GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P R E D L O G

Lustracija i za ministra Batića

Napad na sudstvo - zaklon za veliku obmanu naroda od 21. novembra 1999. Gde su milijarde evra koje je dr Batić obećao Srbiji po povratku iz Bugarske. "Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada". (Narodna poslovica)

Dr Vladan Batić, ministar pravde u Republičkoj vladi, vođa Demohrišćanske stranke Srbije, postaje sve uočljiviji, da ne kažem sve transparentniji, po svom govoru o lustraciji. Ne samo u sudstvu, kao svom ataru, već i šire - u svemu postojećem. Preti i mahnita. Odapinje strele i u sudnice, u kojima mu se priviđaju aveti neistomišljeništva. "Giljotinaš", kažu jedni; "lomačar", dodaju drugi; zaključak: vraća nas u srednji vek.

Uličarske izjave

Već je stekao zasluženo mesto u analima pravosuđa po tome šta su o njegovom lovu na veštice rekli najpozvaniji. "Batić je neodgovoran i ne razume šta mu je posao" (Vida Petrović-Škero, sudija Vrhovnog suda. "Sačekuša za vrh sudijske vlasti" (dr Zoran Ivošević, zamenik predsednika Vrhovnog suda). Isti sudija je drugom prilikom izjavio: "Ne osvrćemo se na Batićeve uličarske izjave". Profesor dr Kosta Čavoški, poznati pravni stručnjak, ide još dalje: "Da živimo u normalnoj, razvijenoj državi, ministar pravde i premijer Srbije odavno bi bili u zatvoru zbog komentarisanja nepravosnažnih sudskih odluka".

Na te i slične kritike, ministar se ne osvrće. Tera svoje, pa i pojačava tempo. "Imam bezrezervnu podršku predsednika Vlade Zorana Đinđića", diči se. Eh, da sada na premijerskoj stolici sedi Nikola Pašić, već bi pozvao kočopernog ministra. "Batke, ovaj, smesta napiši ostavku. Neću da mi ime muljaš s tvojim ujdurmama". Kao što je svojevremeno uradio sa ondašnjim ministrom pravde zbog mnogo manje stvari. Baje, nažalost, danas nema. Ovaj, sadašnji predsednik Vlade, na koga se Batić oslanja kao na toljagu, daleko je od njegove brade kao nebo od zemlje.

Predsednik Ustavnog suda Srbije, dr Slobodan Vučetić, uviđajući, verovatno, besmislenost i štetnost tolike hajke na sudije i građane, javno se oglasio: "Ne može celo sudstvo da bude podložno reizbornosti niti je moguće, kako izjavljuje ministar Batić, sve sudije smeniti u jednom danu. Ukoliko bi takav zakon, ipak, bio predložen i usvojen, Ustavni sud bi ga po službenoj dužnosti proglasio neustavnim i po kratkom postupku uveo njegovu zabranu".

Ministar Batić, i pored svih upozorenja, ipak trči svoj krug. Ostrašćeno se zalažući za lustraciju (čitaj: povampirenje Tomasa Torkemade i njegovog inkvizicijskog čerečenja duha i duše) zaboravio je da se to, kad je on u pitanju, lako može pretvoriti u bumerang. Reč je o njegovoj izjavi s kraja prošlog veka, za koju, možda, pretpostavlja da je zaboravljena. Inače, ne bi bio toliko vriskav.

Tada je, u svojstvu partijskog lidera i jednog od koordinatora Saveza za promene, obmanuo namučeni narod izjavom da će Evropska unija, države koje su nam porušile dobra i pobile nevine, Srbiji darovati ni manje ni više nego PET MILIJARDI EVRA čim bude srušen nepoćudni režim. Izjava je objavljena 21. novembra 1999. (u "Blicu").

Crno na belo

Od tog vremena Savom i Dunavom proteklo je na milijarde kubika vode, a od obećanih milijardi evra ni traga ni glasa. Utopile se u mutnu brzicu i s njom ulile u Crno more kao crna ljaga na nečijoj savesti.

Zaista, gde je taj obećani novac, gospodine Batiću. Kao glavni lustrator ne biste smeli da prevarite žitelje Srbije, pogotovu one čije su kuće porušene ili najbliži poranjavani i pobijeni. Hoćete li, hrabri da napadate druge, kao hrišćanin, smoći snage da se skrušeno lustrirate, pred patrijarhom, ili javno, pred narodom. Možda ćete demantovati sebe.

Optužiti novinara da vas je pogrešno protumačio, pa i njega pozvati na čašicu lustriranja, što je danas hit (da ne upotrebim narodnu reč - glavna tema) i u nekim delovima javnog informisanja.

Bilo bi poželjno da kolege iz redakcije "Blica" ponovo objave izjavu ministra pravde. Crno na belo. Možda i da ga tuže. Štampanjem njegove neistinite, varljive informacije okrnjen je i njihov ugled. Bilo bi to zanimljivo suđenje.

Aleksandar Mišić, novinar
Beograd


D O P I S

Šta uraditi

Od danas nije više ništa kao što je bilo, a momenat je (i politički mudro i isplativo) da se baš ovaj tragični momenat iskoristi i napravi odlučan rez - prekid sa komunističkom i socijalističkom prošlošću i da se odlučno obračunate sa svim nosiocima te prošlosti.

Vi znate kako su radili komunisti od 1944. pa na ovamo. Možda ćete reći - tako su komunisti radili, ali nije važno ko je radio važno je da je METOD dobar, s tim što mi nećemo nikom skidati glave, naravno. Da bi se vladalo (uspešno) potrebno je RAZVLASTITI bivšu vladajuću klasu politički i ekonomski. To nije ništa drugo nego postupiti po Rezoluciji Saveta Evrope br.1096 od 27.06.1996. (23. zasedanje) koju vam u prilogu šaljem.

Ne seći glave

Apelujem na vašu svest i trenutak DA SE MORA URADITI SLEDEĆE:

1. Rehabilitacija (ukidanje presuda) svih političkih osuđenika, antikomunista pogotovo, od 1944. pa do danas, upravo onako kako to gore pomenuta povelja nalaže.
2. Fizičko vraćanje otete (nacionalizovane) imovine gde je god to moguće, a gde nije, dati oštećenima pravičnu naknadu.

3. Izvršiti ekshumaciju masovnih grobnica žrtava komunističkog terora po Srbiji, kosti opojati i dostojno sahraniti (zna se gde su sve one).
4. Izbaciti iz sudova, opština, vojske, policije i javnih ustanova sve sluge bivših režima (lustracija) i zabraniti im bilo kakve javne funkcije i angažman u trajanju od pet godina najmanje.

5. Zabraniti rad Komunističke partije (kao nedemokratske organizacije) i njenih derivata, a propagiranje komunizma oštro sankcionisati.
6. Doneti pod hitno zakon o himni i grbu Srbije saobrazno našoj tradiciji i veri.

Obnova monarhije

7. U novom ustavu Srbije uvrstiti mogućnost obnove monarhija, pa tako i praktično izbeći jedne izbore više (za predsednika Srbije) i uštedeti milione evra.
8. Početi hapšenja i istrage protiv komunističkih zločinaca kako po službenoj dužnosti (dokaz: njihove ispovesti i knjige !) tako i po prijavama građana.

9. Zatražiti dokaze od neo-bogataša o načinu sticanja abnormalne imovine i bogatstva za rekordno kratko vreme. Po otkriću malverzacija imovinu i novac oduzeti u korist fonda Srbije, a njih strpati u zatvore.
10. Oduzeti oružje od članova Komunističke partije (bivših ili sadašnjih), Socijalističke partije, bivših oznaša, udbaša, njihovih doušnika i pripadnika paravojski kao latentnu opasnost po (krhke) demokratske institucije.

11. Oduzeti oružje i privesti pravdi sve koji su poznati kao ozbiljna opasnost javnom redu, miru i bezbednosno građana.
12. U novi ustav Srbije OBAVEZNO ugraditi mogućnost uspostavljanja monarhije kao raskida sa komunističkom prošlošću i uštede miliona evra oko izbora predsednika Srbije.

Vladimir Stegnjaić
Čačak


T V R D NJ A

Sve, samo ne kultura

Poštovani, želeo bih da Vam postavim jedno pitanje. Naime, pošto u Carinskom zakonu ne mogu da pronađem termin "kolektivna carina", molim Vas lepo da mi objasnite šta je to.

Objašnjenje: dana 28. septembra 2002. godine, u subotu, u 6.15 časova izjutra, našao sam se na putničkom graničnom prelazu (Kelebija) u autobusu (reg. br: PAF S 172) na liniji Minhen - Niš. Autobus je bio pun naših gastarbajtera iz Nemačke, uz par državljana drugih zemalja.

U 6.15 u autobus uđe carinik (crn momak, star oko 25 godina, visok oko 185 santimetara, lepog lica), te nam uplašeno i nevino saopštava sledeće: "Ako želite, možete da platite kolektivnu carinu. U tom slučaju Vas nećemo skidati iz autobusa i nećemo Vam gledati prtljag. Svako neka priloži pet evra po koferu, pa možete da idete dalje. A ako ne želite da skupite pare, silazite dole da pregledamo prtljag, čekamo do 9 časova da se otvori terminal, te plaćate carinu!"

Premoreni putnici većinom glasova pristaju da plate kolektivnu carinu, a onih desetak (među kojima i ja, kao i strani državljani) koji nisu imali ništa da prijave za carinjenje ne pitaju ništa, već im otimaju po pet ili deset evra. U autobusu je bilo 42 putnika i oko 80 komada prtljaga.

Naš carinik, potom, preuzima od konduktera prikupljeni novac i stidljivo stavlja 400 evra u svoj džep, ne izdajući nikakvu potvrdu za naplaćenu kolektivnu carinu. Pošto je u tom momentu na graničnom prelazu bilo oko osam do deset autobusa na raznim linijama iz zapadne Evrope, a kako smo videli i čuli, svi su prošli kroz proceduru plaćanja "kolektivne carine", pretpostavljam da je tih par carinika u roku od 30 minuta "zaradilo" (za državu, naravno) oko 3.000 do 4.000 evra. Za pola sata - nema šta, nije loše!

Plati, pa se žali

Ja Vam sve ovo pišem jer sam ostao dužan da odgovorim saputnicima iz drugih država, koji takođe žele da saznaju nešto više o "kolektivnoj carini". Verovatno su ljudi oduševljeni brzinom i efikasnošću carinskog postupka kod nas, pa žele da naša iskustva prenesu u svoje zemlje razvijenog Zapada. S toga, najljubaznije molim da mi se da stručno objašnjenje za gornji termin. Jer, Evropa čeka odgovor!

Primer drugi: preduzeće u kojem radim uvozi robu iz Mađarske (sa kojom je sklopljen međudržavni Ugovor o slobodnoj trgovini, tj. o izuzimanju od plaćanja carine).

Kamion dolazi na carinjenje u Javna skladišta u Subotici sa urednim dokumentima (uključujući i obrazac EUR-1 koji dokazuje zemlju porekla robe i koji se mora priključiti prema Zakonu i međudržavnom Ugovoru ostalim carinskim dokumentima).

Carina odbija da postupi po jugoslovenskom zakonu i ugovoru sa Mađarskom, i da nas oslobodi od plaćanja carine sa usmenim obrazloženjem: "Dokumenti jesu u redu, ali se na pečatu koji je udario mađarski carinik na obrazac EUR-1 ne vidi broj i šifra carinika koji je pečat udario.

Carinu morate da platite - pa se žalite. Ako nam naknadno dostavite pečat koji je redovno udaren, biće Vam izvršen povraćaj plaćene carine." I mi, naravno, šaljemo dokumente nazad u Mađarsku, gde nam carinik koji je loše udario pečat sada udara novi (uz izvinjenje).

Ponovo podnosimo našoj carini ovaj isti dokumenat i, posle mesec i po dana, dobijamo odgovor da se rešenje odbija jer su "u momentu carinjenja dokumenta bila usaglašena". A rešenje se potpisuje "za upravnika carinarnice" - tako da ne može da se ustanovi ko ga je doneo.

Svedoci smo da većina policajaca i carinika na graničnim prelazima u Evropi zna da pozdravi i da postavi nekoliko osnovnih pitanja na srpskom jeziku!!! A naši ne znaju (i neće) da pozdrave čak ni na engleskom! Nego "ubijaju mrkim pogledom" (i plaše ljude svojim neandertalskim izgledom) te strance, gledajući da im otmu ono što su doneli.

Prete ubistvom

A ljudima iz veterinarske inspekcije, koji su svojevremeno radili na graničnim prelazima na dezinfekciji vozila (za vreme epidemije slinavke i šapa u Evropi), carinici i policajci su pretili ubistvima ukoliko ovi nekome budu pričali o tome šta se radi na graničnim prelazima!

Sve ovo nije teško ustanoviti. Dovoljno je samo policajca (koji tako ne izgleda, i koga ekipa na granici ne poznaje) "maskirati" u civilnu garderobu i poslati ga na mađarsku stranu granice, da "uhvati" autobus koji se vraća u Srbiju. Pa, još kad bi montirao neku minijaturnu kameru i mikrofon da snima prostor oko vozača...

A da ne pokrećem pitanje željezničkog prelaza: već pet-šest puta kasnim u Beograd zbog zadržavanja od strane carinika međunarodnog voza Budimpešta-Beograd (polazak u 3.30 iz Subotice po redu vožnje). Carinici ovde svakodnevno zadržavaju međunarodni voz, koristeći gluvo doba noći da putnicima oderu kožu. A što voz posle kasni, pa se gube priključci za druge međunarodne linije (Solun, Skoplje, Sofiju), ove železničke razbojnike nije briga.

A, ako već zarađuju 8.000 dinara mesečno, želeo bih da ih pitam kako za godinu-dve rada na carini mogu da kupe kuću, stan, džip (ili mercedes), otvore kafić i slično. Pogledajte ih samo kada se vraćaju kući sa smene - potrebna im je prikolica da potrpaju sve što su oteli. Vozni park im je bolji nego u Republičke vlade. Verovatno od štednje!

Miroljub Jovanović
Subotica


D O P U N A

Neotuđiva prava ljudi

"Kakvi su efekti pisama čitalaca?", "Glas javnosti", 1. mart 2003. godine

Pod gornjim naslovom, gospodin Slavko Minić iz Kruševca vrlo jasno i precizno upozorava opštu i stručnu javnost, a takođe i odgovarajuće institucije sistema, da spreče ubrzano donošenje novog, po penzionere nepovoljnog zakona o penzijama. Kao što nedvosmisleno ističe i Slavko Minić, pisma čitalaca i njihova reagovanja u njima zvaničnici uopšte ne uzimaju u obzir. Dakle, ne žele da čuju pravu istinu vezanu za njihov rad.

Jedan sam od onih koji je više puta reagovao na pojedine nezakonite radnje u vezi penzija, pa i sadašnjih ministara (G. Matković, B. Đelića, direktora Fonda PIO), i to još 21. 10. 2002. godine putem novina, ali odgovarajući urednik u tom listu to nije objavio?! Inače, u potpunosti se slažem sa iznetim činjenicama gospodina Slavka Minića u Vašem listu ("Glasu javnosti") od 1. marta 2003. godine.

Junsko povećanje

S tim u vezi, nešto bih i dodao: presuda Saveznog ustavnog suda o neustavnom smanjenju januarskih penzija u 2002. godini za 12,07 odsto nije u potpunosti realizovana od strane nadležnih organa u Republici Srbiji. Ona je samo delimično izvršena jednokratnom isplatom razlike za prvih šest meseci 2002. godine, prosečno 900 dinara po korisniku. Ovako delimično ispunjenje pomenute presude govori da od juna 2002. godine tog povećanja nema ni za jedan procenat od onih 12,07 odsto, inače nezakonito umanjenih u januaru 2002. godine.

I junsko povećanje od 4,3 odsto (a trebalo je da bude 5,3 odsto) dato je na stari iznos od juna 2002. godine, kao da presuda Saveznog ustavnog suda i ne postoji. U vezi prednje konstatacije, postavlja se pitanje: ko je ovlastio direktora Fonda PIO, ministra finansija gospodina B. Đelića i ministra za socijalna pitanja gospođu G. Matković da preinače presudu Saveznog ustavnog suda, da odustanu od njenog potpunog izvršenja, kao da je to njihova privatna stvar ili prćija, pa eto, velikodušno, daju nekakvu milostinju penzionerima, a ne ono što im po zakonu pripada i na šta imaju, opet po zakonu, pravo.

Posebno, ko je ovlastio Savezni sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalno staranje da pravi nekakvo Uputstvo za realizaciju navedene presude, kada on za to nije bio nadležan? Ovim su pomenuta gospoda zloupotrebili svoj službeni položaj i ovlašćenje, a to je nesumnjivo, poštovana gospodo, krivično delo. Oni su uradili isto ono što je uradio i gospodin Mirko Marjanović 1994. i 1995. godine kada je, takođe nezakonito, stvorio onaj čuveni veliki dug.

To je naše

Pošto je M. Marjanović, tada i kasnije, prošao bez kazne za ovo izvršeno krivično delo, to se i sadašnji ministri nadaju da će proći bez kazne, što se ne bi smelo desiti ako imamo pravnu državu.

Prema tome, gospodo, morate znati da su penzije iz decembra 2001. godine "postale materijalno i imovinsko pravo penzionera i ne mogu se retroaktivno umanjivati, već postaju neotuđivo pravo u budućem korišćenju", kao što ističe moj uvaženi kolega Maksim Trzin u "Politici" od 12. 10. 2002. godine. Zbog toga je neophodno zahtevati od pomenutih ministara da se pridržavaju zakona i ustavnih odluka. U protivnom, mi penzioneri moramo preduzeti i druge zakonske mere da bi zaštitili svoja stečena prava. Ta nam prava ne može niko nezakonito oduzeti.

Dragutin Stefanović, diplomirani pravnik u penziji
Beograd


Z B U NJ I V A NJ E

Nije vreme, pa nije vreme

Funkcioneri DSS i dalje uporno ponavljaju svoju mantru da "sad nije vreme za ulicu, već za rušenje vlasti u parlamentu". Ista ta stranka, koja neprestano i ispravno ukazuje na činjenicu da je sam parlament "nelegalan i nelegitiman", ipak se opredeljuje da koristi upravo poluge jednog takvog parlamenta.

Kao i za vreme prethodne vlasti, to je jalov posao. Nekadašnja opozicija je, verbalno osporavajući - ne samo parlament, već sve institucije sistema, ipak konstantno pristajala na učešće u institucijama tog, navodno nelegitimnog sistema, dajući mu time legitimnost koju nikada ne bi inače imao.

Ne zaboravimo da jedino opozicija u Srbiji nije uspela da natera vlast na diskontinuitet sistema odmah posle pada Berlinskog zida, polakomivši se na mrvice koje su joj bacane u vidu konstantno nedemokratskih izbora, od 1990. do 2000. I svi zapaljivi govori u režiranom ciklusu, koji se zvao Narodna skupština, ne bi urodili plodom da narod, izmučen dugogodišnjim sankcijama, ratnim porazima i bombardovanju, nije prelomio i uzeo stvar u svoje ruke, na ulici.

Na žalost, opozicija je onda stvari uzela u svoje ruke i ponovo sprečila diskontinuitet sa prethodnih pola veka vladavine, što bi nas konačno uvelo u jedan zdrav, legitiman sistem koji niko ne bi mogao da ospori.

Već više od godinu dana DSS govori o potrebi raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Sve su šanse da će se na toj priči i ostati sve do isteka legalnog mandata ove skupštine, krajem 2004. godine.

U međuvremenu će ključni resursi ove zemlje biti prodati strancima ili domaćim profiterima, biće donet partijski ustav koji neće imati nikakvog utemeljenja u narodnoj volji, pitanja Kosmeta i Vojvodine će biti rešena bez mogućnosti ispravke, a još desetine, možda stotine hiljada mladih ljudi će trajno napustiti zemlju.

A koji će biti uslovi za fer i demokratske izbore čak i tad? Centralni birački spisak još neće biti ažuriran, a mediji će biti čvrsto pod kontrolom vladajuće elite, koja će, uz to, imati daleko više novca za vođenje predizborne kampanje.

Čak i da se vlast sruši sutra u parlamentu, opet će DOS imati monopol nad medijima i tokovima novca, kao i mogućnost manipulisanja biračkim spiskom, što će otvoriti put ka još jednom nakaradnom sazivu parlamenta, koji verovatno ne bi mogao da donese novi ustav ili raspiše demokratske izbore za ustavotvornu skupštinu. Što je najgore, još dragocenog vremena bi otišlo u nepovrat.

Dok god DSS, čak i kao opozicija, sedi u parlamentu kojeg naziva "nelegalnim i nelegitimnim", ta stranka će nastaviti da bude jedan od stubova sistema koji odvodi Srbiju u propast. Jedno je legalitet, drugo je legitimitet. Nelegitimni sistemi se ne mogu rušiti legalističkim putem. Vuk Drašković je ovoga puta u pravu, diskontinuitet sistema se može napraviti samo vaninstitucionalno, po receptu koji je uspeo u celoj Istočnoj Evropi, a koji još jedino ovde nije isproban.

Aleksandar Pavić
Beograd


U B E Đ E NJ E

Makar za 15 godina

Poštovani, ne znam na koju adresu se šalju pisma čitalaca, ali ako je moguće, objavite ovo moje pismo: Našem narodu je trebalo 15 godina da shvati ko je stvarno bio Josip Broz. Nadam se da će taj isti narod shvatiti kakvog je čoveka izgubio 12. marta 2003. u 13.30. Makar mu trebalo još 15 godina...

Ivan Jovanović
Beograd


N E D O U M I C A

Mladi često pitaju

Mučili smo se ovde u Americi da bismo nagovorili našu decu da se vrate, da svoje znanje daju našoj zemlji. A sada nas pitaju: "Gde to da se vratimo, zar u zemlju gde se znanje i uspešnost meri snajperima?"

Tužni smo jer nemamo odgovora. Tužni smo jer je nestao čovek koji je ovu našu jadnu Srbiju izvukao sa dna. Gospodinu Đinđiću večna slava i hvala.

Porodica Blagoja Jovanovića
Sent Luis, SAD


N E J A S N O Ć A

Šta to radi ministar?

Mene, gospodo novinari, zanima zašto se niko od vas ne pozabavi Dušanom Mihajlovićem. Nije mi jasno kako ne vidite da taj čovek mnogo priča a radi suprotno. Verovatno nemate hrabrosti da išta napišete o njemu, a sada čitam vaše žalopojke o dr Zoranu Đinđiću, koji je jedini u toj "ludnici" imao srca da nešto bar pokuša da uradi.

Interesuje me kada je policija uhapsila nekog iole ozbiljnijeg kriminalca, od kada je taj Mihajlović na njenom čelu. Ceo normalan svet zna da kada neko ubije prvog čoveka jedne države, onda je ministar policije prvi koji treba da odgovara za to. Zar njegov posao nije da štiti narod? Zato se pozabavite malo Mihajlovićem i Markom Miloševićem, i videćete šta tu sve ima.

Milan Alimšić
Beograd


Č U Đ E NJ E

Sejači mržnje

Neke TV stanice prosto se takmiče koja će u svoju emisiju dovesti neku "poznatu" ličnost iz političkog života, a koja ima najveći dijapazon mržnje, zlobe i podela. Što više "reži i sikće" sa ekrana, to je poželjnija! Pa onda, ta ličnost ide od studija do studija, ali tu je, ipak, manji efekat. Ti "sejači mržnje" uglavnom nisu neke obične neškolovane osobe.

Najčešće su to obrazovani i tzv. kulturni ljudi, koji se predstavljaju kao demokrate i koji se zalažu za toleranciju. To su književnici, istoričari, bivši ambasadori i ljudi sličnog profila. Čim izgube vlast, istog momenta bi sve rušili i rasturali. Pa, gde je tu tolerancija? Najgore je to, što našem narodu ne treba mnogo da se svi, i odmah, "pohvataju za vratove" i potegnu noževe. Pa, zar nam nikad nije dosta mržnje, svađa i razdora? Poslušajmo preporuke patrijarha Pavla, koji stalno propoveda ljubav, toleranciju i razumevanje među ljudima, bez obzira na rasu, veru, političko opredeljenje, nacionalnu pripadnost i drugo.

Bilo bi dobro kada bi nas glavni urednici pojedinih TV stanica poštedeli netolerantnih, ostrašćenih, zlobnih gostiju, bez obzira o kojim ličnostima se radilo.

Narodu je dosta zla, mržnje i podela. Valjda nas je prošlost bar nečemu naučila! Ako stalno slušamo o mržnji, ona se postepeno uvlači u nas i postaje naš sastavni deo. Nemojmo to još i da podstičemo!

Simeun Nišić
Beograd