[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Sreda, 30. 4. 2003.
Četvrtak, 1. 5. 2003.
Petak, 2. 5. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Život i smrt Koste Pećanca (2)

Bežanje u Srbiju

Doselio se u Srbiju 1892, kada mu je bilo četrnaest godina. Živeo je kod seljaka u Kosaničkom srezu i radio kao najamnik

Pošto je Kosta bio jedini preživeli iz porodice "smrt bi mi bila neminovna, da me neki prijatelji moga oca iz zatvora ne spasoše i ne prebaciše u Srbiju." Po podacima iz dnevnika koji je pisao za vreme Prvog svetskog rata, doselio se u Srbiju 1892, kada mu je bilo četrnaest godina. Živeo je kod seljaka u Kosaničkom srezu i radio kao najamnik. Najpre je boravio u selu Krtok kod Kuršumlijske banje, a potom u Mehanama, iz kojih je otišao 1894.

Kosta Milovanović je u Srbiju došao sa grupom ljudi koji su napustili sela oko Peći zbog arbanaškog zuluma. U toj grupi bilo je nekoliko dečaka, sa kojima će kasnije Kosta drugovati, i njegov brat od strica Ilija, koji je već bio porodičan čovek. Ilija se sa ženom Savkom i decom naselio u selu Mehane kod Kuršumlije. Njegov brat od strica morao je da kao najamnik radi kod imućnijih seljaka. Čuvajući stada u selima Kosaničkog sreza za dukat godišnje, Kosta Milovanović je sazrevao i formirao se kao ličnost.

Četovanje 1903-1912

Svoju želju za obrazovanjem, bez kojeg je ostao u ranom detinjstvu, ispunio je tako što je uzgred "izučio bukvar, čitati i pisati i upoznao se sa istorijom našega naroda i delima naših dičnih predaka." Njegovi "učitelji" bili su stariji pismeni ljudi, koji su ponešto znali iz ranije i bliske prošlosti srpskog naroda.

Mladić je pažljivo slušao i učesnike ranijih ratova i upijao njihove reči. Pošto je stekao elementarnu pismenost i donekle se upoznao sa prošlošću srpskog naroda kod njega se javila želja da stupi u vojsku "da bih se mogao i ja bar koliko odužiti našoj otadžbini". Moguće je u toj želji vraćanja duga otadžbini prepoznati i želju za osvetom zbog ubistva roditelja. Dečak, koji je vrlo mlad ostao bez majčine i očeve ljubavi, rastao je i izrastao u mladića čeličnih osećanja, koji je hteo da postane ratnik. Možda bi njegov životni put bio sasvim drugačiji da mu se u detinjstvu nije desila porodična tragedija.

Želje osamnaestogodišnjeg Koste Milovanovića ostvarene su na početku 20. veka. U 21. godini otišao je na odsluženje redovnog kadrovskog vojnog roka. Regrutovan je za vojsku istovremeno sa svojim drugom iz detinjstva Jovanom Đorđevićem iz sela Goraždevca kod Peći, sa kojim je došao u Srbiju. Kosta Milovanović je služio u inžinjeriji i po odsluženju roka izašao iz kadra kao rezervni podoficir. Potom je službovao u graničnoj žandarmeriji u karauli Kitka kod Vranja kao starešina straže u činu kaplara.

Njegovu vojničku karijeru prekinuo je neprijatan događaj, koji Milovanović u svojim naknadnim spisima nikada nije objasnio. Pisao je samo da je posle izvesnog vremena provedenog u karauli bio otpušten iz službe, kako je sam obrazložio, "po nekoj grešci". Da nije došlo do te "greške" , Kosta Milovanović bi verovatno kao profesionalni vojnik gradio karijeru u srpskoj vojsci. Posle otpuštanja iz vojske, on se "priključio četnicima" i postao poznat kao četnički vojvoda Pećanac.

Krajem 19. i prvih godina 20. veka, na području Makedonije je započelo četovanje, koje su organizovale balkanske države: Bugarska od 1897. godine, a za njom i Grčka. U Srbiji je od 1902. na organizovanju četovanja počela da radi prvo grupa vodećih privrednika (Milorad Gođevac, Luka Ćelović, Golub Janjić i Živojin Rafajlović).

Šifra za vojvode

Posle ubistva kralja Aleksandra I Obrenovića 29. maja 1903. godine i promene režima, u tu aktivnost su se sve više uključivala vojna lica (general Jovan Atanacković, generalštabni major Petar Pešić i kapetan Dragutin Dimitrijević-Apis). Od 1904. u organizovanje četovanja uključili su se i državni organi - ministarstva unutrašnjih i spoljnih poslova i Ministarstvo vojno, koji su vrlo brzo postali najvažniji faktori u ovom radu.

Četnička organizacija bila je centralizovana, a pripadnici su prihvatali stroga pravila ponašanja. Najviši organ bio je Centralni ili Glavni odbor. Proces formiranja organizacije bio je u potpunosti završen 1905. godine. U Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije obrazovana je Vrhovna uprava odnosno Vrhovni odbor, kao najvažniji politički organ koji je nadgledao celokupnu aktivnost srpske gerile. Ovaj odbor imao je ograničenu samostalnost.

Njegovi članovi bile su mnoge ličnosti iz vojnog (general Nikodije Stefanović, major Dušan Tufegdžić, poručnik Panta Radosavljević-Dunavski i penzionisani potpukovnik Jovan Popović) i političkog života (Ljubomir Jovanović, tadašnji potpredsednik Narodne skupštine, Ljubomir Davidović). Osim novih članova, i dalje su istaknutu ulogu imali prvi organizatori četovanja u Makedoniji: Golub Janjić, Milorad Gođevac i Živojin Rafajlović. Na terenu četovanja postojali su odbori i pododbori, od kojih je najvažniji bio Izvršni odbor sa sedištem u Vranju. Čete su bile male, najviše do tridesetak boraca, lako pokretljive, naoružane puškama, bombama i noževima. Većina starešina četa imali su zvanje vojvoda. Vojvode su zbog tajnosti obično dobijale drugo (četničko) ime.

Nekada su ime dobijale po rodnom kraju, na primer: Jovan Stojković-Babunski, Jovan Stanojković-Dovezenski, Krsta Kovačević-Trgoviški, Kosta Milovanović-Pećanac. Kao četničko ime mogao je da posluži i raniji nadimak: Jovan Grković-Gapon, Vasilije Trbić-Vasa Hilandarac, Aksentije Rujanac-Baceta, Lazar Kujundžić-Klempa, ili da bude izvedeno iz ličnog imena: Branivoj Jovanović-Vojvoda Brana, Dušan Dimitrijević-Vojvoda Dule, Pavle Mladenović-Čiča Pavle.

Na terenu dejstva je prvo trebalo pripremiti stanovništvo. Savremenik Stevan Simić je zapisao zašto se to radilo: "Da bi se obezbedio opstanak i kretanje srpskih četničkih četa po bilo kome terenu, narod prethodno mora biti za to pripremljen, a to je revolucionarna ili četnička organizacija.
Mi smo je izveli po uzoru na bugarsku organizaciju".

Pišu: Momčilo Pavlović i Božica Mladenović
U subotu: Jatacima zabranjeno opijanje


vesti po rubrikama

^feljton

15:34h

Ubistvo poslednjeg Obrenovića (24)

16:02

Život i smrt Koste Pećanca (2)

 



     


FastCounter by LinkExchange