Poštovani, u mnogim zemljama sveta štampa služi za informacije - kod nas za večite sekiracije. Koji god dnevni list da uzmeš, kao da gledaš horor film: zakonodavstvo, prosveta, zdravstvo - zlo. Privatizacija, lustracija, donacije, investicije...

Anketa pokazuje da 70 odsto ispitanih mladih, želi da ode iz zemlje, kao u vreme Miloševića. Ključa nezadovoljstvo kod nas, kao u kazanu bez ventila, koji na kraju mora da eksplodira. Videli smo rezultat eksplozije petog oktobra - ništa!

Dok je za naš narod devetnaesti vek bio vek rodoljuba i državne mudrosti, dvadeseti je bio vek izdajnika i političke gluposti. Tako isto nastavismo u novom veku. Na Kosovu haos, muslimani traže pare, Hrvati traže pare, ali "šta mogu bijednici dati"? Mi smo oktobra 2000. godine, preko noći postali miljenici Zapada - za najkraće vreme sve smo izigrali, sad smo opet crna rupa. Jasno je - ne odgovara nam red, zakon, ulazak u Evropu. U magli i u mutnom najlepše se vlada. Gledali smo krajem februara ove godine dokumentarnu emisiju o stanju u Rusiji - o razvlačenju državne imovine, kriminalu, korupciji.

Pisalo je u štampi prošle godine - 80 miliona Rusa u siromaštvu. U Rusiji ogromnoj, prebogatoj što se tiče sirovina. Sad možemo da parafraziramo: "nas i Rusa - 200 miliona - siromaha!"

Kod nas se izgubilo potpuno poverenje u političare, bolje reći - ljude. Smatra se - koji god da dođe - biće isti. I to je ono najgore od svega što nam se desilo.
Uz srdačan pozdrav,

Milica Lj. Đidić, penzioner
Beograd

Povodom teksta objavljenog u vašem listu u nedelju 9. marta 2003. godine, u rubrici "KO JE OVAJ ČOVEK", a koji je potpisala vaša novinarka Zorica Zarić, želim da objavite demanti s obzirom da se pomenuti novinar služio nepreciznim i neistinitim podacima, koji kompromituju moju sportsku ličnost. Oslanjajući se na mišljenje poznanika koji su je obavestili: da se ja osećam muslimanom, automatski me je proglasila muslimanom i još i muslimanske veroispovesti.
Po meni, provera ličnih podataka bila bi neophodna!

Ako javnost želi da zna, kao i potpisani novinar, otkako znam za sebe, uvek smo se moja familija i ja deklarisali kao JUGOSLOVENI. Što s tiče verske opredeljenosti, ja sam nepopravljivi ATEISTA, smetalo to nekome ili ne.

Uvek ću ostati takav, deliću ljude na dobre i loše, nezavisno od njihove verske opredeljenosti i nacionalne pripadnosti.

U slučaju vaše novinarke i njenih sagovornika to izgleda nije bio slučaj, pa je shodno tome našla da objavi podatak bez ikakve potrebe za autentičnom činjenicom.

Iznenađen sam da pišete o jednom bivšem sportisti a da niste našli razloga da sa njim porazgovarate s obzirom da ne pripada nedodirljivim i teško dostupnim. Moram priznati da u tekstu postoje netačnosti koje se ne bi smele objavljivati proizvoljno: Duda Ivković nije u KUĆI SLAVNIH, ali je zato Borislav Stanković, koga i ne pominjete.

Potpredsednik Partizana nisam već 3 godine, a moj sin ne igra u Italiji, niti je ikada igrao. Možda je vaša saradnica pisala po nečijem nalogu upravo sada kada sam po drugi put kandidat za KUĆU SLAVNIH sa netačnim, i u delikatnim vremenima tendecioznim iskazima.

Neka vama i zagovornicama vaše saradnice to ide na čast i želim vam puno uspeha u projektu te vrste.

Dražen Dalipagić-Praja,
Beograd

Gospodin D. Burzan ne prestaje da nas iznenađuje svojim izjavama, stavovima i ponašanjem. Pre izvesnog vremena je "ozbiljno zamerio" ministru inostranih poslova Srbije i Crne Gore, g. Svilanoviću, na formulacijama u pismu kojim je ovaj obavestio Ujedinjene nacije i diplomatsko-konzularna predstavništva drugih država u svetu, o tome da je SR Jugoslavija, usvajanjem nove Ustavne povelje, dobila drugačije ime.

Nije se zadovoljio samo time, već je izvesni Artur Demek "razradio" suštinu toga pisma i prouzrokovao izvesne sumnje i nedoumice koje su, neizostavno, navele običnog čitaoca da im postavi i neka pitanja, naime, da li g. Burzan, sadašnji ministar inostranih poslova Republike Crne Gore i taj g. Demek, shvataju da je Beogradskim sporazumom, od marta 2002. godine i Ustavnom poveljom od 4. februara 2003. godine, zacementirana koncepcija jednog međunarodnopravnog subjektiviteta Srbije i Crne Gore, jedne stolice u Ujedinjenim nacijama, jednog predstavnika u svim međunarodnim međuvladinim organizacijama i jednog ambasadora u svakoj zemlji sa kojom SCG održava diplomatske odnose.

Naravno da to podrazumeva i jednu, jedinstvenu spoljnu politiku SCG, zbog čega postoji i Ministarstvo za inostrane poslove državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Događaj u Plavu

Prema vestima britanskog Bi-Bi-Sija, u 18 časova, od 26. februara, 2003. g. Burzan je, nakon povratka iz SAD, izjavio da Crna Gora daje punu podršku napadu na Irak, "jer se radi o borbi protiv terorizma". On tako to kaže i, kao ministar spoljnih poslova Crne Gore, gubi iz vida da je stav, još uvek postojeće Vlade naše zemlje, da se mi ne izjašnjavamo o tome pitanju...

Gospodin Burzan je svojom izjavom o "borbi protiv terorizma" svakako, izgubio iz sećanja da je on, negde u ranu jesen 1998. godine, kao član Vlade Crne Gore, "rešio" jedan ozbiljan problem u borbi sa albanskim teroristima iz OVK.

Naime, grupa od nekoliko stotina, ne manje od 300 naoružanih terorista, prešlo je granicu Kosova i Metohije i Crne Gore, zaustavilo se u predgrađu Plava i, nakon 2-3 dana razgovora sa njima, gospodin Burzan ih je, bez podataka o tome ko su, kako se zovu, otkuda oni bez pasoša i viza neprijateljskog i pretećeg pogleda, prema televizijskim snimcima "propustio i otpratio", preko teritorije Crne Gore, do granice Albanije, gde su oni i otišli.

Gospodin Burzan je bio srećan, jer su teroristi "otišli" a da se nijednom nije zapitao da li on time "pomaže" onima koji su, možda, okrvavili ruke srpskom krvlju na Kosovu i koji su, umesto da ih stigne pravda, pobegli u Albaniju uz njegovu pomoć i "razumevanje". Ono što je bilo tužno pri tome, bilo je da je svima u Crnoj Gori bilo jasno da su teroristi bili potisnuti od strane organa reda na Kosovu i Metohiji, da su oni "teroristi u bekstvu", da su nelegalno prešli granicu i našli se na teritoriji koju je kontrolisala Vlada Crne Gore.

Okreće ćurak

Pišem ovo, jer sam tada bio na letovanju u Crnoj Gori i nikako nisam mogao da shvatim, ni takvo ponašanje g. Burzana, ni njegove vlade, a ni Vojske Jugoslavije, koja je morala da čuva granice naše zemlje.

I sada, gospodin Burzan "menja ćurak"! Sada je više zainteresovan za neke druge teroriste, do onih koji su nanosili zla srpskom i crnogorskom narodu na Kosovu i Metohiji. Zaista, čudan ministar inostranih poslova i - neizvesne li perspektive spoljne politike državne zajednice koja se upravo rodila!
S poštovanjem,

Pavle Anđelković
Beograd