GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


PROCENA

Greh je ćutati

Samovoljnom smenom desetine direktora zdravstvenih ustanova ministar zdravlja je ponizio hiljade Vanredno stanje za nas važi od proleća 1998. godine

Teško nam je pala vest o ubistvu premijera Đinđića. Nadali smo se da će nam pomoći povodom tada najavljenih susreta sa UNMIK-om i Albancima. Uvedeno vanredno stanje, iako smo znali pravi razlog, teško smo prihvatili. Nismo se u tom periodu oglašavali, okupljali na protestima, iako smo za to imali i te kakve razloge, u pitanju su ljudski životi.

Među prvima smo deci, supruzi ubijenog premijera Srbije, majci kao i Vladi Srbije uputili telegrame sa dubokim žaljenjem. Mi, porodice čiji su članovi kidnapovani, a i oni za koje znamo da su ubijeni, najbolje znamo kako je porodici koja ostane bez svog deteta, oca, brata, sestre i supruga. Našim otetim članovima porodice je uskraćeno i oduzeto pravo na život.

Za naše Udruženje i naše porodice, vanredno stanje je uvedeno od davnog proleća 1998. pa traje i dan danas. Evo, maja meseca počinje peta godina, a gone je, tragedija, pakla, neizvesnosti. Naša porodična tragedija, nažalost, nije bila i nacionalna, a počela je otmicom 10 rudara kopa "Belaćevac", nastavljena otmicom meštana sela Opteruša i Retivlje 1998. godine u Orahovcu. Za mnoge koji ne znaju kako su počeli sukobi na Kosmetu za Kandićke, Biserke, Vuče, Trajkovićke, Artemije - prvo su Srbi doživeli tragediju, pa onda njihovi Albanci.

Odgovorno tvrdim da u tom periodu nije bilo rata već su ljude otimali sa radnih mesta, iz svojih kuća, sa svojih njiva, sa ulica, iz bolnica... Stradanje naših porodica nažalost je nastavljeno i proklete 1999. godine u velikom broju i to na očigled vojnika mirovnih snaga. Odgovorno tvrdim da za preko 90 posto sa spiska (1.300) svu odgovornost snose: SB, Ujedinjene nacije, NATO i Kfor, jer su oni garantovali bezbednost svih koji žive na Kosmetu.

Zabašurivanje

Iako smo svima njima, uključujući i Haški tribunal, predali spisak na kome su imena 300 poznatih kidnapera i zločinaca, nijedan od njih, do sada, nije uhapšen, a kamoli sproveden u Hag. Tvrdim da država Srbija nije želela ili mogla da stane iza naše tragedije. U ovoj borbi za ljudske živote bili smo sami bez svih. Sem pojedinaca od prethodne, a nažalost i od sadašnje Vlade, niko i "ne zna" za našu tragediju. Pitamo za oslobađanje 2.164 Albanca, među kojima i ubice vojnika, policajaca, civila, po zlu čuvene braće Mazreku, tvoraca "Klečke" .

Pitamo vas: Da su vaša deca kidnapovana, da li biste vi amnestirali zločince. Saradnju sa Hagom trebalo je usloviti: predajom Miloševića zahtevati oslabađanje nevinih kidnapovanih Srba i ostalih. Svi oni koji su pozvali Srbe da na kosovskim izborima 17. 11. 2001. godine daju vlast Hašimu Tačiju, Haradinaju i sve to ne tražeći odgovornost za kidnapovanje i zločine nad Srbima biće odgovorni pred narodom i Bogom, kad- tad.

Naše porodice vest da predsednik Koordinacionog centra za Kosmet želi da se povuče sa tog mesta ne žele da prihvate. Ako je neko od državnika prethodne i ove vlasti stao uz te porodice, onda je to g. Nebojša Čović. Prihvatio se nezahvalnog zadatka, iako svestan da nam možda ne može dovoljno pomoći. Naše porodice u ovoj tragediji odaju njemu zahvalnost, a ne, kako zlonamernici tvrde, da on to radi zbog političkih poena.

Mi takvima odgovaramo: Kamo sreće da ima još takvih da i oni dobijaju našu podršku. Da je Boga i pravde, to mesto je trebalo da preuzme ministar Goran Svilanović. Računali smo - on je sa Kosmeta, staće iza naše tragedije. Međutim, gadno smo se prevarili. Bezbroj puta tražili smo sastanak sa njim da ga zamolimo da pored tragedije Srebrenice, uzgred, pomene i stradanje njegovih kosovskih Srba u Klečki, da pomene Radonjić Jezero, Dragodan, Glođane, Lapušnik, Orahovac...

Naši zahtevi

Gospodina Živkovića, sadašnjeg premijera, već nekoliko godina molimo za susret i čekamo poziv. Naše porodice su tužno pratile preko TV kako se ruše ogromne zgrade, kuće po čitavoj Srbiji. Veliki broj porodica kidnapovanih i ubijenih Srba žive po podrumima, šupama, barakama. Predlažemo: nemojte rušiti, ako je čovek kriv, nije kuća, dajte na privremeno korišćenje toj bedi, sirotinji biće vam zahvalni. Zahtevamo od Vlade Srbije i Štajnera sledeće: Nema razgovora bez 1. Oslobađanja kidnapovanih Srba i ostalih, 2. Hitno hapšenje poznatih kidnapera i zločinaca. Bez tih ciljeva, naše porodice neće dati podršku drugim zahtevima Štajnera i Vlade Srbije.

Tražićemo od Vlade Srbije da nam odrede lokaciju gde bi naše porodice sahranjivale svoje najmilije koji su ubijani u miru. Postavićemo Mauzolej sa imenima ubijenih Srba. Biće to dokaz o stradanju nevinih civila kao opomena da se slično ne dogodi nigde u svetu.

Simo Spasić, osnivač udruženja porodica kidnapovanih i nestalih sa Kosova i Metohije,
Kosovska Mitrovica


PITANJE

Država, ali čija?

O pripremi novog ustava Srbije

U listovima - štampi, na televiziji, preko radija i dr. sredstva obaveštavanja građana Srbije, "Ovih dana vodi se živa polemika, uglavnom o tome do kada ustav Srbije treba doneti, dok se manje čuju mišljenja kakav je ustav potreban Srbiji", u rubrici "Među nama", napisao je članak Milovan Đurić, advokat u penziji, iz Beograda, sa naslovom: "Kakav nam je ustav potreban".

Podsetio bih

"Živa polemika" o ustavu Srbije traje duže vremena i puno lica se izjasnilo o tome (političara, eksperta i sl.). Skoro je određena i Komisija za rad na ustavu, na čijem je čelu ministar pravde Srbije, koji napomenu da će se ustav referendumom usvojiti. U "živoj polemici" o ustavu, već su se odavno izjasnili o tome čija će država Srbija biti. Lidija Flajner, čelnik šestočlanog ekspertskog tima (određenog, u drugoj polovini 2001. godine, od V. Dimitrijevića) reče: "Ne možete imati multietničku državu, ako kažete da je ovo država srpskog naroda, u kojoj ostali uživaju prava kao manjina". Sa ovakvom konstatacijom slažu se i Ljajić, Kasa, Tači, ali i Labus, B. Tadić, Č. Jovanović, Korać i dosta drugih, pa je DOS i DSS na stanovništvu da Srbija bude država građana.
Podsetio bih sve navedene da su "građani Srbije" u úú, i pre u ú, pa i ranije, a i u zadnjem ratu svoje sugrađane SRBE, klali, čerečili, ubijali na razne načine, pa i mrtve sa živima bacali pod led (na Božić, 1942. u Novom Sadu, građani Mađari, a da ne govorimo o "građanima Bugarima, "građanima" arnautima, "građanima muslimanima". Ovi zadnji dali su ime-naziv ulice u Tutinu dokazanom ratnom zločincu, komandiru muslimanske milicije koja se borila za vreme úú svetskog rata na strani fašista - Italijana i Nemaca).

Slažem se sa pisanjem M. Đurića, da su "dosadašnji ustavi više ličili na statute vladajućih stranaka. Kako stvari stoje i kako se iz medija može zaključiti, i budući će biti kratkog veka, jer se zbog brzine donošenja neće omogućiti da ga donese narod kome on i pripada"!

Iskustvo govori

Ja sam za to da: "Republika Srbija je država srpskog naroda i ostalih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građana, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi".
Svaki drugi naziv Republike je poguban za Srbe, jer je država građana i svačija, i ničija, što je dosadašnje iskustvo i vreme pokazalo. Već sada Kasa je napravio mađarsku državicu na severu Vojvodine, Ugljanin i Ljajić traže parče zemlje za bošnjake i da Sandžak bude centar regiona. I Bugari su se javili.

Pavle Urošević,
Beograd


MIŠLJENJE

Ko razara crkvu Božju

Osećam se pozvanom da, umesto gospodina Lukića iz Krupnja, odgovorim na članak "Ko razara crkvu Božju" od teologa Aleksandra Đakovca. Gospodin teolog vraća nas u vreme 1941-1945. godine i podseća na pobijene sveštenike za vreme i posle Drugog svetskog rata i drži lekciju koja nije primerena sadašnjem vremenu ni stvarnosti.

Pre neki dan, dobijem pismo iz Amerike od srodnika koji piše da tamo ima dve međusobno zavađene pravoslavne crkve. Rodilo mi se dete i on nije znao u koju crkvu da ide da ga krsti. Zapravo kako mi je objasnio, na jednoj od njih umesto krsta mogla bi da stoji petokraka, a pošto je novajlija, kaže da bi mogao da ih stavi na obe. On živi u Kanzas Sitiju. Ista je situacija i u Libertvilu, gde je bio sahranjen vladika Nikolaj Velimirović koji je posle logorovanja u Dahau otišao u Ameriku gde ga je sahranila ruska pravoslavna crkva, a preneo mošti u rodne Leliće Vuk Drašković sa svojom strankom. Možda mu je baš on život spasio posle tri atentata. Nikolaj Velimirović je drugi po veličini duhovnik posle Rastka Nemanjića.

Izbeglicama iz Makedonije i sa Kosmeta bio je zabranjen povratak posle Drugog svetskog rata. Sada je pola pravoslavne Makedonije postalo albansko. A "Kosovo celo, možda čak zajedno sa Vranjem do Bugarske, postalo je islamska teritorija na kojoj u getima živi srpsko pravoslavno sveštenstvo. Zabranu o povratku u Makedoniju i na Kosovo potpisao je pop vlada Zečević. Pop Smiljanić iz Sirogojna je pomoću mantije proveo mađarskog Jevrejina Josipa Broza (pravo prezime Ambroz) i celog života govorio "krst nosim zvezdom se ponosim". Vladika Pahomije je optužen zbog pedofilije, a crkva to pokušava da sakrije i prepušta građanskim sudovima iako je država odvojena od crvke.

Vladika Filaret proklinje vernike pred izbore ako ne budu glasali za Miloševića. Parohijani zahtevaju pismenim putem od Sinoda da napuste eparhiju, a Sinod kao nekakav opštinski komitet CK (kome sam i ja pripadala, jer drugih stranki nije ni bilo), oglušava se o zahteve parohijana. U ovoj tranziciji komunizma ne znam ni sama u šta nije prolivena ni kap krvi u katoličkim zemljama, a mi smo na putu da do 2018. godine postanemo bošnjačka, crnogorska i albanska manjina. Crkvu to ne zabrinjava. Ona i dalje gudi na staroslovenskom i predlaže u 5. crvenoj zapovesti: "Molite se za ove na vlasti", iako su komunisti na vlasti ateisti.

Zajedno sa crkvom, molili smo se za Broza pa je valjda zato tako dugo poživeo dok nije upropastio sve što je srpsko, a zatim smo se molili za Miloševića pa je završio kao ratni zločinac u Hagu. Gospodin Lukić je mislio da crkva treba da izvrši reforme kojima bi podigla moral i ugled sveštenstva, spasila narod od totalnog istrebljenja u među sobom ratu, mržnji i žetvi mladih ljudi od strane raznih ubilačkih sekti koje haraju Srbijom. Zar je to bogohulno? Miloje Lukić iz Krupnja i Vojka Milutinović iz Užica ne razaraju crkvu nego Miraš Dedeić, a već su je dobro razorili komunisti sa poslušnim sveštenstvom. A, ako i razaraju srpsku crkvu ovakva kakva je, ne razaraju Božju nego komunističku.

Velikog ruskog pisca Tolstoja crkva je anatemisala zbog kritičkog stava prema crkvi. Iz njegovih dela vidi se da je Bog bio naklonjeniji Tolstoju nego ruskoj pravoslavnoj crkvi. Sreća nas, običnih smrtnika, što ćemo se svi jednog dana naći pred Božijim, a ne crkvenim sudom.

Vojka Milutinović,
Užice


PREDLOG

Što se ne vrati u Srbiju

"Vanredno stanje za jačanje vlasti", "Glas", 24. april 2003.

Poštovana redakcijo, ne mogu da ostanem nema, mada sam šokirana komentarom g. Trifkovića - tekst "Vanredno stanje za jačanje vlasti" koji je objavljen 24.april 2003 godine u Vašem listu.

Dozvolite mi da se predstavim. Zovem se Veneta Jevtović, imam 38 godina, majka sam dva dečaka i živim u SLOBODNOJ AMERICI već punih 11 godina. Ovo što želim da kažem, prihvatite kao mišljenje običnog čoveka sa prosečnim obrazovanjem, koji želi da živi normalno, a to znači u zemlji u kojoj vlada RED, RAD I MIR. Zapanjena sam da g. Trifković još uvek sedi u Americi, da se još nije spakovao i vratio u zemlju Srbiju, jer ova vrsta "patriotizma" trebala bi da bude na "terenu", kome su takve snage potrebne. Jako je lepo živeti i raditi u zemlji u kojoj SLOBODA živi za sve njene građane, u kojoj imate pravo na izbor i mogućnost za normalan život.

Licemerno

Politika kojom se bave "Velike Sile" sveta je nešto što "mali", tj. običan čovek ne može u potpunosti da razume, a kamoli da utiče na nju, ali sigurno ono što običan čovek želi jeste da živi slobodno i dostojno čoveka. Ne mogu da verujem da čovek koji živi u Americi (a malo ih je koji su je napustili, bez obzira na ličnu nostalgiju i "nezadovoljstvo") ne želi da u našoj matici Srbiji sistem bude podjednako kvalitetan.

Poštujem razlike mišljenja i svako ima pravo na lično opredeljenje, ali licemerje u odnosu na zemlju Srbiju jako je bolno. Prozivati naslednike dr Zorana Đinđića je krajnje nemoralno, s obzirom na to da svi znamo da se nas pokojni premijer dr Zoran Đinđić odrekao života na "Zapadu", vraćajući se u zemlju Srbiju za koju je dao i svoj život i ostavio svoju decu da odrastaju bez njega, jer je imao ciljeve koji zasigurno nisu bili lične prirode.

Mogao je i on da sedi negde u "belom svetu" i daje podršku "patriotskim snagama" iz nekog udobnog kabineta sa pogledom na cvetne parkove... Zašto ne razmišljati na taj način? Ako je g. Trifković tako veliki patriota zašto se ne vrati u zemlju Srbiju i tamo pomogne, bude direktno uključen u život svoje zemlje.

Lično poznajem čoveka koji pre petnaestak godina napustio Ameriku, iako je u njoj rođen i sada se nalazi na Filozofskom fakultetu u Beogradu. To je hrabrost (kada su masovno napustili zemlju, on se vratio) i ljubav prema Srbiji, da ne kažem patriotizam, jer nam se ta reč toliko izlizala i izgubila svoju vrednost. Nacionalna frustracija mora da bude izlečena, ali zašto je potrebno vreme, jer bajke obojene u ružičasto smo valjda prerasli. Demokratija dolazi posle uspostavljanja pravne države, a ja verujem da će Srbija biti DEMOKRATSKA i SLOBODNA zemlja u kojoj neće biti nedodirljivih, ma kojoj stranci pripadali.

Topla voda

Želim da moj narod živi kao svi drugi slobodni narodi, da poštuje svoju istoriju, ali da nam ona više ne bude kamen spoticanja u 21-om veku, u kome očigledno vladaju neka druga pravila. Pokušavajući da sledim 10 Božijih zapovesti, poštujem razlike Bogom nam dane, poštujem ljude i volim ih, ali želim da podsetim da je Bog anđela koji je hteo da bude veći od njega pretvorio u đavola. Nemojmo da izmišljamo toplu vodu koja već postoji već, kao mali narod, pokušajmo da shvatimo gde se nalazimo i šta nam je činiti.
Pozdrav svim časnim ljudima koji su dali svoj doprinos u borbi za slobodu govora i življenja, za Slobodnu Srbiju,

Veneta Jevtović,
SAD


NEPRAVDA

Jedan prema trideset jedan

"Veća zaštita političara", "Glas javnosti", 23. april 2003.

Cenim da je jedan od velikih Božjih darova čoveku i ljudima - papir. Na njemu se sve vidi i odslikava, na njemu stoji kako da živimo i radimo, kako... Na njemu je ovih dana Skupština Srbije donela Zakon o informisanju u Srbiji. On ima, vidim, dva glavna tabora: prvi je Skupština i ono oko nje koji se štiti trideset jednim (31) članom, a drugi se štiti jednim članom. Dakle, jedan = trideset jedan. Nisam ga video. No, verujem u ono što "Glas" prenosi.

Čuveni novinar sa ovih prostora (S. L.) svojevremeno je rekao da su činjenice svete, a komentari slobodni. Ono što je izneo Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije, jeste dokaz - vrlo loš primer. Evo mene. Kad se crveni vojvoda Vojislav Šešelj spremao da dobrovoljno ode u Haški sud, svoju kuću u Batajnici je opkolio kantama i buradima benzina, i svojim telesnim zdrugom, i čikao Srbiju da mu ko priđe i uhapsi ga. Ovo je činjenica, naslikana. Ali, novinar je morao da to malo obrazloži i da pita šta će se desiti ako neko, ne daj Bože, ispali metak u taj vojvodin benzin? Po gospodinu Koraću, za benzin neće niko odgovarati, ali za metak hoće. Čudo.

Kad je bio u nemilosti od vlasti, Ilija Garašanin se ovako izjasnio o štampi, policiji, vlasti...
"Šta je značila razmetljiva sloboda štampe, kad je policija zabranjivala objavljivanje svega onoga što vlasti nisu odobravale. Ko god iznosi istinu, ne treba da bude kažnjen, makar kritikovao vladu."

Novinarima su Zakon o informisanju i njihov kodeks osnovna sredstva rada, i to moraju sami da proizvedu i održavaju, naravno uz pomoć društva kome služe.

Hoću da kažem da je grozno imati samo jedan član zakona koji štiti prava novinara, a to je, javno mislim, mač sile, nepravde i nemorala nad tim ljudima, što neće dugo trajati, nadam se.
S poštovanjem i zahvalnošću,

Milovan Radisavljević Garašanin,
Žarkovo


MOLBA

Tražim tatu

Javljam Vam se iz Beča (Austrija) i molim Vas za pomoć. Tražim Žarka Brkića iz Šapca, rođenog februara 1952. godine u mestu Provo kod Šapca. Molim sve ljude koji nešto znaju nek mi se jave na mail radmila.jenic@chello.at. Traži ga ćerka Aleksandra iz Beča!

Aleksandra Brkić,
Beč, Austrija


ODGOVOR

Vi me, imenjače,
i kudite i hvalite

Miloje Lukić iz Krupnja, otpisuje imenjaku i prezimenjaku Miloju Lukiću iz Šapca

Bog koji je stvorio svijet i sve što je u njemu, on, budući gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenijem crkvama. Niti prima ugađanja od ruku čovječijih, kao da bi onome trebalo što koji sam daje svima život i dihanje i sve." (Djela ap. 17, 24, 25)

Ovakve i slične poruke su me i vodile kad sam pisao, ono što sam napisao. Iako, znajući da ću biti "samo jedan praporac koji zveči". Ali, ja sam morao poslušati svoj unutrašnji glas i svoju savest, ne obazirući se na napade koji će uslediti. Ja još jednom napominjem da nemam ništa protiv crkve kao institucije, ali imam protiv onih pojedinaca koji ignorišu suštinske poruke Svetog pisma, dovodeći tako "slabe" u zabludu. Ali, ostavimo to sada, dosta mi je zluradih i neargumentovanih napada, jer ovih dana sam dobio veliki broj pisama - kako od onih koji su se "razjarili", tako i od onih koji su se "zadivili".

Veći broj onih koji su se razjarili deklarisali su se kao veliki hrišćani, u čemu ih ja ni na koji način nisam mogao, kao takve, prepoznati - jer, umesto reči ljubavi - kao najboljeg hrišćanskog oružja - upotrebljavali su samo reči mržnje, osude i prokletstva. Umesto da hvale Boga koji u nama živi, oni su ga nazivali "mrtvacem", a umesto stida pred hrišćanskim mučenicima, oni su se iza njih zaklanjali.

Vi me, imenjače, u jednom delu pisma hvalite (slučajno ili namerno, ne znam), a u drugom napadate (zbog interesa ili neznanja, opet - ne znam). Čemu sve to? Zašto da Vaša savest sudi moju slobodu i žeđ za istinom? Zašto branite one koji će se razjariti, jer oni koji istinu ljube nikada neće biti razjareni. Zamerate mi i što se nisam sa Vama upoznao za vreme Vaše posete Krupnju. To mi je zaista žao, ali to nije posledica "nekulture", kako Vi kažete, već, opet, posledica ljubljenja istine.

Naime, dok je vladalo komunističko jednoumlje, ja opet nisam želeo da ćutim, pa sam, zbog toga, 15 godina morao da živim u izgnanstvu. Te, tako, dok ste se vi bavili kulturom u mom rodnom Krupnju, ja sam, 2.000 kilometara dalje, za njim patio. I, da znate, neću ućutati, pa makar se sva "koplja", koja mi preporučujete, slomila samo samnom i na meni. Jer se držim gospodnje poruke: "Ne boj se, nego govori, i da ne ućutiš." Pa, i pored toga što "razjareni" govore, kao što su razjareni, pre dve hiljade godina, govorili: "Ovaj nagovara ljude da poštuju Boga protiv zakona." Ne želeći da prihvate Pavlovu poruku o izvoru zakona Božijeg. "Jer imam radost u zakonu Božijemu po unutrašnjem čovjeku." Jer, "Prvi je čovjek od zemlje, zemljan; drugi je čovjek Gospod s neba."

"Tako se valja pokoravati ne samo od straha, nego i po savesti." Na kraju bih završio sa svim dobronamernim i nedobronamernim polemičarima, porukom:
"Jer ako istina Božija u mojoj laži veća postane na slavu njegovu, za što još i ja kao griješnik da budem osuđen?"

Miloje Lukić,
Krupanj