Do 1999. u Cernici je radila osnovna škola "Branko Radičević", u lepoj, novoj zgradi. Imali kompjutere, savremenu opremu, sve finansirala Vlada Srbije. Kad se selo podelilo, škola ostala u albanskom delu, a Srbi tamo ne mogu da priđu, iako je na 100 metara, pa improvizovali školu u starim kućama gde niko nije kročio 15 godina. Samo ih okrečili, uneli velike stolove korišćene za slave i svadbe, klupe od sirovih dasaka, i furune za pečenje paprika, da se deca ogreju.

- Radimo u kućam koje se izgrađene pre 60 godina. Učionice su male, neosvetljene, kreda i papir su nam glavna nastavna sredstva - priča Ljubiša Jovanović, direktor škole. Dvadeset osmog maja 2000. Albanci su mu ubili četvorogodišnjeg sina Miloša, dok se igrao ispred lokalne prodavnice. Pokošen je rafalom. Svake godine njegova majka, na rođendan, pravi tortu, sva deca iz sela dolaze.

- U našem selu je katastrofa. Živi se u abnormalnim uslovima. Samo deca iz mahale u kojoj je škola dolaze bez pratnje. Iz drugih mahala na prvi čas stižu uz pratnju Kfora i Unmika. Kad se nastava završi, dođu i pokupe ih. Drugačije ne mogu, pobiće ih Šiptari. Naša deca, umesto da se raduju, svakodnevno slušaju lelek, eksplozije, bombe, rafale, bili su na više sahrana nego što deca u slobodi odu godišnje u pozorište. Imamo devojčicu koja je zbog svega što je preživela postala šećeraš, dvaput dnevno odlazi sa nastave da bi primila insulin - priča Ruža Perić, učiteljica prvog razreda.

		Jedina obnovljena crkva Cerničku crkvu Svetog Ilije, na brdu iznad sela, Albanci su minirali na Srpsku Novu godinu u tri ujutru, pre tri godine. Meštani su je obnovili i to je za sada jedina pravoslavna crkva koja je obnovljena od odlaska srpske vojske i policije s Kosmeta. Crkva i obližnje groblje ograđeni su bodljikavom žicom.

Peta će godina kako Brankica Pelević, učiteljica trećeg razreda, nije izašla iz sela peške. Ide kolima, oko kojih uvek lete kamenice iz albanskih kuća.
- Ako nas ubiju, ubiju. Gore je nego u zatvoru. Tamo imaš obezbeđenje, bar mirno spavaš. Kod nas, ne znaš ni gde ćeš uveče da spavaš, ni da'l ćeš ujutru da se probudiš. Na 50 metara od moje je albanska kuća. Mogu da nas "skinu" svakog trenutka. Pre neki dan su pucali sa prigušivačem u prodavnicu. Jedan metak udario u pleh na vrh kuće. Ljudi mislili da je bačen kamen. Izašli iz prodavnice, oni ponovo gađali u metalni stub, odbio se metak. Moj sin bio tu, kad je došao kući, bled ko krpa. Mi smo na nišanu non-stop. Više nam Šiptari i ne nude pare za imanja. Zašto da nam nude, kad će i ovako sve jednog dana da im ostane. Nisu ludi - kaže Brankica.

Klinci iz škole - Nemanja, Aleksandar i Stefan - hvale se da su skoro "odrali" američke vojnike u fudbalu. S malim Albancima iz komšiluka nisu se nikad ni upoznali, a kamoli igrali. Bili su mnogo mali, i jedni i drugi, kada su "matorci" zaratili.
- Šta ima da se igramo s njima, kad samo oće da se tepaju - veselo je rekao Stefan, dok je sa drugarima razgledao autobus iz Beograda.

U jednoj od blatnjavih ulica nalazi se "amnesti boks". Izum međunarodne kosovske uprave. Nalik na kontejner za đubre, u njega i Albanci i Srbi mogu ubaciti papir sa žalbama, sve što ih muči da napišu. Projekat i nije baš uspeo, jer se ispostavilo da su Albanci tu, uglavnom, ubacivali laži na račun komšija. Pisali ko navodno ima oružje, ko je pljačkao kuće tokom bombardovanja, a Srbi se nisu toliko trudili. Jedan je, kune se, u "amnesti boks" ubacio - govno.
- Šta mi da ubacujemo kad ne mogu da nam pomognu ni Amerika ni Engleska. Koja su naša prava. Jednom kad su nam bacili bombu ispred prodavnice, Kfor je nas nekoliko držao i ispitivao četiri sata. Ko je bacio bombu, ko je bacio bombu. Ja im kažem - pa što nas to pitate, otkud mi znamo, nismo sami sebe gađali sigurno, idite pa vidite s ovim Šiptarima - veli Mladen Menković. Najgore, dodaje, što Kforovcima kao prevodioci rade Albanci, pa onda pitaj boga kako im prevode.

		Pomoć DSS-a Savez demokratske omladine Srbije, podmladak DSS-a, organizovao je dopremanje pomoći za cerničku školu. Deci su poklonili kompjutere, televizor, radio i druge stvari neophodne za rad. Bilo je tu i mnogo poklona dečacima i devojčicama koji su nedavno boravili u Beogradu o trošku DSS-a. Na put u Cernicu krenulo je pedesetak članova stranke, meštani su ih dočekali hlebom i solju, a ispratili sa suzama, jer, oni su, kažu, jedini koji na njih misle.

Kada je pre desetak dana bivši matičar Petar Simionović došao iz Bujanovca, gde je izbegao, u selo da vidi svoju kuću u albanskoj mahali, spaljenu i do pola srušenu, seo je i počeo da plače. Onda su došli Albanci i - prebili ga.

U selu nema fiksnih telefona, ne stižu novine, od srpskih programa hvataju samo dva programa RTS-a, hleb mese sami, za uvid u katastarske knjige moraju ići čak u Kruševac, a za matične knjige u Bujanovac. Političarima više ne veruju, vele, nekad su svi bili za Slobu, sad im pomalo žao kad vide kako mu sude, a o njihovoj patnji niko u Hagu ni reč da kaže.
- Ništa nemamo. Jedino što nam ne fali je strah - pričaju u kafani "Kaktus". Na televizoru ide dnevnik prvog programa Makedonske televizije. Komentarišu da nemaju čemu da se nadaju. Posebno, od kako su čuli da je civilni administrator Mihael Štajner u velikoj ljubavi sa nekom devetnaestogodišnjom Albankom, trostrukom mis Kosova. Ono malo oružja što im je ostalo poskrivano posle silnih pretresa Kfora, čuvaju da bi spasli glavu, za ne daj bože, i ako jednog dana počne - "drugo poluvreme".

DRAGOLJUB PETROVIĆ
FOTO: A. JOVANOVIĆ