Uz sve nagrade koje je do sada osvojio (od pre dva dana to je i "Ćuran" za najbolju režiju "Skupa" na Danima komedije u Jagodini), reditelja Jagoša Markovića, nedavno ga je "strefila" još jedna - novoustanovljena Nagrada grada Beograda pripala mu je za režiju predstave "Skup" koja se igra na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Posle svih, koliko vam znači ova koja nije esnafska?
- Bitna mi je, jer nosi ime mog grada Beograda. To je zapravo priča o tome kako sam ja kao dođoš prihvaćen ovde i kako to traje već 20 godina. Najkonkretnije, pozorište i pozorišna publika, način na koji prihvataju kako radim sve ove godine, čini mi posebno dragom ovu nagradu.

Kažu oni koji su prisustvovali dodeli da ste bili izuzetno uzbuđeni.
- Bio sam radostan, tu su bili svi moji glumci, cela ekipa "Skupa" bilo mi je lepo, bio sam uzbuđen. Znate, da nisam bio uzbuđen, značilo bi da je nisam ni zaslužio. Nisam bio nešto van sebe, to mogu da budem samo kada je reč o pozorištu, ali uzbuđenje, bilo ga je, hvala bogu. A možda mi je i činjenica da sam dobio sve te nagrade pomogla da postanem na neki način rezistentan.

		Nateraše me - Sve je manje ljudi oko mene... mada, ja sam poslednji koji to sme da kaže. Kad ja imam Đurđu (Cvetić) koja se zaleti i prihvati da mi odigra Skupa. Koji ima Gorčina da ga natera i da ga ubedi. On je više od mene verovao u Skupa, Alisa (Stojanović) je više od mene verovala u Skupa. Hteo sam da odbijem: "Ne mogu ljudi Mediteran da radim, narežirao sam se, ponoviću se, neću više smeti na more od straha da idem"... Ama, ne, to ti je odlično, bez mora, na dnu mora. Nateraše me, koja je to podrška...

Vaš najnoviji komad "Govornica"(igra se u JDP-u) je i vaš dramski prvenac. Imate li ambicija da pišete i ubuduće?
- "Govornica" je nastala iz igre, na Gorčinov (Stojanović) nagovor. Veliko poverenje ukazalo mi je i pozorište. Stvarno nemam ambiciju da postanem dramski pisac. S tim što sam još jednu stvar napisao. Apsolutno sam zadovoljan, ne samo predstavom nego i time kako je publika prima; ta hemija deluje iznad mojih očekivanja. Karata nema, sedi se sa stane, stoji se, katarzično je i to je ono što me ispunjava i na neki način pročisti.

Svojevremeno ste režirali operu "Pepeljuga" u Narodnom pozorištu. Bilo je nekih naznaka da ćete opet da režirate muzička dela?
- Strašno sam želeo da režiram operu, dugo godina. A onda sam dobio "Pepeljugu", s velikom je radošću radio i... posle više nisam. Prosto previše volim muziku i operu, isto kao i pozorište, da bih pravio bilo kakav kompromis. Bilo je ponuda s raznih strana, ali se, pogotovo kad je o muzici reč, ne bih igrao. Jer, to ulazi intervenozno. Muzika je jedno od najlepših iskustava u životu, ali je i ogromna odgovornost. Pri tom ne mislim na sebe. Uvek mislim šta mi dajemo predstavom, ne šta poručujemo. Moja je odgovornost cela.

Da li je nepristajanje na kompromis razlog što ste svojevremeno prekinuli probe "Amadeusa"?
- Pretužna je ta priča. Ne znam šta da kažem. Meni se to desilo tada i nikad pre i nikad posle u životu, za 36 predstava koliko sam režirao. Pa sam pomislio, iako me je koštalo koliko me je koštalo, dobro, ako mi se to desilo jednom na 36 predstava, onda je to ono "ako kralju ne sviđa se gluma, onda kralju ne sviđa se gluma". Nemam prava da se žalim, niti smem da imam ijednu ranu iz pozorišta, vraćeno mi je dobrim. Tada sam shvatio: ne možeš se, Jagoše, ti ljutiti na pozorište koje je starije od svih nas i koje nas pozorišne ljude jedino neće ostaviti. Možemo samo mi njega. Ja sam ga u jednom trenutku pet minuta ostavio, stao na praznu scenu, pre "Amadeusa", osetio šta sam osetio... ne bih se više igrao, ne bih odlazio tako lako. Kad čovek hoće da se promeni, onda ide i dođe do onog ustani... padni, ustani... padni... Počinjem polako da pristajem na to i da vodim računa kako ću pasti i kako ću ustati.

Da li postoji neki komad koji vam je izazov?
- Do skora je bilo, baš fiksacija. Najduža i najveća fiksacija koja je trajala od kad pamtim su Čehovljevi "Galeb" i "Višnjik". Namestilo se da do toga ne dođe. Nemam više fiksacija i to je jedna od sloboda koju sam stekao.

		Uskrs - Uskrs, ima li većeg praznika. Moje uzbuđenje raste... normalno... prosto se i pripremam... u reči mi ne staje to... čekam kao ono što to jeste, a to jeste ono kako se i zove uskrsnuće Gospodnje. A ja duboko verujem da na određen način i u ovom životu možemo umirati, rađati se, menjati, da bi bili bolji od samog sebe. Ja... grešim i ja se trudim...

Jeste li strogi prema glumcima?
- To bi oni trebalo da kažu. Mislim da sam zahtevan sto posto, mislim da jesam strog prema sebi, a ko je strog prema sebi, on ne može a da ne bude strog prema drugima. Prema sebi nisam nežan, prema njima osećam nežnost. Da li je pokazujem ili ne, to ne znam. Ne mora sve ni u reči da stane... poverenje je osnova svega. Glumac je glavna ličnost u pozorištu, on je transfer, preko njega sve ide. Glumac je zvezda.

Međutim, Vi ipak dokazujete suprotno, da i reditelji mogu da budu zvezde?
- Ne znam šta da vam odgovorim.

Ne morate, to je konstatacija.
- Ipak, pokušaću. Prija mi da čujem, ali i ne samo da mi prija. Na neki način me je i stid.

Margareta Jovićević
Foto: B. Pantelić