrtonosnije deluje.

Umesto da uživamo u čistoti i lepoti prirode koju nam ona daruje, mi se uništavamo!

DRAGAN ĐURIĆ,
INĐIJA


PROCENA

Dužnost Diklića i Svilanovića

Zašto na razne provokacije ne reaguju ambasador u Parizu i ministar

Pročitao sam, u rubrici "Kultura", od 28. maja 2003, članak Aleksandra Manića "Da li je Albahari bio Albanac".
Istiniti podaci iz ovog članka su uvredljivi za Srbiju i za Srbe. Imao sam prilike da se, svojevremeno, sretnem sa dr Draženom Grmekom, koji je živeo u Parizu, a dobar deo svog dugogodišnjeg boravka u Parizu posvetio, pored ostalog, stvarno nerazumnoj, čisto rasističkoj mržnji prema Srbima, tvrdeći da su Srbi, od dolaska na Balkan, glavni krivci za sve nedaće Hrvata. Sa istomišljenikom je 90-tih godina napisao i knjigu izdatu u Francuskoj, u kojoj je želeo da rasistički dokaže da su srednjovekovne srpske narodne pesme izvor mržnje i genocida u biću Srba prema susednim narodima.

Zahvaljujem Aleksandru Maniću koji je jasno ukazao na neverovatnu činjenicu da se u zvaničnoj reviji francuskog ministarstva spoljnih poslova pojavio antisrpski rasistički falsifikat prikaza Albaharijevog dela "Gec i Majer", koji je napisala Grmekova supruga Luiz Lambris.

Čestitam "Glasu" što je objavio Manićev članak, ali sada mogu da se, još jedanput, razočarano zapitam koja je dužnost ministra Svilanovića, i / ili njegovog ambasadora u Parizu Diklića, u ovom slučaju?

MIODRAG ĐORĐEVIĆ,
BEOGRAD-PARIZ


KRITIKA

Čudna priča

"Kad Sead ubiva aždahu", "Glas", 7. 5. 2003.

U tekstu "Kad Sead ubiva aždahu", objavljenom u "Glasu javnosti" 7. maja 2003. godine, na 16. i 17. strani, njegov autor Dragoljub Petrović navodi da je proveo jedan dan u romskom naselju u Zemunu i to ga je toliko inspirisalo da je morao sa čitaocima da podeli - na gotovo dve strane - svoje utiske. Ko ne zna o čemu je autor pisao, rekao bih da je u pitanju još samo jedan u nizu novinara, pisaca, a naročito režisera, prosto opsednutih slikama iz života Roma. Međutim, autor je ipak otišao korak dalje od svojih prethodnika, pa je na krajnje idiličan, reklo bi se pitoreskni način, obradio temu klanja jaganjaca na Đurđevdan u romskom naselju.

Glavni junak u navedenom tekstu je Sead Idović, korpulentni Rom, čijom ekspertizom i počinje tekst: "Pazi ovako! I ti kad te zakolju ponašaš se isto ovako..."?!? Dalje je sledio detaljan opis poslednjih trenutaka preklanog jagnjeta, uz očiglednu analogiju kada je u pitanju čovek. Sead se dalje hvalio da mu je to 37. jagnje koje je zaklao od juče u tri popodne, dodajući "da nije kasapin, nego kolje po kućama onako iz hobija..."!? Međutim, i Sead ima dušu i određene principe u svom poslu, pa tako sitniju jagnjad ne kolje, žao mu ih je. Ceo tekst je propraćen sa tri slike, od čega je na poslednjoj sam junak priče, u akciji klanja jagnjeta.

O čoveku koji kolje iz hobija ne bih ništa posebno zaključivao. Postoje ljudi koji su za to mnogo kompetentniji od mene. Međutim, samom autoru teksta bih poručio da pisanje i fotografisanje nisu jedini način na koji čovek može da izbaci energiju (često negativnu) iz sebe. Postoje brojni sportovi, naročito borilački, koji su idealni za to. Možda i dobije udarac u glavu, pa počne da pravi kvalitetnije reportaže.
P. S. Ne jedem meso (iz principa)!

MARKO DAVINIĆ,
BEOGRAD


DOPUNA

Neiscrpan rudnik gluposti

Čitajući pismo gospodina Nebojše- Bote Maksimovića, a o temi tramvaja, pranja, šofera i kontrolora, imam neodoljivu želju da ga upoznam. U stvari, želim da upoznam sve korisnike GSP-a koji trpe neverovatna maltretiranja u vozilima i to od službenih lica. Želim da osnujemo udruženje za borbu protiv sistematskog terora odgovornih rukovodilaca GSP-a.

Gospodin Nebojša- Bota Maksimović sasvim pravilno uočava problem i ne želi da ode u ekapizam već javno diže glas, rekao bih vapaj, da probudi odgovorne, ali i nas koji sve to trpimo i ćutimo. Sistem koji funkcioniše u vozilima je smišljen, izuzetnim naporom nečije volje, da ne funkcioniše. Jasno je i zašto. Da bi se putnici osećali jadno, uplašeno i poniženo.

Potpuno je tačno da izvršioci kontrole rade na kaubojski način. Treba imati u vidu da direktori, njihovi zamenici, i zamenici njihovih zamenika, znaju za se ovo jer su oni ti koji su "osmislili" sistem kontrole. Evo konkretno: odlazim tramvajem br. 12 sa Banovog Brda do Novog groblja (treba li da kažem šta ću tamo), kupujem kartu kod konduktera koju ću odmah da poništim i još jednu za povratak.

U povratku "sistem" počinje da funkcioniše. Ulaskom u tramvaj poništavam svoju kartu i mirno odlazim u svoj nespokoj. Stiže dična kontrola, pogleda moju kartu, zamisli se, ode do konduktera (na konsultacije valjda), i sav važan kaže mi, da moja karta ne važi. Sa srećnim izrazom na licu, kontrolor pogleda po putnicima da vidi kakav je utisak ostavio.

Očigledno uživa u predstavi misleći da ima glavnu ulogu. Ja, ipak, znam da je on epizodista, pa mu skrećem pažnju na činjenicu da je karta koju sam mu dao na uvid poništena u vozilu u kojem se obojica vozimo. On i dalje, sav važan, objašnjava neobjašnjivo . Moja karta nije kupljena u tom vozilu, a to što je poništena nije ni proveravao jer je to nebitno. Po njegovom tumačenju, ja se švercujem .

Ostali putnici sa nevericom gledaju i slušaju predstavu, koju imamo kontrolor GSP-a i moja malenkost, a u režiji direktora, ili da ne preterujem , bar zamenika direktora. Nisu prisutni, ali verujem da uživaju. Njima, u stvari, nije ni važno da gledaju, jer ko bi se od njih odrekao svoje udobne kancelarije i otišao na lice mesta, u prljavi, rasklimatani, zagušljivi tramvaj, makar bila i premijera u pitanju?

Onako, uzgred, pitao sam službeno lice: a čemu služe automati za poništavanje karata u vozilu? Ko je to kupio gvožđuriju koja ničemu ne služi? Ipak su ovo pitanje za režisera, nikao za epizodistu. Na kraju molim gospodina Nebojšu- Botu Maksimovića da se ne ulaguje rukovodiocima GSP-a konstatacijom da su mnogi uradili. Da jesu, on n bi imao potrebu da piše, ni ja takođe. A to kakav smo mi narod vidi se po tome koliko možemo da trpimo ljudsku glupost, za koju naš književnik, Ratko Adamović reče da je rudnik neiscrpan. S poštovanjem,

BRANISLAV BRANA VUKOMANOVIĆ,
BEOGRAD


PODSEĆANJE

Od Knjaza do danas

Slušao sam, ovih dana, radio-emisiju o republičkom prazniku, 29. novembra 2002. godine, u jutarnjim satima. U emisiji su bila i uključenja slušalaca koji su davali svoje predloge i ideje. Bilo je raznih predloga koji su prelazili iz jedne krajnosti u drugu. Ne želim mnogo da polemišem oko toga, ali mene niko ne može da ubedi da treba slaviti taj nesrećni datum, niti nas bilo ko, od advokata starog režima, može ubediti da ga ne treba slaviti.

Izneću samo dva svoja razmišljanja. Prvo, da li država koja teritorijalno polako nestaje sa lica zemlje treba išta da slavi? Drugo, uopšte ne znam zašto smo slavili 29. novembar poslednjih šest decenija.

Drugo zasedanje AVNOJ-a Srbiju ništa ne obavezuje. Prvo, zasedanje za Srbiju je bilo nelegitimno, jer ona nije imala svoju delegaciju, pa kako onda krojiti njenu sudbinu bez mogućnosti da ona učestvuje u tome. Drugo, zasedanje nije bilo legitimno, jer svoju delegaciju nisu imale još ni Crna Gora ni Makedonija. Imale su svoje predstavnike samo koalicija Hrvatske i Slovenije, a odlučivalo se o sudbini još tri države.

Na Drugom zasedanju AVNOJ-a Srbiji su svezane i ruke i noge. Iz nemačkog ropstva pala je pod ropstvo austrougarskog naslednika. Ovde neću da nabrajam šta je sve učinjeno Srbima za vreme Broza, jer se sve zna. Ono što se ne zna, to ću i reći - jer do juče nismo na državnoj televiziji smeli da napišemo "Dnevnik" ćirilicom a da je knjaz Miloš 1835. godine vratio pismo u Stambol da se prevede na srpski jezik i srpski jezik je postojao na turskom dvoru. U zatvor se išlo zbog pevanja srpskih pesama, a ja ću umreti kao republički šahovski sudija zbog pisanja ćirilicom (1967. g.).

GORDAN MIHAJLOVIĆ,
KURŠUMLIJA