Borba je okonča oko 16 časova pogibijom većine
branilaca čelopečke Kule. Preostali četnici, kojima je nestalo
municije, pokušali su da se spasu bekstvom. Nekolicini je to i
uspelo. Pre toga je Mitrović lišio života najmlađeg četnika Jordana
Jovanovića, ranjenog u obe noge, udovoljavajući njegovoj molbi
da neće živ u arnautske ruke.
Trbić je, u međuvremenu, sa nekoliko četnika i seljaka zauzeo
nižu poziciju, sa koje je pokušavao da ometa prelazak turske vojske
preko Pčinje. Odatle je uspeo da se spase i pređe u Srbiju. Milutinović
i njegov četnik Mihailo Dunda pokušali su da se probiju do Kule,
ali im je put preprečila vojska. Posle čas i po bavljenja u selu,
jedan meštanin ih je doveo do Pčinje, odakle su prešli u Srbiju.
U borbi na Čelopeku poginula su 22 četnika i trojica su ranjena.
Među poginulima bio je i Trbićev zamenik, narednik Rista Popović
Beranac. Turci i Arnauti su imali oko 130 poginulih i ranjenih.
Borbe u Malešu
Milutinović je, zbog učinjenih grešaka i pokazane nesnalažljivosti,
isključen iz četničke organizacije, dok je postupak nad Trbićem
okončan bez ikakvih posledica po njega.
U pismenoj izjavi Izvršnom odboru, Trbić je naveo da je za sastanak
u Vragoturcima dobio nalog, ali nije napisao od koga. Po Milanu
Rakiću, ta naredba je bila iz Beograda i iza nje su stajali Gođevac
i Rajković, koji su jedini pokušali da brane Trbića i Milutinovića
na sednici Centralnog odbora.
Posle raspada Maleške čete i samovoljnog napuštanja terena vojvode
Vladimira Kovačevića, javila se potreba da se u ovu oblast hitno
uputi nova srpska četa. Maleš je bio poslednja jugoistočna tačka
do koje je dopirala "Srpska odbrana". Kroz ovu oblast
prolazili su najsigurniji bugarski kanali za transport ljudi,
oružja i materijala u južnu i zapadnu Makedoniju. Glavni zadaci
srpske čete bili su sprečavanje ovog transporta i zaštita maleških
Srba od bugarskog terora.
Krajem aprila, maleška četa predvođena vojvodom Đurom Ivaniševićem
(narednik srpske vojske rodom iz Cetinja), prešla je granicu.
Na putu za Maleš, zadržala se u srpskom selu Štalskovica tri dana.
Tu je, zahvaljujući dostavi jednog bugaraša, prvoga dana opkoljena
vojskom iz Zletova. Međutim, videvši da je u pitanju srpska četa,
čije joj je prisustvo (radi suzbijanja Bugara) odgovaralo, vojska
se povukla. Za vreme boravka u Štalkovici, četnici su ispili 50
oka zeltovskog vina.
Vesele, nagnute delije stigle su u blizinu Berova 6. maja, kako
navodi konzul Ristić, "pevajući i puške mećući". Četa
se, u neposrednoj blizini Berova, gotovo stacionirala. Na upozorenje
maleškog pododbora, da treba da krstari i svakodnevno menja danak,
Ivanišević je odgovarao samo novim porudžbinama jela i pića. Jedini
put četa je promenila bivak, kada je noću između 12. i 13. maja
otišla do bugarskih ovčara na Tresevici da pleni jagnjad. Tu ju
je iznenada opkolila bugarska četa vojvode Černopejeva. Posle
kraće borbe, u kojoj je izgubila dvojicu ljudi, bugarska četa
je pobegla.
Osokoljeni uspehom, četnici su se vratili, u zoru 13. maja, u
"svoju" kolibu da, uz rakiju, proslave pobedu. Iz Berova
su ih obavestili da se uklone, pošto vojska ide u redovni obilazak
Maleševske planine, ali Ivanišević je odlučio da ostane.
Ubrzo se pojavila vojska i ispalila dva plotuna u vazduh. To
je bilo upozorenje četnicima da se uklone. Četnici su se pomerili
pedesetak metara. Turci su se u četničkoj kolibi zadržali oko
pola časa, tobože pretražujući je, a zatim ponovo ispalili dva
plotuna upozorenja. Tada jedanaestorica, nešto trezvenijih na
čelu sa Mihailom Petrovićem, napuste Ivaniševića.
Međutim, pijani Ivanišević se odlučio na borbu. Rekao je da je
došao da pogine i da je sam dovoljan za sto askera (turski vojnici).
U borbi koja je potrajala do mraka i koja se vodila na lokalitetu
Ablanci, udaljenoj pola časa hoda od Berova, poginuli su vojvoda
Ivanišević i svih devet četnika koji su ostali uz njega.
Pismo ministru
Grupa Mihaila Petrovića uputila se u Srbiju bez putovođe. Zaostale
četnike, Gavrila Čamura i Gligorija Đorđevića, presrelo je tursko
odeljenje. Tom prilikom Čamur je ranjen u ruku, a Đorđević je
ubijen. Čamur, jedini preživeli iz maleške čete, kao nesposoban
za četovanje, dobio je posao fenjerdžije u beogradskoj kanalizaciji.
Preostala devetorica su opkoljena turskom poterom, 20. maja,
na Štezerskom potoku, između Štalkovice i Zelengrada. U borbi
su svi poginuli. Prema pisanju vilajetskog lista "Kosovo",
poginula su dva vojnika, a zaplenjeno je devet manliherovih pušaka,
četiri bajoneta, dve bombe i nešto municije.
Zlu sudbinu maleške čete predosetio je vranjski okružni načelnik
Dragić Pavlović Dobrovid (kasnije predsednik Beogradske opštine).
On je ministru inostranih dela uputio, 24. aprila, depešu sledeće
sadržine:
"Apsolutno sam protivan da malešku četu vodi Ivanišević,
jer će je upropastiti. NJu može i treba da vodi učitelj i podnarednik
iz 6. puka.
Saopštite ovo Centralnom odboru, s tim da ako on i dalje ostane
pri svome, on će nositi greh na duši".
Piša: Vladimir Ilić
Sutra: Borbe na Kurtovom kamenu
