Život na reci uvek je bio nekako idiličan. Zbog toga ljudi i beže iz grada, baš ovde na obalu. Tu, pored Dunava, sve je nekako drugačije i dok se miris reke meša sa aromom ribljeg paprikaša gotovo svakoga razgali osećaj spokoja i razbibrige. Na Zemunskom keju ovih dana sve je više šetača, ljubitelja reke, ali jedini koji su joj verni tokom čitave godine jesu alasi.

- Nije lako živeti od reke, ćudljiva je i nepredvidiva, a mi zavisimo od njene "volje". Nekada je bilo više ribe, sada je gotovo nema i zato je sve manje pravih alasa. Poribljavali su poslednjih godina, ali nema od toga neke koristi. Riblju mlađ pojedu galebovi, ili druge ribe, tako da do pecaroša gotovo ništa od toga ne dođe. Nekada sam živeo od ovog posla a sada je sve to samo hobi. Trideset godina sam ovde i kad bi hteo, ne mogu da odem, jer te reka veže za ceo život - priča nam Mića Zemunac, dok farba i priprema svoj čamac za naredno leto.

Godišnja dozvola je 600 evra, oprema za ribolov, takođe nije jeftina, a prodaja ribe, kaže, nikad gora. Narod nema para, pa se zato najviše traži bela riba, ona je jeftinija i košta od 50 do 70 dinara. Lovi se i smuđ do početka aprila kada zbog mrešćenja nastaje njegova zabrana.

- Iako su pooštreni zakoni, krivolova i dalje ima jer ljudi nemaju para za dozvole. Kad te uhvate sada uzimaju svu opremu i ulov. Suzili su nam i prostor za pecanje. Dozvole sada važe samo za Dunav Tri, što znači da smo pre desetak godina mogli da radimo do Slankamena, a sada samo do Banovaca, Kovina i Obrenovca - tvrdi ovaj alas.

Sveta je takođe na reci dvadesetak godina, živi od ribarenja, ali teško. Ulov je, kako tvrdi, lutrija. Ništa ti tu ne vredi znanje i iskustvo, jer nekada prođe i po ceo dan a od ulova ništa. Čuvene ribolovačke priče i danas su aktulne, a sve se manje veruje da žene pecarošima donose nesreću.

Nekada je ovaj kraj bio poznat po starim alasima koji su dane provodili na reci. Svi još pamte par, deda Koju i njegovu ženu Ilonku, koji su čitavog života bili ribari. Danas je, međutim, sve drugačije. Počevši od Gardoša, nekadašnjeg ribarskog naselja, koje je sada "samo" stari deo zemunske varoši.

Stare alase na Zemunskom keju zamenili su, uglavnom mlađi i sredovečni ljudi. Jedino još sedamdesetogodišnji Paja kuvar, uz flašu piva prepričava gostima stara alaska vremena.
- Sedamdesetih godina bila je ovde "kozija staza", koju smo raskrčili i grupa penzionera osnovala je ribolovačko društvo "Radecki". Naziv je dobilo po nekom Čehu koji je u prošlosti živeo ovde i palio fenjere. Bilo je puno starih alasa, pecaroša, prodavala se riba i klakeri, sokovi koji su se nekada točili u sodadžijskim radnjama.

Na zidu ribolovačkog društva nalaze se i brojne fotografije sa njegovih raznih takmičenja u pripremanju alaske čorbe.
- Ponegde sam i pobeđivao, ali nije to bilo najvažnije. Uvek su me pitali koja je tajna u pripremanju ovog specijaliteta i niko mi nije verovao da je uopšte nema. Bio sam po profesiji hemičar, to ide sa kulinarstvom, ali je najbitnije imati volju za kuvanjem. Kada nešto volite što radite mora da uspe.

Pored volje, za dobru alasku riblju čorbu potrebno je naravno, i nekoliko vrsta riba, deverika, štuka, kečiga i šaran. U vodu iz Dunava dodaju se začini, zaprška je slaba i bitno je da se jelo krčka polako na vatri, bez mešanja. Tad je čorba, da prste poližeš - tvrdi Paja, poznati alaski kuvar na Zemunskom keju.

Tekst i foto: Ž. MILENKOVIĆ