Nedavno, u ulici u kojoj stanujem, okupila se veća grupa mladih, uzrasta od prvog razreda pa do 14-15 godina u nameri da pokažu kako su ovladali okretnim i drugim igrama. Plesali su tango i valcer, vrteli se po pravilima sambe i rumbe, igrali bugi-vugi, ča-ča-ča, mambo, đuskali u ritmu rokenrola.

Trajalo je to bezmalo dva sata, uz opšte odobravanje odraslih koji su stajali sa strane i pljeskali im. U jednom trenutku potpisnik ovih redova je upitao: Deco, a umete li vi da odigrate užičko kolo? Najednom tajac. Deca me pogledaše u čudu. Nastavio sam: Znate li moravac, zavrzlamu, bećarac, vlaško kolo, trajanac? Klinci se pogledaše, stidljivo se nasmešiše i slegoše ramenima. Jedan iz grupe odraslih mi dobaci: "E sad i ti, hteo bi da znaju još i moravac".

Tuga božja

Pa to je prvo što su morali da nauče - odgovorio sam. Naravno, deca nisu kriva. Jednostavno, niko nikad nije osetio potrebu, a još manje obavezu da ih ovome nauči, ali su se zato mnogi potrudili da to bude jedino što nikada neće upoznati.

Želeo sam dalje da proverim njihovo poznavanje nacionalne muzike, pa sam im ređao nazive dobro poznatih kompozicija: "Oj Moravo", "Vranjanka", "Milica jedna u majke", "Dobro jutro Šumadijo", "Moravsko predvečerje" i još desetak izvornih i komponovanih narodnih pesama, sve samih bisera srpske muzike.

Zamolio sam ih da otpevaju ili odzvižduće bar deo melodije ovih kompozicija. Ne samo da oni to nisu mogli , nego su na svako moje pitanje, odnosno pominjanje naziva određene pesme, odgovarali kontrapitanjem - a šta je to. Tek dvojica 15-godišnjaka se učinilo da su jednu ili dve pesme od navedenih "možda" negde čuli, ali nisu sigurni.

Na moje insistiranje da pokušaju da dočaraju makar fragmente iz tih kompozicija, to nisu bili u stanju. Zaista sam bio rastužen, poraznim saznanjem da srpska deca toliko malo znaju od srpske muzike, a u isto vreme poznate su im mnoge pesme sa domaće, čak i strane pop i rok scene. Nažalost, ista situacija je i u drugim delovima Srbije. I mladi u tzv. provinciji, sve više gube vezu sa muzikom koja je obeležje naroda kome pripadaju. Šta je razlog tome? Odgovor je vrlo lak.

Oko 95% prostora u medijima širom ove zemlje rezervisano je za muziku u čijoj su osnovi anglo-saksonskom koreni. U svim mestima u Srbiji, uključujući i ona najmanja, vlada prava manija organizovanja koncerata svih muzika. Domovi kulture, i gradski i seoski, u stanju su da ih prirede po 5-6 za nedelju. Sportsko-rekreativni centri, posebno u unutrašnjosti imaju novu aktivnost-organizovanje nastupa pop, rok, čak i džez muzičara.

Gradske i opštinske skupštine, sekretarijati za kulturu i ko sve ne, otvorili su takmičenje između sebe, ko će prirediti više ovakvih koncerata. U velikom broju slučajeva, pogotovo u unutrašnjosti, ulaz za publiku je ili čak besplatan ili treba platiti simboličnu cenu, jer se svi troškovi podmiruju iz državne kase, pod izgovorom brige za mlade.

U duhu stranaca

Najpodmuklije od svega je što se te muzike žestoko nameću i predškolskoj populaciji i to više ne samo u Beogradu. Dečije pesme se rade u duhu anglo-amerike, a ne srpske muzike, kako je to nekada činjeno. Emisije na Radiju i televiziji, kao i priredbe za najmlađe do kraja su ispuljene pop, rok, latino američkom, čai i džez muzikom. Akteri pop i rok nota redovni su učesnici ovih emisija i priredbi.

Oni su i stalni gosti u ustanovama za decu predškolskog uzrasta gde klincima izvode svoje repertoar i nagone ih d ga uče i pevaju zajedno sa njima. Posle toga, deca traže od roditelja da im kupe kasete ovih muzičara, koje onda slušaju kod kuće.

"Dečija televizija" koja je nedavno otvorena, svakoga dana deci emituje strane spotove uz pesme sa domaće pop i rok scene. "Dečiji kulturni centri" uče klince džezu i roku. U pozorištima za decu oficijelna muzika je pop i rok. Na scenama lutkarskih pozorišta "igraju" i lutke koje imitiraju rok i džez muzičare, a sve prati odgovarajuća muzika.

Jedno vreme na televiziji je išla serija pod nazivom "Rok klinci". Srpska deca od 5-10 godina , sa gitarom oko vrata, nekontrolisano skaču oponašajući rokere kada pod uticajem droge izađu na binu. Niko zbog toga nije odgovarao i evo sada, širom Srbije, krenula je manija pravljenja "dečijih rok grupa" koje se dovode na TV i među drugu decu.

Formiraju se nekakva Društva za popularizaciju rokenrola, džeza i bluza koja imaju sve češće nastupe i u školama. Rok koncerti su već redovna pojava u ustanovama osnovnog i srednjeg obrazovanja, a troškove oko njihovog organizovanja snosi država, odnosno narod koji u njoj živi.

Decu tako od starta usmeravaju na ono što je tuđe, ne dajući im ni promil šanse da upoznaju i prihvate ono što je srpsko, što je njihovo. Od malena im usađuju jedan nakaradni muzički ukus koji će posle biti teško ili nikako promeniti. Blago je reći da je to zločin, kulturni genocid, neprijateljski akt.

Dejan Stevanović
Beograd

Članak g. Vitkovica iz Roterdama dobar je i zanimljiv, a mogao bi za mnoge kod nas da bude i veoma poučan. Vise decenija u dvadesetom veku agenti Kominterne, članovi KPJ i, sto je još žalosnije, ljudi srpskog porekla, sirili su ( a po nalogu iz Moskve ) bezočne lazi o sopstvenom narodu.

Srpski narod je - po njima - bio sklon nacionalizmu, šovinizmu, ponašao se hegemonistički i surovo ugnjetavao sve druge narode i narodnosti na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Ovi agenti Kominterne uvek su se trudili, pa u tome često i uspevali, da Srbe proglase krivim za sve sto u državi ne valja, i to, pre svega, sto Srbi ugrožavaju ljudska prava ostalima. Posledica takve propagande bila je da su ih svi drugi imali mnogo vise nego Srbi.

Kad se Jugoslavija raspala i Srbija gotovo sasvim propala, agenti Kominterne otišli su u zasluženu penziju. Tada je izgledalo je da ce se nešto promeniti i u slici o srpskom narodu - progonitelju, ali je takav zaključak bio brzoplet i pogrešan. Pojavile su se razne nevladine organizacije koje nastavljaju stare kominternovske lazi, samo na manje neposredan način. One izgiboše od truda da spasavaju prava manjina, iz cega je jasno da ih srpski narod ugrožava ili bar ne poštuje dovoljno. To, razume se, i nije nekakvo čudo kad se zna koliko je on oduvek bio sklon i uspešan u ugnjetavanju drugih....

Iz teksta g. Vitkovica doznajemo kako se Holanđani ponašaju prema svojim manjinama. Sto je najvažnije, nikome se ne čini da su prava manjinama uskraćena, na primer, time sto su njihovi pripadnici obavezni da znaju jezik većine - holandski - i sto moraju da se ponašaju, pre svega, kao građani države u kojoj zive, a ne neke druge. Isto to, razume se, vazi i za poslanike njihove skupštine, kojima ne pada na pamet da traže nekakve legitimacije na sopstvenom jeziku, kao sto je to slučaj kod nas.

Sve u svemu, članak našeg zemljaka iz Roterdama veoma je poučan, a mogao bi da bude i od koristi ako ga pročitaju oni koji mogu i hoce da prekinu smicalice naslednika nekadašnjih agenata Kominterne i uspostave normalno stanje u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore.

Vojislav M. Stanojčić
Beograd

Udruženje Čačana u Beogradu je jedno od brojnih udruženja stvorenih zbog najraznovrsnijih ciljeva, koja žive i rade u našem glavnom gradu. I sva ta udruženja, po pravilu, imaju svoje slave. Tada se okupljaju i obeležavaju taj dan pesmom, muzikom i gozbom.

To isto radi i Udruženje Čačana. Ali, ove godine je uradilo još nešto. Uoči svoje slave Sveto Sretenje Gospodnje, Udruženje Čačana je uputilo apel svim udruženjima i društvima da se o svojim slavljima sete gladnih. Jer Narodne kuhinje hrane ne mali broj gladnih, a izvori prihoda su strane donacije koje presušuju.

Prema tome, ili ćemo svi pomoći Narodnim kuhinjama ili će gladni... u ovom opštem siromaštvu, ma i najmanja pomoć gladnima je dobrodošla. Ali pored sećanja na gladne kad se slavi, isto je tako logično i, duboko ljudski sećanje na gladne i o daćama koje se daju prilikom pomena umrlim. Daće su, znamo svi, prave gozbe, a verski običaj o pomenu su samo sveća, koljivo i crno vino za prelivanje. I ništa više.

Ova gošćenja su ostatak paganskih običaja. Pa, jesmo li još pagani? Čačani su o svojoj slavi prikupili novca i predali ga Narodnoj kuhinji. Svaka im čast! Želeo bih da verujem da su svojim gestom bar malo uznemirili mnoge savesti. Jer, umesto da gostimo site - nahranimo gladne!

Ilija Radovanović
Beograd