U Vašem listu od 18.2.2003. godine, pod naslovom: "Kako su stradali Beograđani 1944. godine" pokrenuli ste izuzetno delikatno, ozbiljno i krajnje osetljivo pitanje koje se od slučaja do slučaja, na ovaj ili onaj način, ali uvek ideološki obojeno-postavlja više od pola veka, a kraj se tome ne nazire.

Vašu akciju ste nazvali "istraživanje", pa sam se ponadao da se konačno radi o ozbiljnom i odgovornom poduhvatu. Nažalost, čitajući dalje vaš poziv dobrano sam se razočarao, jer ste i Vi pošli od već toliko puta viđene metodologije - unapred ste izneli vašu "istinu" i unapred presudili. Jer, da nije tako ne biste već na startu počeli sa dobro poznatim floskulama: "lov na kvislinge", "tragična lovišta na ljude", "komesarske trojke", "cinkarenje i doušništvo", "presude bez milosti" itd.

Zanimljivo je da ste Vi, kad je reč o broju navodnih žrtava poverovali, kako kažete, "stručnjacima" (kojim?) pa ste se zadovoljili sa samo 10.000 pobijenih najistaknutijih ličnosti srpske elite". Mogli ste se pozvati i na "stručnjake" na primer "Srpske reči" broj 284 od 05.12.2001. godine, koji stoje iza 20.000, ili nekih drugih "pouzdanih" izvora koji barataju čak sa 30.000 nevino pobijenih?!

Na kraju Vašeg poziva javnosti na saradnju kažete da će te Vaša istraživanja i otkrića objavljivati na stranicama "Glasa". Ako pod tim podrazumevate i jedan "odziv" i jedno "mišljenje" do sada objavljeno (oba iz Čačka?), onda dozvolite da primetim da ste se time i sami, objektivno, uključili u već viđenu smišljenu i organizovanu antikomunističku kampanju koju vode ideološki ostrašćeni i zaslepljeni nacionalisti s ciljem prekrajanja istorije i negiranja antifašističke NOB; rehabilitacije četničkog Ravnogorskog pokreta; odvraćanja Srbije od reformi i puta u Evropu, povratak u srednji vek i prizivanje normi i vrednosti toga vremena.

Objavljeni "odziv" i "mišljenje" ne nude ni jedan jedini podatak koji bi se mogao uklopiti u bilo kakvo ozbiljno istraživanje. Naprotiv, puni su krajnje zlonamernih, tendencioznih i proizvoljnih tvrdnji, tumačenja i govora mržnje s kojim bi se mogao pozabaviti i javni tužilac - po službenoj dužnosti. Pojam "istraživanje" u ovom slučaju podrazumeva da onaj ko bilo šta zna o žrtvi "komunističkog terora" u Beogradu od oktobra 1944. i dalje napiše to i dostavi redakciji "Glasa".

Konkretnije, to može uraditi: rodbina, potomci, komšije, prijatelji-svaki pojedinac koji to zna - navođenjem imena i prezimena, mesta, vremena i načina nestanka dotičnog lica, naravno uz obavezno navođenje izvora saznanja (lično ili po nečijem i čijem svedočenju).

Iz mnoštva tako prikupljenih podataka, tek u sledećoj fazi mukotrpnog i dugotrajnog rada, stručni, nepristrasni timovi i institucije, možda i uz pomoć odgovarajućih međunarodnih organizacija i institucija, mogli bi pristupiti istinskom istraživanju i utvrđivanju istine (od vrata do vrata, od kuće do kuće, uključujući i onu "miniranu" čiju adresu i lokaciju će nam dati pisac "odziva" književnik i novinar iz Čačka, kao i lokacije jama u koje su komunisti "žive ljude bacali". Tek takvi "odzivi" i "mišljenja" mogu doprineti utvrđivanju istine. Sve ostalo je najobičnije neodgovorno brbljanje i kleveta.

Ja, naravno, ne mislim da u oktobru 1944. godine, u Beogradu nije stradao i jedan broj, da tako kažem, manje krivih, pa čak i potpuno nevinih, jer nema "čistog" rata ni "čiste" revolucije, kao što nema ni "čiste" političke, a kamoli oružane borbe. S tim u vezi postavlja se pitanje šta Vi mislite koliko je među navodno 20.000 likvidiranih bilo otvorenih saradnika okupatora čijom zaslugom ili čak rukom su stradali brojni antifašisti Beograda. Da li i njih svrstavate u red "najistaknutijih ličnosti srpske elite"?!

Takvim svojim neobjektivnim, površnim, jednostranim pa i ne odgovornim prilazom Vi zaista "ne ulepšavate stvarnost" kako stoji u zaglavlju Vašeg lista, ali je zato jako falsifikujete i iskrivljujete.

Na kraju, ja podržavam svaku dobronamernu, ozbiljnu, odgovornu i stručnu akciju i inicijativu za utvrđivanje istine, naravno i na osnovu raspoložive dokumentacije, ali bez ideološke ostrašćenosti. Zalažem se i za konkretno utvrđivanje odgovornosti onih čije činjenje ili nečinjenje je doprinelo eventualnom stradanju nevinih. Zalažem se, međutim, da se pri tom pridržavamo maksime Ilariona Ruvarca: "istorijska istina je samo ono što kazuju krajnje provereni i pouzdani izvori".

Stevo Dokmanović
Beograd

Juče me je zaprepastila pisana izjava organizacije "Fond za humanitarno pravo", a povodom opela u hramu Sv. Save nad pokojnim dr Zoranom Đinđićem. Oproštajni govor, kao i sam čin opela koji je obišao celu planetu, po "fondu humanitaraca", kaže da je Srpska pravoslavna crkva nedvosmisleno rekla Srbiji da ostaje na pozicijama starog režima. Rekoše "humanitarci" i ostadoše živi. Teško je ovo komentarisati, a teško je i ćutati.

Njegoševska reč

Kroz istoriju s rpskog naroda SPC je bila jedini stožer okupljanja kada države nije bilo: pod Turcima, Austrougarima i drugim zavojevačima. I to je činjenica. U oproštajnim rečima u toku opela vladika Amfilohije je njegoševski progledao u budućnost, kritički sagledao prošlost i toplo ljudski se osvrnuo na sadašnjost.

Pale su mi na pamet reči nekadašnje direktorke ń beogradske gimnazije, u koju sam ne tako davno išao, gđe Verice Rakonjac-Pavlović, koja je govorila da je poezija oduvek stvarana za najdublje mislioce, najelitnije vladare i najumnije političare.

Tako je i govor vladike Amfilohija duboko poetski, samo što se mi, nažalost, umom nismo vinuli do aproksimacije višeg stupnja. Nismo u stanju da ostvarimo komunikaciju na istom kodu i da primimo povratnu informaciju. Zato je i došlo do nesporazuma i to je razlog što mnogi nisu razumeli govor mitropolita Amfilohija.

Bilo šta drugo kada bih dodao bilo bi to bacanje soli na još uvek živu ranu, koja će se, jednom, zaceliti na telu srpskog naroda.

Jasna poruka

Neka se dragi Bog smiluje duši Zorana Đinđića i večna mu pamjat.
Svima koji će ovih dana slati u etar ovakve izjave kao "humanitarci", neka bude po rečima Spasiteljevim sa krsta: "Oprosti im Gospode, jer ne znaju što čine".

Jovan N. Jović, student Bogoslovskog fakulteta
Beograd

Gospođo, ministarko za socijalna pitanja, Vi ste saopštili da u Srbiji 800.000 ljudi danas jedva sastavlja kraj sa krajem i to na uštrb vlastite ishrane. Na skupu "Politika smanjenja siromaštva" , održanom 21. marta u Centru Sava, Vi ste upozorili da je iznad same linije siromaštva ogroman broj ljudi i da, ukoliko bi se utvrđena granica povećala za samo 10 procenata, broj siromašnih ispod te linije bi skočio duplo, na 1.600 000 stanovnika. Verujemo da su Vašu izjavu verno prenele novinske agencije i objavile dnevne novine, a videli smo Vas i čuli na državnoj televiziji. Verujemo, takođe, da ste do ovih podataka došli u Vašem "servisnom računskom centru", odnosno Ministarstvu za socijalna pitanja.

Ne verujemo, međutim, da u vašem "činovničkom" okruženju , na hijerarhijskoj lestvici , "odozgo" do "dole" ima siromašnih. Ali, verujemo da je u Srbiji gladnih danas mnogo više nego što su Vas obavestili ljudi iz Ministarstva sa kojima radite. Verovatno će Vam samo jedan primer biti dovoljno upečatljiv, da bi poverovali u našu tvrdnju.

Vlada Srbije je krajem prošle godine dodelila jednokratnu pomoć svim radnicima sa Kosova i Metohije koji su ostali bez posla. Ta je pomoć u visini od po 15.600 dinara upućena iz Vašeg " socijalnog centra" ka unutrašnjosti Srbije pre tri meseca, ali kuda i kako? Vama , verujemo, nije preneto da smo mi , 16 radnika prištinske "Panorame" sa trenutnim prebivalištem u Kruševcu , pre mesec dana a zbog "marifetluka" s tim u vezi, u Vašem Ministarstvu otpočeli štrajk glađu, ali su nas ljudi iz Vašeg Ministarstva ubedili da se vratimo u Kruševac .

Pisali smo Vam i pisma, ali nam sa Vama nisu dozvolili nikakav susret, pa ni telefonsku vezu. Sva naša dokumentacija oko pomoći je u lokalnoj samoupravi obrađena i sve je u redu , čak su i pare za našu pomoć u Kruševac stigle, ali je problem u tome što nas je neko u vašem Ministarstvu na spisku za pomoć podvukao crveno, pa od te pomoći za nas u u Kruševcu nije bilo ništa.

Posle svega što nam se dogodilo i događa , za nas nije više ni važno kuda idu socijalne pare (napominjemo da su ove naše u Kruševcu isparile), ali nije u redu da radnici iz iste firme dobiju određenu pomoć u drugim mestima u kojima su raseljeni,(Kraljevo, Čačak, Kragujevac, Vrnjačka Banja, Niš...), samo ne u Kruševcu, i to po istom spisku iz Mašeg ministarstva. Verujemo da je krajnje vreme da se, umesto prebrojavanja koliko je gladnih, zaposleni u Vašem ,,socijalnom centru,, pozabave kuda i kome idu državne pare . Jer, naš primer nije jedini. Osećamo da je ugroženih mnogo više, a da Vas vaši ljudi,u prvom redu Dara Sezatlić iz Vašeg okruženja u Ministarstvu, ne obaveštavaju da je gladnih mnogo više. U Kruševcu smo od nadležnih obavešteni da nas je neko "gore" u Beogradu, meću Vama, u Vašem Ministarsvtu podvukao "crveno". Zašto? Može li država da utvrdi koliko je stvarno gladnih u Srbiji danas i kome treba pomoć?

Snežana Dimić, Nebojša Dimić, Nevena Barjaktarević, Slađana Filipović, Dragana Živković, Tanja Dizdarević, Dragan Denić, Milunka Nikolić, Slavica Gajić, Vesna Lazić, radnici prištinske "Panorame", raseljeni u Kruševcu

Već dugo, srpstvo i Srbija su u "raljama" istorije. Sve nas je manje, a i sve smo manji. Skloni samoobmanjivanju za to krivimo maltene "nebeske" prilike i usud, a zaboravljamo da smo, maltene, sve od Prvog svetskog rata do danas pogrešno radili: ratovali smo da se ujedinimo, a vrlo brzo razjedinjeni smo još više, da bismo, na kraju 20. veka, pod Slobodanom Miloševićem, doživeli definitivnu propast.

Šta je danas Srbija, gde su Srbi? Uglavnom, manje-više, na teritoriji Miloševe Srbije, ali s jednom i to katastrofalnom razlikom: ako smo oduvek gajili neke nade da ćemo, preko tobože "srpske" Hercegovine i Bosne, izići na Jadran, posle ratova 1999. godine dalje smo nego ikad i oslabljeni bar za polovinu tzv. "srpskog nacionalnog korpusa" u Lici, Baniji, Kninskoj krajini, okolini Zadra...

Uskoro bez nas

Šta da kažemo za Kosovo i Metohiju gde nas, takoreći, više i nema? Međusobno smo se stalno lagali, "braneći", tobože, "srpske teritorije" smeštajući se u Beogradu ili po moravsko-šumadijskoj Srbiji. Uopšte uzev, najteža bolest nas Srba upravo je samoobmana i demagogija: mi čak i sebe, a i svet želimo da ubedimo da je Srbija i ono što je u istoriji bila, ali Srba tamo više nema, ali i sve gde su Srbi sada, maltene uključujući i Ameriku (posebno Čikago), Beč, Kanadu, Pariz, Nemačku!

Bitku za teritorije, naravno, izgubili smo zauvek od potencijalnih Šiptara, a pošto nas neizbežno očekuje i odumiranje (demografi pouzdano tvrde: za samo 25 godina u Srbiji će se rađati više pripadnika manjina, uglavnom Šiptara i muslimana nego samih Srba, a za 50 počeće nezaustavljivo odumiranje srpske nacije!)! Koga mi uopšte lažemo? Naše raskomoćene žene, koje rado prihvataju seks, ali ne i materinstvo, postaće crne udovice srpskog naroda, jer - ili rađaju jedno, najviše dva, ili, sve više, ne rađaju uopšte...

Sve su to nepobitne istine. Mi, Srbi, spadamo u prepotentne narode, ali - bez pokrića! Toliko smo "pametni" da smo, nažalost, jedino i uvek uspevali da jedni druge, odnosno sami sebe - prevarimo! Privreda uništena, društvo raslojeno, školovana omladina u nemoći odlazi u svet, a u Srbiju, sve masovnije, dolaze Bosanci, Srbi iz Hrvatske, Crnogorci, dok Šumadinci, Moravci, narod iz Negotinske krajine trajno ostaju u Nemačkoj, Kanadi, Francuskoj...

Koga mi lažemo? Naše stranke bore se samo za vlast koja, naravno, pretpostavlja i ima za cilj ličnu korist, stanove i funkcije uglavnom u Beogradu. Siva ekonomija, ali i vladavina polupismenog naroda, koji uglavnom poseduje gro kapitala, direktno vodi u supkulturu, grandomaniju, a kao vrhunski motiv ima samo za cilj lični prestiž i bogatstvo...

Svi u Beograd

Gotovo sve je u Srbiji ukaljano i uništeno! Obrukali smo čak i slavnu tradiciju srpske vojske, ona je poražena, u rasulu: podvita repa se razbežala iz Hrvatske, Srbi nisu na Kosmetu odbranili čak ni Peć, iako ih je bilo više od 30 odsto samo u Prištini, razbežali su se, a mnogi su već unapred pokupovali kuće i stanove po Srbiji, najčešće u samom Beogradu... Svaka čast jedino Mitrovčanima koji se, kako-tako, još uvek drže i drže "srpsko" Kosovo, a drugi?

Zar nekadašnji lider Jokanović nije poodavno smestio porodicu u Beogradu, zar Beograd nisu preplavili razni "Šarci", Kozomare, Ćetkovići i Bulatovići, a svi se zaklinju u srpstvo? E, te laži i demagogija će i uništiti i Srbe i srpstvo, jer - Srbe mogu da rađaju, a ne rađaju, samo Srpkinje, "srpski" Mostar je tamo gde su Srbi, a "kolevka" Kosovo nije i nikako ne može da bude - u Beogradu...

Ljubiša Radisavljević, advokat u penziji
Kragujevac

Dozvolite mi da počnem od neke cigle iz temelja kuće, a do njenog vrha ću doći kako znam i umem, naravno računajući (i) na vašu dobru volju i pomoć, koristeći kao armaturu - logiku i njene sudove i zaključke.

"Politika nije nauka bazirana na logici; ona je sposobnost da se u svakom trenutku u neprekidnim prilikama situacije izabere ono što je najmanje štetno, a najviše korisno.. . Državnik ne može ništa sam da stvori. Mora da čeka i sluša dok ne čuje korake Boga kako odjekuju kroz događaje, onda skače i hvata se za skut njegove odeće" - Oto fon Bizmark (Dejvid Mekenzi) Ilija Garašanin: Balkan Bizmark, odnosno: Ilija Garašanin: državnik i diplomata, "Prosveta", Beograd, 1987.)

Iz poznatog šinjela

Razumljivo je to što politička i državna vlast pokojne SFRJ nije uzimala u obzir ovu citiranu političku "ikonu", jer je ta vlast bila od A do Š eksperimentalna, a istovremeno, svetu postavljala svoju političku "ikonu". Ali ne treba se čuditi što ovu političku "ikonu" nisu videli i prihvatili politički čelnici u Srbiji u poslednjih desetak godina, jer su i oni svi, čast pojedincima, izašli, kako se piše i govori, iz "Brozovog šinjela", a neki čak i iz "Mirine suknje".

No, jedan od njih u mnogome je "strčao", unekoliko prihvatajući pomenutu "ikonu", a to je bio dr Zoran Đinđić. Jer, ono što je u poslednjih desetak godina radio na javi kao političar, poslanik, a naročito u poslednje dve godine na funkciji predsednika Vlade Srbije jasno pokazuje i dokazuje da je njegovo delo: SADAŠNJE SRPSKO NAČERTANIJE. Neka se svaki novinar, svaki dnevni i drugi list u Srbiji seti kako su i u čemu pomagali predsedniku Vlade Srbije, odnosno odmagali. A on je ćutao i radio svoj posao. Trpeo.

Nema bezgrešnih

Napisano je da bezgrešnih nema. Kada nije imao nikakvu državnu vlast, godine 1997. ocenio je tadašnjeg kandidata za predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića, ovako: "Predsednik Jugoslavije mora da ima četiri osobine: sposobnost procene svetske situacije, pametno korišćenje nacionalnih resursa, poštovanje zakona i ljubav prema svom narodu" i dodao "da kandidat za predsednika Slobodana Miloševića nema ni jednu od ovih osobina".

Sada tužilac Haškog tribunala gospođa Karla del Ponte iznosi da joj se, prilikom poslednjeg susreta, premijer Srbije, junak srpskog roda, Zoran Đinđić, (po)žalio da mu je ugrožen život, od domaćih "patriota". Ali, on je ostao na svom radnom mestu i radio kao da se zločin neće dogoditi. Zato se sa pravom ceni da će Zoranovo delo u poslednjih tridesetak godina u Srbiji biti njemu najveličanstveniji spomenik i u vrhu liste velikih nacionalnih dela i vrednosti.

Slava mu i hvala!
S poštovanjem i zahvalnošću

Milovan Radisavljević - Garašanin
Žarkovo

U Vašem listu od 14. marta 2003 objavljena je reportaža pod naslovom "Šta su obećali", u potpisu autorke N. E. Stanisavljević iz Kruševca. U toj reportaži potkrale su se tri bitne greške, koje suštinski menjaju materiju o kojoj ova autorka piše: 1. Vlasnik hotela i bioskopa "Evropa" i drugih poslovnih i stambenih objekata u Kruševcu, Beogradu i Vrnjačkoj Banji, ne zove se Živojin nego Dušan Stojadinović.

Ne postoji nijedan Živojin u porodici Stojadinović. 2. Milica Erić nije sestra, nego sestričina Mariole Stojadinović, a ćerka Marioline sestre Perside. 3. Dušan Stojadinović nije bio jedan od pet najbogatijih ljudi u Evropi, nego u Kraljevini Jugoslaviji.

Takođe, naslednici bračnog para Stojadinović, pored Kruševca, Beograda, Nemačke i Velike Britanije, žive i u Požarevcu.

S obzirom na to da su i druga sredstva informisanja u Srbiji pisala o bračnom paru Dušanu i Mari Stojadinović, i o 13 naslednika njihove celokupne imovine, u kojoj je i nacionalizovana imovina iz 1948. i 1958. godine, smatram da treba da objavite ovu ispravku - jer, bez ove ispravke, tekst ove autorke nije autentičan i ne odgovara pravom stanju stvari.

Inače, podatke za ovaj tekst, odnosno navedenu reportažu, dao sam lično ja, tako da znam i kakva je dokumentacija njoj priložena.

Ako već dajete ovu ispravku, molim Vas da ponovite fotografiju Mariole i Dušana Stojadinovića, ali sada sa tačnim imenom supružnika - Dušana.

Tomislav D. Erić
Kruševac