[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Subota, 26. 4. 2003.
Nedelja, 27. 4. 2003.
Ponedeljak, 28. 4. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Aleksa Radovanović iz Medveđe, kod Leskovca, ima 103 godine

Život u tri veka

Jedini živi učesnik Prvog svetskog rata gost Smederevaca na Dan oslobođenja od Turaka

Smederevo je pre neki dan bilo domaćin obeležavanja Dana oslobođenja od Turaka 1867. godine. Došli u nekadašnju despotovinu članovi Saveza udruženja učesnika oslobodilačkih ratova 1912-1920. i potomaka da tu progovore koju o oslobođenju od Turaka 1867. godine. Sam događaj nije obećavao više od protokolarne vesti o trudu Smederevaca da budu dobri domaćini Beogradu, Šapcu, Užicu, Kladovu i Ljuboviji, preciznije rečeno, predstavnicima gradova čije su ključeve Turci, pomenute godine 19. aprila, vratili Srbima.

Kažu, bez kapi prolivene krvi i diplomatskim putem. Bilo je krajnje vreme da to učine posle pet stotina godina gazdovanja Srbijom, a biće i da su naši sunarodnici u to doba malo bolje stajali sa diplomatijom. O tome su istoričari zborili u Smederevu puna dva sata, ostavljeni od novinara da na miru članovima Saveza udruženja učesnika oslobodilačkih ratova 1912-1920. i potomaka iz šest gradova objasne šta je pre 136 godina konačno slomilo moćnu tursku imperiju.

Početak skupa bio je u znaku komplimenata generalnog sekretara pomenutog saveza domaćinu, predsedniku SO Tomislavu Petroviću, i izgovorenog žala nekih čuvara uspomena na oslobodilačke ratove što i oni nemaju gradonačelnika od razumevanja za tradiciju. Ponajviše u znaku starine Alekse Radovanovića iz Medveđe kod Leskovca. To što je najavljen kao jedini živi učesnik Prvog svetskog rata i počasni predsednik Saveza, sasvim je u redu, ali kada je rečeno da ima 103 godine, krenuli smo da ga bolje zagledamo. U uho smo se pretvorili kada je, gotovo čilo, izašao za govornicu, strepeći da će se bilo šta razumeti od onoga što je naumio da kaže. Kad ono čiča Aleksa, očiju u kojima nema više sjaja i sasvim bistrog uma, reče:

- Draga braćo moja, vidim da smo lepi ljudi, da lepo mislimo, pa tako kako mislimo da lepo uradimo za našu otadžbinu. Nema ništa bolje od grude naše zemlje. Sa mojih stotinu godina pretrpeo sam mnogo toga, izgubio u ratovima bliske rođake. Od jedanaest Radovanovića, samo sam ja živ došao kući. Evo me danas sa stotinu i tri godine, pa, ako je potrebno, eto mene. Ne mogu bežati, ne mogu odstupiti, ali onde gde me postaviš, tu ću poginuti .

Ne meša se u politiku

U razgovoru u hodu, sagovornika podsećamo da je Medveđa na lošem glasu. Ne da se čiča. Kaže da se u politiku ne meša, da ne zna ni Spasojeviće, niti Lukoviće i da kriminal nije dobar za državu.
- Ja sam sa pokojnim Đinđićem bio i sa njim razgovarao o svemu. Neka mu je večna slava - kaže čiča Aleksa, skidajući šajkaču sa glave. Kaže da ima šest kćeri, najstarijoj je 73 godine, 12 unučadi i 19 praunučadi. Oda svih tegoba u životu najteža mu je, priznaje, starost.

Zato budimo jedno za naše dobro, jer mi druge braće nemamo - pozva čiča Aleksa na slogu svoje prilično razbraćene potomke, što se očituje i po konkurentskim udruženjima koja, svako na svoj način, neguju uspomene na iste oslobodilačke ratove i svako za sebe tvrdi da je ono pravo.

Reče starac što reče, uredno siđe sa podijuma govornice, sede u prvi red i nastavi pažljivo da sluša ono što će sledeći reći. Ili je predstava o 103 godine ljudskog veka sasvim pogrešna, ili je neko pogrešio kada je u čiča Aleksinu krštenicu upisivao da je rođen u avgustu 1899. godine.

U Muzeju, koji su obišli gosti Smedereva čiča Aleksa je najpre pokazao zastavu Miloša Obilića, a onda zastavu Ivana Kosančića, pa medalju Saveza ratnika Francuske, na kraju medalju Kralja Petra. Sve je to, kaže, zaradio sa puškom u ruci, boreći se u Prvom svetskom ratu za kralja i otadžbinu, u Drugom zajedno sa partizanima od prvog do poslednjeg dana, a "pregrmeo je nekako i bombardovanje", treći rat u njegovom životu u tri veka.

Svoju dugovečnost Aleksa duguje genima. Otac mu je živeo 105 , a majka 85 godina. Nada se da će poživeti da sustigne oca.
- Pušio sam duvan 60 godina, pio rakiju, ali ne ovu ljutu nego onu mekšu, kao vodu. Imao sam snage dosta. Jeo sam što god mi je duša poželela, ali najviše beli mrs - mleko, kajmak i sir. I meso mi je bilo milo - ne krije čiča Aleksa da je bio sklon dobrom iću i piću. Sada stvari stoje malo drugačije i to poštuje.

S. Stanilović


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

16:13h

Reporteri "Glasa" u Kosovskom Pomoravlju i srpskom selu Cernica (3)

16:30h

Aleksa Radovanović iz Medveđe, kod Leskovca, ima 103 godine

16:53h

Meštani Tršića neguju jedinstven običaj uoči Uskrsa

17:14h

Kako je"Glas" pomogao porodici Tufegdžić iz Maljevića

 

 


     


FastCounter by LinkExchange