[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Utorak, 29. 4. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Život i smrt Koste Pećanca (1)

Rođen i odrastao u Turskom mraku

Oca i majku mu ubili Arbanasi, a stric ga nije slao u školu

Kosta Milovanović rođen je 1879. godine od majke Perside i oca Milovana, u selu Dečani, u blizini manastira Visoki Dečani. U našoj istoriografiji bilo je prihvaćeno da je godina rođenja Koste Milovanovića 1871. Pregledajući izvore, pronašli smo suštinski saglasne podatke da je zapravo rođen osam godina kasnije, odnosno 1879, što nam daje za pravo da posumnjamo u tačnost dosadašnjih podataka. U dnevniku vođenom za vreme Prvog svetskog rata (od septembra 1916), Pećanac je u martu 1917. zabeležio da ima 38 godina.

Po okončanju rata, četnički vojvoda je, dva puta u dvema različitim prilikama, pomenuo broj svojih godina. U izjavi datoj avgusta 1919. Anketnom odboru Narodne skupštine rekao je da ima 40 godina. U pismu regentu Aleksandru Karađorđeviću iz juna 1920, nije konkretno naveo godinu rođenja, ali se posredno može doći do nje. Pećanac je napisao da je izgubio roditelje 1883. kada mu je bilo četiri godine.

Tragedija porodice

Oca Milovana, izuzetno hrabrog čoveka koji je štitio manastir, zadužbinu srpskog kralja Stefana Dečanskog, i majku, pobila je grupa obesnih Arbanasa pri napadu na Visoke Dečane. Zna se da je Milovan Milovanović, zajedno sa bratom Milosavom, učestvovao kao dobrovoljac u ratovima koje je Srbija vodila protiv Turskog carstva 1877-1878. godine. Na osnovu podataka koje pružaju neki narativni izvori, vidi se da je Kostu prihvatio i o njemu se brinuo ujak, koji je živeo u Đurakovcu kod Peći.

O svom detinjstvu u Dečanima Kosta Milovanović piše: "Rođen sam u mraku i odrastao sam u mraku, jer se nije smelo srpski ni misliti, a kamoli govoriti i učiti..."1 Slično je bilo i u Đurakovcu. Ujak nije hteo da njegova deca i sestrić pohađaju tursku školu, pa je, kako je zabeležio Pećanac, "kao mališan, a sin pravog Srbina ostao nepismen."2

Kosta Pećanac je odrastao u specifičnim uslovima, lišen roditeljske ljubavi, topline i zaštite. To se višestruko odrazilo na njega. Bio je prinuđen da ranije sazri, da vrlo mlad postane samostalan i vodi brigu o sebi.

Hrabar i surov

Izrastao je u mladića čeličnih osećanja, željan osvete zbog ubistva majke i oca. Istovremeno, hteo je da bude akter u velikim događajima, jer, kako drugačije osvetiti svoje najmilije? U detinjstvu su mu uskraćeni obrazovanje i kućno vaspitanje koje se stiče, razvija i neguje u porodičnom krugu. Zbog svega što mu je nedostajalo, Pećanac je postao nepoverljiv, oprezan, povučen i podozriv. Kao dečak, više je voleo da se druži sa starijima, nego sa vršnjacima. Od starijih je najviše voleo da sluša priče iz "slavne prošlosti". Još onda je mladi Kosta počeo da mašta o tome da učini nešto veliko za čast svoje države i slobodu naroda kojem pripada. U vojničkom pozivu je konačno pronašao sebe.

Na fotografiji je visok, lepo građen momak, sa tajanstvenim i oštrim pogledom. U očima mu se primećuje nepoverljivost, a i lukavost. U četničkoj akciji se pokazao kao dobar borac. Uživao je u ugledu i poštovanju koje je stekao kod Srba pod osmanlijskom vlašću. Voleo je svoje saborce, druženja sa njima i okupljanja radi očuvanja tradicija.

Na fotografijama je u svečanoj varijanti četničkog odela, okićen oružjem, sa puškom preko kolena, u dubokim, kožnim čizmama. Čak se i sa svojom verenicom, Sofijom Milosavljević, slikao u tim čizmama. Umeo je stići i uteći, a i valjano vojevati, kada su prilike zahtevale. Poštovao je neprijatelje, a i oni njega. Bio je strog i prema sebi i prema drugima, često i nemilosrdan. Nije čudno, skoro ceo život proživeo je po četničkim pravilima.

U duši je bio hajduk, junak, tipa Starine Novaka. Sam je sebe poredio sa hajduk Stankom.
Sa suprugom Sofijom imao je četvoro dece, od kojih je samo sin Milan preživeo Prvi svetski rat. Vojvoda nikada nije imao vremena za svoju decu, a pogotovu za troje rano umrle dece. Četovanje i ratovanje imali su prioritet.

I suprugu je voleo na čudan način. Interesi srpstva imali su prednost, Sofija je mogla da sačeka. Izuzetan je bio jedino period udvaranja, kada se Kosta Pećanac vrlo trudio da osvoji buduću suprugu.
Takav čovek ostavljao je različit utisak na savremenike. Neki su smatrali da je prost i divalj, a neki, da su, zahvaljujući njemu, preživeli rat.

Bio je surovi realista, uglavnom pravedan. U starijim godinama, usled životnog iskustva, postao je još lukaviji, pomalo i zlurad i zloban.
U ustaničkim danima, februara i marta 1917, Kosta Pećanac je, kao profesionalni vojnik, izvršavao naredbe koje je dobio od nadređenih. Kao čoveka u biti vojnika, njega je zanimalo ratovanje, dok se u politiku mešao samo po naređenju. Borio se sjajno, ali nije bio vizionar. Zbog toga mu istoričari pripisuju rezervisanost, uskogrudost gledišta i osobinu da uži interes uzima kao odlučujući.

Izvori se ne podudaraju, pa se ne može tačno utvrditi koliko je godina Milovanović živeo u ujakovoj kući u Đurakovcu. U pismu regentu Aleksandru, Pećanac je napisao da je uhapšen kada je imao deset godina i odveden u zatvor. Neki Turci, čiji su rođaci poginuli pri napadu na manastir, želeli su da naplate krv.

Pišu: Momčilo Pavlović i Božica Mladenović
Sutra: Bežanje u Srbiju


vesti po rubrikama

^feljton

14:50h

Ubistvo poslednjeg Obrenovića (23)

15:26h

Život i smrt Koste Pećanca (1)

 



     


FastCounter by LinkExchange