Na telavivski aerodrom Ben Gurion, na Veliku subotu u podnevnim časovima, posade dva aviona sa velikim nestrpljenjem čekaju da iz svetoga Jerusalima stignu vozila sa neobičnom pošiljkom, svetim ognjem, odnosno vatrom nastalom na čudesan način na grobu Hristovom. Avioni nemaju tačno zakazano vreme poletanja. Aerodromske vlasti za ovo imaju razumevanja, to se dešava samo jednom u godini.

Jedan avion je grčki, kompanije Olimpik ervejs, poleteće za Atinu, drugi je Aeroflotov, on će leteti za Moskvu. U isto vreme, aerodrom u Atini je spreman za doček. Na njemu su ministri, gradske vlasti, počasni stroj ratne avijacije i mornarice, episkopi, sveštenici. U trenutku sletanja aviona iz Jerusalima, drugi ne poleću.

Posada svečano iznosi oganj, unosi ga u prijemnu zgradu gde crkveni hor počinje sa pevanjem. Nastaje velika radost. Specijalno vozilo oganj prenosi u katedralu, a usput ulicama Atine narod, krsteći se, poneko i sa suzama, pozdravlja, svetu svetlost. U sabornom hramu vernici zapale svoje sveće sa ovog ognja, potom ih ponesu kući.

U Moskvi se doček obavi u hramu Hrista Spasitelja. Avion sleti pred veče, oganj se unosi u hram upravo u vreme pred početak noćnog uskršnjeg bogosluženja. Kada se vatra donese, zazvone sva, mnogobrojna zvona, a vernici na kolenima pozdravljaju unošenje velike sveće. Plamen ove sveće kasnijih sati raznosi se u ostale moskovske hramove, a potom u domove vernika.

Velika subota je u Jerusalimu poseban dan. Hodočasnici ulaze u prastari hram Groba Gosodnjeg i svetog Vaskrsenja još od zore. Obično su najbrojniji Grci i Kiprani, zadnjih godina je sve više i Rusa. Potom svi izađu a hram ostaje prazan. Oko deset časova pojavljuju se predstavnici Jerusalimske patrijaršije, izraelskih vlasti i muslimanske porodice koja vekovima drži ključeve ove svetinje.

Njihov je zadatak da ustanove da li se u crkvi nalazi neki izvor svetlosti, vidljiv ili prikriven, ili nešto čime se može proizvesti vatra. Provera se završi do jedanaest sati i tada se javno saopšti da li je sve u redu. Ako jeste, kao što je uvek bilo, ulazna masivna vrata hrama se zapečate voskom.

Čudesno paljenje sveća

		Poseta Svetoj zemlji Ko dođe u Svetu zemlju želi da poseti i druga sveta mesta, posebno Vitlejem. To sada nije moguće, jer je grad pod vojnom opsadom. Posmatračima se čini da se stanje ipak ponešto smiruje. Palestinci imaju od pre neki dan delimično novo rukovodstvo, koje je sklonije nalaženju mira između Izraelaca i Arapa. Ako se neki sporazum postigne, iduće godine za Uskrs može biti daleko više hodočasnika. Takođe, i za Veliku subotu, da se dive jednom od najvećih čuda koje traje vekovima - pojavi svetog ognja.

Oko podne iz nedaleke zgrade Jerusalimske patrijaršije kreće litija ka hramu Vaskrsenja. Na njenom čelu je patrijarh, slede ga svi mitropoliti, episkopi, sveštenici, monasi i vernici. Mnogobrojno "Bratstvo svetoga groba", takozvani agiotafti, monasi pri hramu, kojih ima više desetina, posebno upečatljivo deluju. Obavi se i "pretres" patrijarha, pred mnogobrojnim očima. Veoma je važno javno ustanoviti da možda on nema skrivenu šibicu ili nešto drugo čime bi mogao kasnije da zapali sveću. U ovome su obično učestvovali i gradonačelnici Jerusalima, a oni gotovo nikada nisu bili hrišćani. Dodatno pravo nadgledanja svakog postupka i koraka imaju Jermeni.

Kad uđe u hram patrijarh se pomoli Bogu i ulazi u Kuvukliju, malenu kapelu u okviru hrama u kojoj je ploča Hristovog groba. Ona ima vrlo nizak ulaz tako da svako ko u nju ulazi mora duboko da se sagne. Tu patrijarh nastavlja da se moli za javljanje svete vatre. Kako su iz raznih vremena očevici zapisali, tada se iznenada javlja plavkasta svetlost i čudesno se zapali sveća i kandilo na ploči groba Hristovog. Poglavar uzima četiri svežnja sveća, a u svakom ih je po 33, koliko je Hristos godina na zemlji živeo. On izlazi iz kapele, uzdiže zapaljene sveće a ushićeni vernici glasno iskazuju svoju radost. Kroz otvor kapele prisutni su, već koji trenutak ranije, zapazili da se svetlost pojavila.

Patrijarh jedan svežanj zapaljenih sveća predaje jermenskom monahu, koji svetlost potom predaje svojim sveštenicima i vernicima. Za tili čas, od sveće do sveće, od vernika do vernika, svetlost se prenese do svakog prisutnog, a posle se iznosi i van hrama za one koji nisu mogli da uđu. Nekih godina ispred crkve je bilo i desetak hiljada vernika i turista. Zapaljene sveće prenose se u sve jerusalimske crkve i manastire, a takođe i nepravoslavne.

Svi žele da imaju upravo ovu svetu svetlost i da je sačuvaju za sutrašnji praznik Uskrsa. Vernici iz drugih zemalja ugase sveće kako bi ih poneli u svoju zemlju i zapalili je u nekim retkim prilikama posebne radosti ili tuge. Mnogi kupe nekoliko svežnja sveća, zapale ih za trenutak sa svetog plamena, ugase ih posle nekoliko minuta. Ponesu ih u svoj zavičaj da bi ih podelili najbližima kao jedan od najvrednijih "suvenira" sa hodočašća.

Delegacije iz Atine i Moskve, neretko i iz Carigrada, svečano direktno od patrijarha preuzimaju sveti plamen kako bi ga odnele na aerodrom.
Nije poznato od kada se ova neobična pojava javlja. Ima zapisa iz srednjeg veka, opisa hodočasničkog putovanja, gde se pominje sveti oganj ( grčki: agio fos). Ima svedočenja i nepravoslavaca. Postoji predanje da je neobičan plamen video i jedan islamski hodža sa obližnje džamije i potom poverovao u Hrista. Bio je mučen da se odrekne nove vere, ali, odustao nije. O pojavi svedoče i mnogobrojni rimokatolici i protestanti tokom poslednjih vekova.

Vrata pečate voskom

U jednom tekstu svetoga Grigorija iz Nise, s kraja 4. veka, govori se o "svetoj vatri" u Jerusalimu, bez mnogo detalja. Muslimanski pisac Al-Džahis 865. godine pominje ovo hrišćansko čudo. Francuski monah Bernard 865. godine je već precizniji. On beleži da se u subotu uveče, pred Uskrs, kada se pevalo u hramu Kirie eleison - Gospode pomiluj, pojavila neobična svetlost koja je zapalila sveće. Ruski iguman Danilo isto to pominje 1107. godine., kao i jerođakon Zosim iz okoline Moskve, koji je u Jerusalimu boravio 1420. godine. Iz kasnijih vekova ne mogu se brojni zapisi ni pomenuti, na desetine ih je. Oni upotrebljavaju različite nazive za pojavu: sveta vatra, blagodatni oganj, vatra vaskrsenja, vatra Pashe, jerusalimsko čudo.

U hramu Groba Gospodnjeg i Vaskrsenja, svoje delove imaju rimokatolici, Jermeni, Kopti, Sirijci i Etiopljani. Oni nisu pravoslavni. Pojava svete vatre samo kod pravoslavaca služi nekima u dokazivanju da je jedino pravoslavna vera prava, inače bi se i drugima pojavila vatra u ovom hramu.

U trenutku javljanja vatre i pokušaju prisutnih da što pre zapale sveću sa nje, neretko tokom istorije dolazilo je i do neprijatnosti. Događalo se da su hodočasnici u guranju bivali pregaženi i povređeni. Nekima se odeća zapalila, a drugi su doživeli srčani udar. Pogotovo, kada Uskrs padne krajem aprila ili početkom maja, tada u Jerusalimu ume da bude veoma toplo, a hodočasnici iz hladnih zemalja teško podnose vrućinu, posebno stariji.

Kako je javljeno, ove godine će jerusalimski patrijarh Irinej, po drugi put od kada je izabran, uputiti molitve za pojavu svetoga ognja. Izraelske vlasti nisu potvrdile da li će poslati svoga predstavnika. One patrijarha Irineja ne priznaju iz političkih razloga. Smatraju da je "proarapski" orijentisan. Sada i Arapi, preko svoje palestinske samouprave, razmišljaju da li da povuku svoje priznanje patrijarhu. To međutim, neće uticati na obavljanje ovog obreda.

I pored veoma napete situacije u Svetoj zemlji, broj hodočasnika raste. Tokom protekle Velike nedelje više hiljada njih iz Grčke i Rusije stiglo je u Jerusalim. Došlo je i mnogo nekrštenih, koji su tokom nedelje prebačeni autobusima na reku Jordan, gde je obavljeno krštenje nekoliko stotina ljudi. Oni, kao i brojni drugi poklonici, na Veliki petak prisustvuju mnogim bogosluženjima, a na Veliku subotu pojavi svetog ognja.

Živica Tucić