U našem listu u nedelju 2. marta pročitah izjavu novog komesara za izbeglice u Vladi Srbije, gospodina Ozrena Tošića u kojoj se izlaže plan rada Komesarijata a čija je svrha da se poboljšaju životni uslovi izbeglica u Srbiji. Skrenula mi pažnju komesareva tvrdnja, tj. obećanje da će raditi bolje od svojih prethodnika. Pa setih se nešto, da vidimo kako je to bilo u skoroj prošlosti, šta su nam obećavali, a šta radili njegovi prethodnici.

Brana i Buba

Među prvim ratnim komesarima bio je, ako se dobro sećam, poznati pisac Brana Crnčević koji je često govorio, na samo njemu svojstven način, o patnjama i teškom životu izbeglica, kao i naporima koje Komesarijat, i on na čelu, čine da im se pomogne. 20-og aprila 1991. godine, kasno uveče u moj dvosobni stan u Mirijevu pristiglo je 13 (trinaest) mojih rođaka i komšija, pobeglih iz Bosanske Posavine.

I njima kao i mojoj četvoročlanoj porodici bilo je veoma teško živeti u takvim uslovima, pa sam nameravao da razgovaram posle izvesnog vremena sa gospodinom Crnčevićem, da mi se pomogne. Nije me primio u Komesarijatu, kažu bio je prezauzet. Kasnije iz štampe saznah da se za gosp. Crnčevićem "vukao rep" i afera oko zloupotrebe položaja i nenamenskog trošenja humanitarne pomoći za izbeglice koja je u to vreme obilno pristizala iz sveta i naših ljudi.

Kasnije, na mesto komesara za izbeglice došla je "legendarna" Bratislava- Buba Morina. Svi koji hoće mogu se setiti njenih srceparajućih izjava o strahotama i teroru koji čine Šiptari nad njenim zemljacima izbeglim sa Kosova i Metohije i obećanju da će se "sve učiniti" da dobiju pristojne uslove življenja, i oni, i drugi izgnanici ranije pristigli u Srbiju. U podrumu zgrade u kojoj stanujem već tri godine živi u krajnje nenormalnim uslovima šestočlana porodica iz Peći, sa dvoje dece čiji su sinovi izginuli a gđa Morina i M. Milutinović obećali stan, kako kažu za dva meseca, ali od toga ni do danas nema ništa.

Pouzdano znam da je u Komesarijatu, na čijem čelu je bila gđa Morina, korupcija carovala. Svaki izbeglica, bilo da obavlja ili pak otvara novi status, morao je to posebno da plati.

Naročito su ucenjivane izbeglice koje su želele iseljenje u treću zemlju. Za takvu uslugu izbeglica je morao da plati u to vreme od 500 do 600 DM ili nije dobijao željeni dokumenat.

Sanda i Ozren

Elem, za svoj "samopregoran" rad i "brigu" za izbeglice Buba Morina je avanzovala i u novoformiranom Ministarstvu za izbeglice i raseljena lica dobila položaj ministra. Naravno, kao što se zna, protiv Bube Morine poveden je krivični postupak zbog sumnje za proneveru novca i humanitarne pomoći namenjene izbeglicama, onima o kojima je ona "vodila veliku brigu". Ali i sada s vidi koliku i čiju brigu vodi dojučerašnji poslanik u parlamentu, da bi izbegla suđenje, i istinu o zloupotrebi položaja ekskomesar se poziva na poslanički (čitaj: kukavički) imunitet.

Ne sećam se da je gđa Sanda Rašković-Ivić pri dolasku na dužnost komesara za izbeglice Vlade Srbije davala neke bombaste izjave o "brizi" za svoje štićenike ali njeno pravdanje i obrazloženje smene sa mesta komesara za izbeglice, upućeno Vladi Srbije, u najmanju ruku je drsko i zaprepašćujuće. Ona beskrupulozno i bez ikakvog osećanja morala i istine čije su pare i kome su namenjene kaže otprilike ovo: Niko nema prava da meni određuje koliko ću ja uzeti (naravno para) a gđa Sanda Rašković-Ivić uzela je "samo" pola miliona dinara.

I zato preporučujem novom komesaru za izbeglice Vlade Srbije gospodinu Ozrenu Tošiću da radi i bolje od svojih prethodnika, ali, ako je moguće, i poštenije...

Milenko Goranović, penzioner
Beograd

Poštovani g. Živkoviću, pre svega hvala za lepo mišljenje o mom razumevanju tema vezanih za urbanizam, arhitekturu i sl. - to mi je, ipak, struka . Međutim, ne razumem zašto bi polemika dva Srbina, koji očigledno vole svoj narod, jednog "koštala... zdravlja", odnosno "razarala mu dušu" ako onaj drugi (nešto) drugačije misli o najbitnijim srpskim temama ovog momenta. Upravo to govori o našem mentalitetu i potrebi hladne glave i smislenog odgovora na teška iskušenja koja nam slede.

Niti je tačno, g. Živkoviću, da sam druge Srbe "ubeđivao" da se odreknu ćirilice (ne daj Bože!)niti sam u "Glasu", bar do sada, pročitao da je neki Srbin izvalio nešto slično. Pa, valjda bih prvo sebe u to ubedio. Opet ste nešto pogrešno pročitali. Ono što ja, evo već, nažalost, po treći put pokušavam da objasnim, jeste da mi Srbi sada imamo mnogo već probleme na temu "opstati i ostati" - o čemu i Vi, siguran sam , sve znate.

Zar je normalno oda se, kada se od strane muslimanskih čelnika javno (na našoj televiziji) govori da Sveti Sava nema šta da traži u Raškoj (!?) - reč je bila o imenu jedne škole i školskoj slavi, kada u Tutinu nema više nijedne ulice čije ime makar i daleko asocira na nešto srpsko, kada Šiptari južnu Srbiju smatraju istočnim Kosovom sa jasnom idejom da se Srbiji zatvori moravsko - vardarski pravac, kada se evidentno ne uklapamo ni u Evropu ni u svet, a da ne govorim o gomili ostalog, kao jedina tema vidi ćirilica uz goticu, arabeske, sanskrit, klinasto pismo i sl.

To i jeste tema ali po prioritetu, u odnosu na sadašnje trendove i njihov značaj, ne baš u samom vrhu. Ubeđen sam da većina nas Srba isto misli, kao što sam i, takođe, ubeđen da ćirilica nije jedino što nas čini Srbima. Ozbiljni problemi se rešavaju ozbiljno, inače bi bilo po onom: kuća gori, a ukućani diskutuju ko je, kada i kojim šibicama zapalio vatru. Na kraju, prirodno, prolaze kao što se može pretpostaviti (na radost svojih neprijatelja).

Nadam se, g. Živkoviću, da su stvari sada jasnije. Zdravlje Vam želim najbolje - ipak smo mi, kako god okrenete, na jednoj strani.

Miodrag Spajić
Beograd

Molimo Vas da u Vašem listu objavite ove redove nas dvojice vojnika koje je ratni vihor zatekao u Hrvatskoj. Odsluženje vojnog roka uvek je bila čast i građanska obaveza. Nikada nećemo zaboraviti reči naših majki: "Sine, pazi se, neka te Bog čuva!" Ni slutili nismo da će nas rat zadesiti baš u kasarnama u Vukovaru.

Iskreni da budemo, kada smo bili opkoljeni od ustaša i kada smo čuli prve pucnje bili smo uplašeni jer nismo bili vični ratovanju. Ali, ono što je stalno bilo prisutno u našoj svesti bila je svečanost kada smo u stroju, pred našim roditeljima, braćom, sestrama i devojkama položili zakletvu da ćemo braniti našu otadžbinu i njen ustavni poredak.

U školi nismo mnogo znali šta su ustaše od Srba radili 1941. godine. Čuli smo da su u Glini u crkvi za jedan dan zaklali hiljadu Srba i da je preživio samo jedan, zvao se Ljuban Jednak, gledali smo ga i slušali na televiziji kako se spasio. Znali smo za Jasenovac, ali ne mnogo. Kažu da su ustaše u Hercegovini bacale žive ljude u jame, da su klali decu i da su Hrvati u Zagrebu 1941. cvećem posipali nemačke vojnike. Odjednom se u nama javila hrabrost, spremni da branimo svoju zemlju. Imali smo čast da nam je komandant bio major Veselin Šljivančanin.

Svi smo zavoleli tog stasitog čoveka jer nam je zamenio roditelje, a baš nas dvojica bili smo u njegovoj pratnji kada je onom strancu crnogorski oštro odbrusio: "Ovo je moja otadžbina, Vi ste nedobronameran čovjek!" Izvlačeći jednog našeg mrtvog druga prišao nam je i rekao: "Deco, čuvajte glave, ovi gadovi ponovo nasrću!" Bio nam je ne samo komandant, nego se ponašao kao roditelj, tako da je svaki od nas bio spreman da da i život za svoga komandanta, majora Šljivančanina.

Učio nas je kako vojnik u najtežim trenucima treba da bude častan, da nikada ne sme napraviti zločin, a da se mora braniti i pucati samo kada bude napadnut. Ovih dana čitamo da našeg omiljenog komandanta treba da vode u Hag. Čoveka koji nas je čuvao, u kome smo videli oličenje časnog čoveka, ponositog Crnogorca i časnog oficira. Kroz njega smo zavoleli sve Crnogorce saborce. Reči koje je izrekao onom, zaista nedobronamernom strancu, koji su sve ovo i zamutili, da ih je izrekao neki francuski oficir u Francuskoj, u školama bi ga učili kao heroja.

Zar reči našega komandanta "nedobronameran" jasno ne kazuju da je major Šljivančanin protiv rata, iako je profesionalni vojnik!? Pozivamo sve naše preživele drugove i ranjene da se i mi ponovo pridružimo pokretu za odbranu našeg komandanta, dobrog čoveka i časnog oficira. Pitamo gospodina Dušana Mihailovića zašto ne učini da se prvo uhapse ustaški zlikovci general Bobetko koji je pobio i proterao čitav njegov narod, ako gospodin Mihailović priznaje da je to njegov narod!? Zašto ne hapsi nekog zlikovca general konobara Mirka Norca koji je poklao preko sto Srba u Gospiću, nekog Gotovinu?

Što ne hapsi Aliju i Ganića koji je pobio naše drugove iz naše generacije u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu!? Što ne hapsi gospodin Svilanović one koji su po Sloveniji pobili naše drugove, našu generaciju koja je tek stupila u život, nego im drži govore, pravi vatromet, sviraju orkestri kada su otvarali neku radnju na Novom Beogradu koja se zove "Merkator"!? Izgleda da nam kao narodu fali samopoštovanje, a major Veselin Šljivančanin učio nas je da i u borbi poštujemo drugog i čuvamo sebe i čast.

Tvrdimo, major Šljivančanin je jedino nesposoban da ubije čoveka! On je veliki čovek, istinski i časni narodni heroj, a u ratu sa njim smo se uverili da je za njega čovek iznad svega. Mi dole potpisani smo njegovi bivši vojnici, kako nas je zvao golobrada deca. Neka zna ta Karla da ćemo ispoštovati našu zakletvu; branićemo svoga časnog komandanta koji nije pošao da ubija nego da i on izvršava datu zakletvu da brani ustavni poredak! Zar gospodo Mihailoviću, Svilanoviću i Đinđiću da mu sada sude svi oni nedobronamerni!?

Miodrag M. Petrović i Svetozar Rakonjac
Beograd

Obraćamo se vama za pomoć u odnosu na pojave drastičnog kršenja ljudskih prava u Srbiji i molimo vas za intervenciju.

Poslednjih dana građani Srbije dobili su "priznanice" sa naznačenim enormnim sumama navodnog dugovanja za porez i to sa namenama koje su totalno nerazumljive: na katastarski prihod, a oni se uopšte ne bavi zemljoradnjom. Pojma nemaju o čemu se radi.

Niti je dobijeno neko "rešenje" sa obrazloženjem, pa je na taj način isključena i mogućnost žalbe, niti je bilo na koji drugi način objašnjeno narodu, poreskim obveznicima, o čemu je ovde reč...

To je prosto neverovatno i mi smo kao građani jako pogođeni i razočarani ovakvim postupcima, sa kojim moraju biti upoznati i Savet Evrope i Evropska unija, a vas molim kao visoko autoritativnu instituciju da nam pomognete i da upozorite vlasti u Beogradu da se ovako ne može raditi. U jednoj demokratskoj i civilizovanoj zemlji za ovakav postupak ministar finansija biva smenjen, a čak možda pada i vlada, ako je bila upoznata sa sličnim nezakonitim postupcima.

Građani Beograda,
Slavica Knežević, Mika Jevremov Petrović, Aleksa Milenković, Sava Janković, Ljiljana Sretenović

Iznenadio me je komentar jednog čitaoca, studenta, o visini honorara smenjenog ministra za izbeglice. Razumem argumente gde visoki honorar nekog ministra goropadno štrči u odnosu na tužnu sliku primanja u našem zdravstvu i obrazovanju, ali tu je prisutna i skrivena zamka. Rasprava o visini honorara smenjenih državnih službenika bi imala smisla samo onda kada bi javnost znala nešto o visini honorara većine sličnih funkcija.

Ovako, podaci o nečijem pojedinačnom honoraru su samo prašina u očima, nas prosečno informisanih pojedinaca i kao takvi nemaju poželjni kredibilitet. Tek kada budemo znali kolika su primanja više od polovine ministara u srpskoj Vladi, uključujući i premijera, ovakve rasprave bi imale smisla.

Ovako su rasprave sa polovičnim informacijama potpuno besmislene. Da li smemo da se interesujemo kolika će biti primanja naslednika gospođe Rašković, koji je morao u svoje obrazovanje na Harvardu uložiti, u proseku oko 80-100 hiljada dolara ili više. Pretpostavljam da će novi Ministar za izbeglice svoj posao obavljati za platu od najmanje 600 dolara mesečno, ili 35.000 dinara, znači, trebaće mu između 10-15 godina da vrati novac koji je uložio u svoje obrazovanje, pod uslovom da uz platu idu i troškovi života?

Ipak, mislim da će i nasledniku gospođe Rašković biti potrebni honorari od 500.000 dinara. Kako bi to bilo lepo da nas nije snašla velika nesreća, zvana rat i problemi razorenih domova i raseljenih lica.

Maja Petrović
Njujork, SAD

Albanci su došljaci sa Kavkaza, a tamo su imali svoju državu Albaniju, pa su po njoj i nazvali svoju sadašnju državu ("Vojna enciklopedija", tom 8, Rimska imperija). Turci su 1455. godine (zbog poreza) na Kosmetu popisali 646 srpskih naselja, a nijedno albansko (prevod popisa sa arapskog pisma postoji u Beogradu).

Albaniju su u dalekoj prošlosti posetili: Sorceno, mletački poslanik 1575. godine, i nadbiskup barski Martin Bici 1610. godine i dali su izjave da "na Kosmetu živi narod pravoslavne vere, a Prizren je metropola Srbije sa dve crkve", pa i ove izjave govore da ni tada nije bilo Albanaca na Kosmetu (podaci iz knjige "Sukobi na Kosovu"), ali navedene činjenice niko od nas nije koristio.

Međutim, 1689. godine Srbi sa Kosmeta pomogli su Austrijancima u ratu protiv Turaka, ali je ofanziva propala, a Turci su se vratili na Kosmet. Plašeći se turske osvete, jedan deo Srba napušta Kosmet, a taj prostor popunjavaju Albanci koji vrše teror nad preostalim Srbima, pa je to prva albanizacija Kosmeta. Drugo naseljavanje vrši se pod fašističkom okupacijom od 1941. do 1943. godine, a tada su popaljena sva srpska sela.

Treća albanizacija obavljena je za vreme Rezolucije IB- 1948. godine. Navodno "ugroženi" Albanci od režima E. Hodže beže na Kosmet (potpuno neometani od albanskih graničara), sa stadima stoke, naoružani, a mi srećni što spašavamo "izbeglice". Najviše ih se naselilo iz pogranične oblasti Krasnići, pa je sada pun Kosmet Albanaca sa prezimenom Krasnići.

Četvrto naseljavanje obavljeno je pod NATO paktom pomoću albanskih dolara od prodate droge u SAD, a dolarima su plaćeni albanski lobisti u Americi. Peta albanizacija otpočela je ranije, a na osnovu poruke Enver Hodže Albankama Kosmeta: "Koja rodi manje od šest je revizionista", a to albanski enormni natalitet jasno dokazuje: po popisu iz 1921. godine Albanaca je bilo 2,20 puta više od Srba, a već 1991. godine ih je 8,20 puta više od srpske populacije, a tome je doprineo i Kuran koji dozvoljava muslimanima više žena.

Sve što se sada događa na Kosmetu posledica je ovih pet navedenih uzroka.

Dragomir Đorović
Obrenova