Poštovana redakcijo, u izdanju Vašeg lista od 24. aprila pročitao sam intervju sa izvesnim dr Srđom Trifkovićem, koji je predstavljen kao direktor Rokfor instituta, SAD. Gospodin u svom intervjuu komentariše događanja u Srbiji posle ubistva premijera Đinđića. Njegova pogrešna tumačenja su do te mere providna i netačna da skoro ne zaslužuju ozbiljniji odgovor.

Ono sto je vredno pažnje je da direktor bilo kog instituta tako otvoreno, bez obzira ko ga finansira, podržava jednu političku opciju, optužujući, zamenom teza naravno (u Srbiji već viđeno mnogo puta do sada), onu drugu čak i za političke progone neistomišljenika. Da mi ne živimo ovde, da ne vidimo šta se sve dešava, i ko je koga svih ovih godina progonio i ubijao, možda bi mogli i da poverujemo, ali ovako... No da krenemo redom.

Gospodin Trifković kaže: "Ljudi su ponovo počeli da strahuju od izražavanja mišljenja. Iz ličnog iskustva znam da neki kontaktiraju s inostranim prijateljima elektronskom poštom iz internet kafea." Kao prvo, ako je sloboda štampe ugrožena, kako je moguće da je intervju sa njim uopšte objavljen s obzirom na to da su njegovi stavovi u potpunoj suprotnosti sa onima koje optužuje za gušenje slobode štampe. Drugo, kako to da se on ne boji od javnog iznošenja mišljenja, a njegovi prijatelji se dopisuju iz internet kafea. I treće, kao što se vidi i neko sa suprotnim stavovima, kao ja u ovom slučaju, može slobodno da iznese svoj komentar.

Dalje, gospodin prelazi na temu organizovanog kriminala i tu opet daje čitav niz proizvoljnih komentara, između ostalog ustvrdivši: "I dalje su blisko isprepletani elementi moći u Srbiji i kriminalne strukture, koje se sada mogu osećati zaštićenim." Neka gospodin kaže koje su to kriminalne strukture u Srbiji zaštićene. Možda one stvarno i postoje, ali ako je zaista toliko dobronameran i dušebrižljiv, neka kaže, ako ne sme javno, onda neka ode u policiju i da svoj doprinos istrazi i borbi protiv organizovanog kriminala. Ovako to ja samo pljuvanje i klevetanje a konkretnih činjenica nigde. Ako misli na pripadnike nekog drugog klana ili finansijskih moćnika koji su se obogatili za vreme Miloševića, neka kaže na koga misli. Možda će otkriti da je u zabludi.

U nastavku je gospodin zabrinut oko zavođenja vanrednog stanja i kršenja ljudskih prava za vreme njegovog trajanja. Pa, valjda je uvođenje vanrednog stanja i predviđeno za neke slične situacije. Možda on misli da ubistvo srpskog premijera demokratske orijentacije nije dovoljan razlog, ali to je već njegov problem. Možda misli da se sa tako naraslim organizovanim kriminalom koji je finansijski veoma moćan, koji truje srpsku decu, koji ima svoje policajce, tužioce, sudije, medije, novinare, a izgleda i direktore nekih instituta, može obračunati praćkama i vodenim pištoljima, ali to je takođe njegov problem.

Što se tiče međunarodnih institucija i organizacija, nije tačno da su one kritikovale vanredno stanje ili postupanje prema uhapšenima, već upravo suprotno. Neke od njih kao OEBS i UNHCR su čak posetile koga su htele i koliko su htele u zatvorima, i ne da nisu imali primedbi već su dali punu podršku. Podrška je stigla, i to mnogo puta od Evropske unije, SAD-a, mnogih zemalja i organizacija preko njihovih diplomatskih i drugih kanala. Izgleda da je svima važnije da se Srbija oslobodi balasta kriminala nego nekim Srbima.

Kulminacija nastupa gospodina Trifkovića, ali koja razotkriva pravu pozadinu njegovih stavova, dolazi onda kada se brine zbog "kampanje" protiv Koštunice. Pa kaže: "Znak za početak kampanje dat je u poslednjoj nedelji marta, kad je Čedomir Jovanović javno proglasio Koštunicu i Šešelja za glavne krivce za kriminalizaciju Srbije.

To ne samo što je bilo činjenično netačno već i posebno drsko." Gospodin Trifković se ne pita da li je drsko (to je najblaža reč) sve ono sto je Šešelj radio ovoj zemlji i narodu svih ovih godina. Nije drsko to što je Koštunica neskriveno skrenuo sa reformskog kursa (ako je ikada i bio na njemu), prikupljajući bivše glasove Miloševića i Šešelja, zloupotrebljavajući glasove onih koji su ga, verujući da je reformator, podržavali.

Nije drsko to što je podržavao crvene beretke kada su vršile tihi državni udar u Srbiji i sto su, kako istraga pokazuje, njegovi savetnici bili u stalnom kontaktu (preko Miloševićevih ljudi) sa tim istim crvenim beretkama. Da podsetim gospodina Trifkovića, da su pripadnici komandnog kadra te jedinice likvidirale premijera Srbije. Gospodin Trifković samo što ne reče da je drsko što ga ranije nisu ubili.

Dovođenje hapšenja Koštuničinih savetnika u vezu sa "slučajem Perišić" je čista zamena teza i želja da se javnost dovede u zabludu. Ti ljudi su privedeni zbog jasno navedenih veza sa "zemunskim" kriminalnim klanom, a dalja istraga će pokazati kakve su prirode bile te veze. Zašto se gospodin nije zabrinuo što se visoki vojni funkcioneri i savetnici bivšeg predsednika sastaju sa kriminalcima nego se brine što ih neko nakon toga hapsi. Pa sve i da premijer nije ubijen.

Na kraju se gospodin Trifković brine čak i oko toga što EU i SAD (posle mnogo vremena) podržavaju Srbiju objašnjavajući to njihovim interesima. Pa valjda je i u nasšm interesu da nam se putevi konačno poklope sa onima koji u svetu nešto znače i bez čije podrške, političke, ekonomske, finansijske, nikakav napredak u ovoj Srbiji nije moguć. Možda se upravo zbog toga neki i brinu, jer im je važnije da na vlasti budu njihovi ideološki ili bilo koji mentori, a sama Srbija je manje važna.

Na kraju mislim da je nama koji živimo ovde dosta nekih Srba koji su pobegli iz Srbije glavom bez obzira (verovatno zato sto je ovde dobro, a u Americi i Evropi ne valja ništa) i iz udobnosti svog života sole nam pamet ko je i šta je za nas bolje.

Dimitrije Tmušić,
Beograd

Draga redakcijo, "Glas Javnosti"pratim i čitam već duže vreme, doduše iz inostranstva, preko interneta, i moram Vam odati dužno priznanje za objektivno informisanje za koje se zalažete.

Priča Zorana Matića iz sela Mrovska kod Šapca me je zaista ganula i potresla, ali me nije iznenadila.
Bahatost, okrutnost i siledžijsko ponašanje ljudi u uniformama koji se ponašanjem ne razlikuju od najgorih kriminalaca (svaka čast izuzećima) u ovoj priči se ispoljavaju u punoj meri i pravom svetlu. Meni je zaista žao što se sve to desilo jednom našem poštenom Srbinu i njegovoj porodici tako da ovom prilikom želim da pružim svu moralnu podršku advokatu Borivoju

Boroviću u sudskom procesu sa (ne)ljudima navedenim u vašem članku. Naravno, želim da se takvim ljudima jednom za svagda stane na put i da se ovi koji su navedeni u ovom slučaju najviše kazne, a Zoranu Matiću isplati novac koji mu država, oličena u takvim niformisano-kriminalno-patriotskim predstavnicima, za takvo nedelo duguje.
S poštovanjem,

Goran Dojčinović,
Australija

Neki naši zemljaci, koji već godinama žive i rade u inostranstvu, veruju da je Srbija prepuna umno zaostalih nevoljnika pa im preko ovdašnjih novina neprestano šalju "spasonosne" predloge i savete.

Izgleda da i g. Mirković iz Belgije spada u takve. On bi da pripomogne u pisanju ustava Srbije, pa ministru Batiću predlaže svoje amandmane. Nema ih mnogo: svega tri, ali su, stvarno," izuzetni". Pošto je u Belgiji glasanje obavezno - zemljak misli da bi tako trebalo da bude i kod nas. ( A možda je još bolje da se u ustav unese član po kome bi srpska policija bila dužna da na birališta privodi sve one koji neće sami da dođu?).

Drugi predlog g. Mirkovića je da se ne dozvoli kandidatura nekoga ko nema decu, ni bračnu ni vanbračnu ni usvojenu (Iako ni ja nisam neki preterani ljubitelj doktora Koštunice, moram da priznam da je ova zamisao našeg zemljaka zaista nešto veoma efikasno u nastojanjima da se predsedniku DŠ-a već jednom - i to zakonito - stane na put)

Treći amandman našeg Belgijanca je već dobro poznata komunistička smicalica o dva ravnopravna pisma: latinici i ćirilici. Posledice te "ravnopravnosti" odavno se veoma jasno primećuju u Srbiji i ( posebno )Crnoj Gori, gde ćirilice gotovo više i nema, i u kojima se većina knjiga, časopisa i drugih listova štampa latinicom. G. Mirković bi, očigledno, želeo da se srpsko pismo što pre zatre, ali to će se dogoditi i bez njegovog amandmana, pa nije ni morao da se muči da ga smišlja.

Božidar Novaković,
Beograd