GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


ANALIZA

Neopravdano poskupljenje

Energetska i ekonomska opravdanost za povećanje cena struje ne postoji

Građani Srbije mrznu se pored TA peći, plaćaju visoke račune za struju, jer su cene po kilovat- času četiri puta veće za potrošnju preko 1.600 kw/h od cena do 600 kw/h, iako troškovi po kilovat času oparaju se sa povećanjem proizvodnje, EPS je ugovorio uvoz od 1,8 milijardi kilovat časova u julu 2002. godine, kako bi se stvorio razlog za povećanje od 50 odsto, u toku zime se konstatuje da uvoz nije bio potreban, jer HE prelivaju vodu preko brana, a višak struje nudi se za izvoz.

Gde su viškovi

Srbija raspolaže sa viškom proizvodnih kapaciteta koje je izgradila za potrebe konzuma drugih republika bivše SFRJ. U 1990. godini proizvela je 38.890 gw/h, izvezla u druge republike 4.496 gw/h i inostrane zemlje 2.029 gw/h. U 2001. godini EPS je proizveo 32.664 gw/h i ostvario bruto potrošnju 33.800 kw/h.

Raspoložive kapacitete HE i TE od 8.816 mw, maksimalno je koristio 18. 12. sa 6.812 mw na prosečnoj temperaturi -18,8 symbol 176 \f "Symbol" \s 14S . Prosečno maksimalno satno opterećenje iznosilo je 4.944 mw, a minimalno 3.053 mw. Podaci govore o lošem korišćenju raspoloživih kapaciteta HE i TE. Uzroci su: veoma loše održavanje postrojenja, česti kvarovi i ispadi postrojenja, smanjenje obima potrošnje zbog primene blok tarife i loše upravljanje EPS-om.

Tarifni sistem je zloupotrebljen u političke ciljeve radi povećanja cena struje. Za krivce lošeg stanja u EPS-u označene su niske cene struje i domaćinstva koja neracionalno troše struju za grejanje stanova noću, kada postoje viškovi TE, a ne generalni direktor i predsednik UO EPS-a i ministar za energetiku, koji ne znaju metode optimalnog rada i poslovanja elektroprivrede.

EPS ne izvršava svoje osnovne zadatke da zadovolji potrebe potrošača u električnoj energiji i plati najniži račun, jer je stvorio i najniže troškove po kilovat času, racionalnom organizacijom rada, ekonomičnim trošenjem sredstava i primenom tarifnog sistema koji stimulira ravnomernu potrošnju u toku 24 časa i optimalno korišćenje raspoloživih kapaciteta, a to se postiže prodajom struje na bazi tri tarifna stava za vreme vršnog, punog i niskog opterećenja mreže sistema.

Ekonomski problemi u poslovanju EPS-a nastali su iz više razloga, među koje treba istaći:
1. Nerealan iznos amortizacije, jer nije izvršena revalorizacija osnovnih sredstava posle hiperinflacije cena u 1993. godini;
2. Nenamensko korišćenje sredstava amortizacije za kupovinu skupih i velikih stanova;

3. Neracionalna organizacija rada i poslovanja, niska produktivnost rada i postojanje direkcija pri elektranama, umesto samo pogonskog osoblja;
4. Krađa struje od strane domaćinstava preko ugrađene razvodne kutije. Direktori Elektrodistribucije izjavljuju da nemaju zakonsko pravo da kontrolišu elektroinstalacije od mreže do brojila;

Krađa struje

5. Sklapanje ugovora o obavljanju remonta elektrana po nerealnim cenama, koje EPS nije mogao na vreme da isplati, što je obilato korišćeno kao razlog za povećanje cena struje i pretnje da će biti ograničenja u potrošnji;
6. Loše održavanje pogonske spremnosti elektrana,
7. Određivanje plata i zarada prema vremenu provedenom na radu, a ne u zavisnosti od ostvarene pogonske spremnosti.

Da su cene struje niske, demantuju podaci da je EPS u 2002. godini ostvario veće prosečne zarade za 59,6 odsto od proseka zarada u Srbiji.

Dr Milan Đurić, dipl. ek. (direktor EPS Jugel-a i Elektroistoka u penziji)
Beograd


PROCENA

Svako odgovara za svoje postupke

Evo Srbina , pazi se dobro, opasan je" - šali se pre neki dan jedan mladić pokazujući prstom na mene. Naravno, nije mi bilo lako da čujem ovako nezgrapnu šalu, ali to je samo jedna sitnica u poređenju sa onim što smo prošli od 94. do sada mi Srbi u Americi, pogotovo 1999. godine.

Na ovo pisanje me je podstaklo pismo vaše čitateljke iz Holandije, gđe Beker-Isaković. Naslov njenog pisma govori o stidu, a ja moram reći da niko ne mora (niti treba) da se stidi u tuđe ime. Za tuđe postupke i tuđe izjave nismo nimalo odgovorni, te moramo da dobro pazimo šta pričamo, još više šta radimo - da se ne bismo stideli sebe.

Odista ne znam kako je bilo gđi Isaković, ali ona prilično pohvali brigu, zaštitu, pažnju i uviđavnost Holanđana koji su znali za njeno nacionalno poreklo. Znači, kako ona kaže, nije vređana, ponižavana, niti je gubila posao. Nisu u tako nezgodne situacije došli ni mnogi od nas ovde u USA koji su dobro pazili da ne izgovore ništa što nije na političkoj liniji i koji su uglavnom držali jezik za zubima. Takvi su prošli sasvim dobro, kao i gđa Isaković u Holandiji.

Ovde je zabranjeno diskriminisati zaposlene prema političkom opredeljenju ili prema tome da li se slažu ili ne sa onom što čini vlada. Ali, ljudi su vrlo zapaljive prirode kada je politika u pitanju. Dva puta sam gubio posao :1999. i 2000. (znam i nekolicinu poznanika u takvim situacijama). Trudio sam se prema svojoj savesti da budem objektivan, ali su neobjektivni mediji svakodnevno zasipali javnost neistinama. Primera za ovo što kažem imam pregršt. Problem je u tome što je većina naroda ovde verovala u izopačene istine, iskrivljenu realnost , na štetu nas Srba.

Svega par puta nađoh reči utehe prijatelja Amerikanaca: "Stidim se zbog svega ovoga", i toplo ispružene ruke ...a ja znam da on, baš kao i gđa Isaković, nema ničega ličnog da se stidi. Eto, toga se setih kada videh naslov objavljenog pisma gđe Isaković.

Sve u svemu, mi borci za istinu u medijima prođosmo k'o bosi po trnju. Amerika me hrani, ja za Ameriku radim (i to baš u obrazovanju). Boriću se za istinu do poslednjeg dana, jer mladi to i očekuju od nas starijih. Želim da radim u interesu opšteg dobra, ali ne u interesu korumpiranih političara.

Ne želim, niti imam prava da vređam Holanđane, Amerikance niti bilo koji drugi narod. Ali, tužna je istina da je čovek isuviše često spreman za generalizaciju, za stavljanje u isti koš svakoga ko pripada istoj naciji. Zar takvi ne otkrivaju svoj sopstveni nacionalizam?

Ovde je narod mnogo okrenut radu i svakodnevici, a malo politici. Nije ni čudo, jer žive u zemlji sa stabilnim političkim sistemom; otuda su o politici, naročito spoljnoj, šturo i površno informisani, te mogu i lako biti izmanipulisani. Zato im i opraštam sve uvrede do sada, jer svoje viđenje sveta i života ne mogu iznositi prema situaciji ili željama drugih.

Mnoge istorijske "istine" kreiraju pobednici, ali to ne traje večito jer se svet sve brže menja. Ne osećam se ni pobednikom niti poraženim, nemam puno da izgubim niti mnogo da dobijem govoreći ono što i mislim . A, punoća u duši, kada kažem odista šta mislim, ima neizmernu vrednost.

Miodrag Bijelić
Njujork, SAD


ISKUSTVO

Zlo rađanje, gotovo suđenje

Lažna je dilema danas u Srbiji: Zoran Đinđić ili Vojislav Koštunica

Lažna je dilema danas u Srbiji: Đinđić ili Koštunica. Nije pitanje ličnosti, već dva principa dijametralno suprotna. Vododelnica našeg opstanka, vododelnica svetlosti i tame, suštine i forme, vododelnica smisla i besmisla življenja, vododelnica slobode i samovolje kao lažne slobode, koja poništava sebe i sve oko sebe.

Prvi princip je: cilj opravdava sredstva, dobra stvar može biti urađena na loš način. Takvih primera je bilo tokom čitave istorije ljudskog roda. Svi koji su se držali ovog principa nestali su sa istorijske cene, verujući dnevno, gubili su večno, nestajali su: "Zlo rađanje, gotovo suđenje", opominje iskon naroda. Ukoliko sredstva nisu u apsolutnom saglasju sa ciljem, tada je cilj u apsolutnom saglasju sa sredstvima. To je zakon nad nama i ne možemo ga podeliti nikakvim "opravdanim sredstvima".

Veština obmane

Drugi princip je: dobra stvar može biti jedino urađena na dobar način. "Ne može drvo dobro plodove zle rađati, ni drvo zlo plodove dobre rađati", (Jevanđelje po Mateju: 7,18).

Nije teško odgonetnuti ko to prepravlja večnu istinu Jevanđelja, ko nam podmeće da sredstva ka cilju ne moraju biti u apsolutnom saglasju sa ciljem?

Onaj koji smatra da je sve za dnevnu upotrebu održanja na vlasti: onaj koji ne dozvoljava moralu, a napusti crkvu, onaj za koga i najtvrdokorniji bezbožnici vide jasnu sliku, kada uđe u crkvu: "on u hramu a hram van njega", onaj koji smatra da političare niko ne sme da pita za moral, tako, prepravljajući Platona da politika nije veština upravljanja već veština obmanjivanja.

Prvi princip se zadržava na nivou forme (reforme - promena forme), koja postavlja granice, ukorenjuje se u sredinu. Zaustavlja da se duševno produbi do duhovnog, da zatru duhovne daljine i duhovne dubine. Tada se čovek odvaja od uobičajenog načina života, prekida sa jednim zakonitim postojanjem i prelazi u oblast bića drugačijih dimenzija. Večno pitanje: čovek i njegova sudbina, nestaje. Sve je zgusnuto i skoncentrisano oko čoveka koji se odvojio od božanskih praosnova.

Sudbina čoveka je u slobodi koja prelazi u samovolju. Stiže se do poslednje etape na putu slobode koja prelazi u samovolju i pobunu protiv suštine. Samovolja čoveka želi da pretvori u "klavirsku dirku", da na najosetljivijem instrumentu muziciraju najnemuzikalniji. Samovolja uništava slobodu, jer se negira čovek, zaustavlja se afirmacija čovekove pojave, koja se razrešava samo u slobodi.

Zlo se pojavljuje u obliku dobra i sablažnjava, ne primećujući puteve ljudske samovolje. To nametnuto dobro se izrođava u zlo. Sloboda kao samovolja uništava sebe, sve oko sebe, prelazi u svoju suprotnost i razara i uništava čoveka. Jer, ako nema ničeg iznad čoveka, onda nema ni čoveka, nema prinudne harmonije. Čim čovek počne da manita, više nije slobodan.

Sloboda kao samovolja dovodi do odricanja sveta i čoveka i same sebe. Prelazi u bezgraničnu slobodu i vodi u bezgranični despotizam, vodi u zlo, zlo u zločin. Kao slobodno biće, čovek je odgovoran za zlo. Sve spoljašnje je znak unutrašnjeg.

Sloboda koja je prešla u samovolju ne želi da zna ni za kakve svetinje ni za kakva ograničenja.

Čovek je u vlasti "nekakve ideje" (reforme) i u toj opsednutosti počinje da se gasi njegova sloboda, on postaje rob neke spoljašnje sile, duhovno ubija sebe, svojom samovoljom uništava drugog čoveka, on uništava i sebe samog, zatvara se u svoje "ja", gubi sposobnost za sjedinjavanjem sa drugim čovekom, samovolja rađa razdvojenost, gubi se sposobnost izbora.

Neograničena snaga koja nije usmerena na nešta znači isto što i apsolutna nemoć. A samovolja je obično usmerena na "Vavilonsku kulu"koja se ne zida da bi sa zemlje došli do neba, nego da bi nebo svukli na zemlju. Zato, polazište: "cilj opravdava sredstva", ne poznaje ličnost kao osnovu i polazište svih moralnih ocena i sudova, gubi se ljudski lik, čovek je lišen svoje slobode, čovek je rob duhovne stihije proizašle da sredstva ne moraju da budu u skladu sa ciljem: to je despotizam jednih i ropstvo drugih. Nestankom ličnosti nestaje veza sa prošlošću i nestanak budućnosti. Koliko je naroda u istoriji nestalo ovim putem. Mnogo, jer žudnja za vlašću ukida slobodu i onome ko vlada i onome nad kojim se vlada.

Drugi spasonosni princip: suština uvek započinje u dubljim slojevima duha. Boravak u oblastima duhovnog daje istinsko znanje. Tada smo okrenuti onome šta dolazi, primamo život iz ljudskog duha. Takav način života otkriva čoveku njegovu duhovnu dubinu. Čovek se ne može odreći slobode ako ne želi da prestane da bude čovek. Zato se blagostanje i korist ne mogu staviti iznad slobode. Slobodno dobro koje jeste jedino doro, podrazumeva slobodu. LJudska duša važnija je od svih zemaljskih blaga.

Samo razobličavanje zla, samo velika patnja koju zlo donosi mogu da podignu čoveka na veću visinu. Zlo se pobeđuje ljubavlju, ne silaze s pameti samo oni koji vole. Prava ljubav je uvek prema drugom, ljubav prema sebi (posebno prema vlasti) je razvrat. Čovekovu ličnost potvrđuje okretanje drugome i sjedinjenje s njim. Razvrat uvek započinje sa samovoljom, odsustvo želje da se upozna drugi.

Nemoguća sloboda

Suštinska promena je jedino moguća u duhu ljudskom i duhu narodnom. Neophodno je da se pobedi zlo i iskidano vreme. Samo se tada čovek može izmiriti sa "suzicom deteta". Svetski proces se može prihvatiti samo ako postoji besmrtnost. Sloboda donosi veru u smisao života a prinuda neverovanje u taj smisao. Sloboda bez patnje je nemoguća sloboda. Samo vlast ljubav je spojiva sa slobodom, tada je moguće stvaranje moralnog karaktera i postizanje duhovne muževnosti.

Jevanđeljski princip je najteži, drugog puta nema koji vodi opstanku naroda. Princip "sve je dozvoljeno", može pobediti na tren, može se dnevno šepuriti, istorija ga pamti jedino kao satanski pir nad "suzicom deteta".

Naš narod je na jevanđeljskim principima postigao sve ono čime se ponosi na raskošnoj duhovnoj i kulturnoj trpezi čovečanstva.

Ratko Jokanović
Beograd


ČUĐENJE

Vratili se pola veka unazad

Povodom knjige Miloša Minića o ratovima 1991-1995. u bivšoj SFRJ

Nekada dugogodišnji šef jugoslovenske diplomatije Miloš Minić, autor je knjige "Ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991-1995" kojom je želeo da zabeleži uzroke, tok i posledice sukoba na teritoriji bivše SFRJ.

Gospodine Kačareviću, molim Vas da ovo moje pismo objavite. Moja jedina želja je da saznam kakvi su se (sem prljavih, da prljaviji ne mogu da budu) to zaista ratovi vodili u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini između 1991. i 1995.

Čitam "Glas javnosti" i vidim da je gospodine Miloš Minić napisao kwigu o tim ratovima. Evo posebno odvojenog teksta (ne znam kako se to novinarski zove) uz članak.

"Miloš Minić je na promociji istakao da je zaključio da je Srbija:
- u Hrvatskoj vodila osvajački, a
- Hrvatska odbrambeni rat,
- tako je i u Bosni i Hercegovini.
Hrvatska je:
- kratko vodila agresivni rat u Bosni, a Bosna i Hercegovina je jedino vodila:
- pravedne odbrambene ratove."

Ovo razdvajanje u zaključku sam ja uradio da bi naglasio šta to gospodin Minić kaže. Za svaki slučaj:
a. Srbija je vodila dva osvajačka rata, jedan u hrvatskoj i jedan u BiH;
b. Hrvatska je vodila odbrambeni rat i kratak agresivni rat u BiH;
v. Bosna i Hercegovina je vodila pravedne odbrambene ratove.

Ja vas sve lepo molim da mi pomognete da dođem do istine. Sve do čitanja gore navedenih reči gospodina Minića ja sam mislio da su se na teritorijama Hrvatske i BiH vodili građanski ratovi.

I uopšte mi nije jasno šta to gospodin Minić misli kad kaže, na primer, Bosna i Hercegovina je jedino vodila pravedne odbrambene ratove.

Mislim, šta je to za njega Bosna i Hercegovina?
Za mene su BiH svi ljudi koji žive u njoj. Znači i Hrvati, i Muslimani, i Srbi i svi ostali. Pa su, valjda, svi oni, ubijajući se i proterivajući se međusobno. vodili, po Miniću, pravedne odbrambene ratove. A po meni, kao što već rekoh, građanske ratove.

Hrvatima iz BiH je u tom ratovanju dolazila pomoć iz Hrvatske. Srbima iz Srbije. A Muslimanima od gospodina Bila Klintona i Bin Ladena, i mnogih drugih pored pomenute dvojice.

Nastavlja gospodin Minić:
"Miloševićeva i Tuđmanova politika bile su usmerene na stvaranje "Velike Srbije", odnosno, "Velike Hrvatske" i jake nacionalističke snage u obe države još se nisu pomirile da je sa tim planovima gotovo".

A ja se pitam: zar nije politika Izetbegovića bila usmerena na stvaranje "Velike (muslimanske) BiH"? On, gospodin Izetbegović, recimo, u svojoj deklaraciji ne ostavlja ni mrvicu sumwe o tome.

Po meni, poslednji citirani pasus gospodina Minića bi bio objektivan ako bi glasio:
Miloševićeva, Tuđmanova i Izetbegovićeva politika bile su usmerene na stvaranje "Velike Srbije", "Velike Hrvatske" i "Velike (muslimanske) BiH" i jake nacionalističke snage u sve tri države još se nisu pomirile da je sa tim planovima gotovo.

A da se te jake nacionalističke snage nikako ne mire da je sa tim planovima gotovo, dovoljno je, na primer, pročitati samo jedan broj Sarajevskih novina. Izašlim ove, 2003. godine.

Srdačni pozdravi celoj redakciji,

Žarko T. Nikić,
Kanada


IZNENAĐENJE

Gusarski upad u "Utisak nedelje"

Svima je znano da na mnogim morima i sada, na početku trećeg milenijuma, moderni gusari napadaju, pljačkaju, pa i otimaju brodove. Po pravilu, oni napadaju ili otimaju brodove čuvenih svetskih pomorskih kompanija ili plovila bogatih brodovlasnika.

Priča se da su neki takvi napadi i otmice unapred dogovoreni. Poznato je, takođe, da u svetu postoje grupe koje otimaju avione. Otmičari velikih letilica ni avione ni putnike ne pljačkaju, već samo njihovim posadama narede da promene kurs letenja i prizeme se tamo gde otmičarima odgovara.

Ali, da u nas postoji i otmica TV emisija, to nisam verovao. No, u to sam se uverio 23. februara 2003. godine. Bila je u toku emisija "Utisak nedelje" na TV Studio B. U studiju su bili voditelj O. Bećković, zatim Lj. Tadić, filozof i pravnik, i još dve elokventne dame čija imena, uz veliko izvinjenje, nisam zapamtio. (Reditelji i grafički urednici emisija TV "uživo" trebalo bi da češće, tokom trajanja emisija, potpisuju sagovornike radi gledalaca, kako bi ih zapamtili.)

I odjednom, zazvonio je telefon... Urednica-voditelj je kazala da se javlja gospodin profesor Dimitrijević. Odmah je uključen u program. Sa nekoliko rečenica naprosto je naredio (ili blaže: sugerisao) urednici i njenim sagovornicima šta i na koji način treba da govore o temi emisije, a zadata tema bila je "Lustracija".

Ja, kao slušalac i gledalac elektronskih medija, niti znam gde radi, ni šta i kome predaje, ali iz tih nekoliko rečenica stekao sam utisak da bi taj profesor uhapsio svakoga ko o lustraciji ne misli onako kako misle on i još neke osobe koje je tom prilikom spomenuo. Takvo nenajavljeno uključivanje u emisiju liči na savremeni gusarski prepad (ili napad) u toku trajanja emisije "Utisak nedelje".

Voleo bih da to "gusarenje", radi sugerisanja sagovornicima šta će reći o temi lustracija - nije unapred dogovoreno. Uostalom, šta smo se uhvatili te lustracije kad taj pojam pripada sferi filozofije i duhovnog života...

Milutin Tijanić,
Beograd


ZAPAŽANJE

Crveni maniri nove vlasti

Poznato je da napredak privrede umnogome zavisi i od podsticanja pronalazaštva. U siromašnim državama, kao što je naša, pronalazači su često zadovoljni samo moralnim priznanjem, za mnogo slobodnog vremena posvećenog nekom pronalasku.

Objektivno, država sada i ne čini ništa, osim što Savezni zavod za intelektualnu svojinu registruje pronalaske, a za registraciju naplaćuje određenu taksu.

Većina pronalazača i ne zna da, radi nastavljanja zaštite patenta, taksu treba obnavljati. Zato od Zavoda dobija poziv za plaćanje takse.

Sve bi to bilo lepo kada bi pronalazači pozive dobijali blagovremeno. Međutim, kao i u "crveno" vreme, Zavod čeka da prođe rok za plaćanje (31. decembar), pa tek onda piše poziv (u januaru) i, zbog kašnjenja, pronalazaču nameće da plati 50 odsto uvećanu taksu! Čak i ako se pronalazak ne može prodati, to nije neki naročiti iznos, ali je ovakav odnos vlasti podlost!

Priča bi bila sasvim druga kada bi pozivi bili napisani i dostavljeni ranije (najkasnije tokom novembra), a da se kazneno uvećanje zaračunava samo onima koji ne ispoštuju rok.

Niti bi država propala, niti bi se pronalazači obogatili, ali bi im država time pružila bar neku moralnu podršku. Mnogi bi bili veoma zadovoljni, iako je to često i jedina nagrada koju su dobili za sav uloženi trud, jer je pronalazačima - pojedincima, obično, mnogo lakše da smisle pronalazak nego da ga prodaju!

Toma Pejov
Smederevo


NEDOUMICA

Kako podeliti Kosmet

Posle ispravke i pojašnjenja prvih izjava datih "Špiglu" ponadasmo se da će predsednik Vlade Srbije konačno povesti pravu, mudru diplomatsku i političku akciju za odbranu Kosmeta u sastavu Srbije, za povratak Srba u sve krajeve Pokrajine i za sve ostalo što predstavlja povratak suvereniteta Republike Srbije na te prostore. Međutim, ponovo razočarenje!

U trenutku kad gospodin Kasa počinje utiranje puta za podelu Vojvodine, naš gospodin predsednik Vlade, sada preko nekakvog "Tajmsa", ponudio Albancima podelu Kosmeta!

Ukoliko se, uz podršku Zapada, ne pronađe rešenje za zaštitu tamošnjih Srba, "Beograd se neće suzdržavati da podrži podelu Kosova i Metohije"!

Šta ovo treba da znači? Da li je Kosmet na prodaju, ili je već prodan? Ko to ima pravo da učini? Koga premijer podrazumeva pod onim "Beograd se neće suzdržavati..."? Nije valjda Kosmet isto što i Aljaska, a neki tamo "Beograd" isto što i ruski car!

Nijedan pojedinac i nijedna vlast nema mandat i pravo da deli Kosmet i Vojvodinu! Srpski narod se nikad s tim neće složiti. Kad -tad, sam će ispraviti "greške" neodgovornih pojedinaca i organa.

Božidar Đokić,
Niš