GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


N E P R A V D A

Kakav zakon, kakve trice...

Imamo presude u našu korist, ali šta to vredi

Direktor Poljoprivrednog preduzeća PKB "Voćarske plantaže" (Boleč, Smederevski put 120) žarko Radenović izdao je 6. avgusta 2001. godine svojim radnicima 299 rešenja o prestanku radnog odnosa. Navodno - potreba za njihovim radom je - prestala. Rešenja su doneta protivno Zakonu o radnim odnosima, a posebno odredbama koje regulišu prestanak radnog odnosa zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Otpuštenim radnicima nije obezbeđeno ni jedno od prava propisanih Zakonom, pa ni pravo na otpremninu u skladu sa odredbama člana 34 Zakona o radnim odnosima.

Prilikom određivanja radnika za čijim je radom prestala potreba nisu primenjivani kriterijumi iz pojedinačnog kolektivnog ugovora, već na osnovu procena i dogovora rukovodilaca. Na spisku otpuštenih našli su se i invalidi i učesnici rata.

Zbog svih neprijatnosti i samovolje direktora Žarka Radenovića podneli smo tužbu za poništenje takvih rešenja i vraćanje radnika na radna mesta na kojima su prethodno radili do 6. avgusta 2001. godine.

Posle 15 meseci Peti opštinski sud u Beogradu donosi presudu u korist radnika i odluka postaje pravosnažna - za sve, samo ne za direktora Žarka Radenovića. Preduzeće "Voćarske plantaže" trebalo je da pismeno pozove otpuštene radnike da se jave na posao u roku od osam dana, da im se isplate sudski troškovi i plate, koje im po zakonu sleduju.

Pošto nam u roku od pet dana nisu stigli pozivi pozvao sam telefonom pravnika Obrena Kulića, koji je u dva navrata negirao da su dobili presudu. Sledećeg dana otišao sam sa kolegama i posle neprijatnih scena od strane Obrena Kulića i obezbeđenja zakazan nam je prijem za 10. decembar u 12 sati. Pokušao sam da zakažem i prijem kod direktora Žarka Radenovića, ali bez uspeha.

Presuda je glasila da se svaki radnik mora vratiti na radno mesto na kome je radio do 6. avgusta 2001. godine. Umesto toga, direktor Radenović preko pravnika Kulića podmeće nam rešenja kako je njemu milo.

Čudnovato je i to da pravnik briše zakon koji je pisao njegov rođeni brat! Sve otpuštene radnike pogona "Vita sok" u Beogradu ekspeduje u Sopot i pri tom ih degradira. U mom slučaju sa mesta poslovođe sa 20 godina minulog rada raspoređujem se u Sopotu na mesto fizičkog radnika.

Za novac koji nam duguju, pravnik Kulić nam odgovara da možemo da ga dobijemo tek za dve godine. Naravno da su svi radnici odbili takva rešenja i obratili se advokatu kako bi se izvršila pravosnažna presuda Petog opštinskog suda u Beogradu.

Dodajmo na kaju: nije nam jasno da u vreme kad težimo pravnoj državi, samovolji direktora Žarka Radenovića nikad kraja. Ako smatra da je zbog pripadnosti vladajućoj stranci nedodirljiv, pa da svesno (ili nesvesno) krši zakon - grdno se vara. Sa njim "Voćarske plantaže" ne mogu da očekuju ništa dobro.

Vuksan Dragović
Beograd


D O P U N A

Ministar bez elektronske pošte

"Niko čuo za Jukan korporaciju" "Glas javnosti" 23. februar 2003. godine

Poštovani gospodine Miokoviću, kako ste u dotičnom tekstu i mene pomenuli dužan sam da dam neke odgovore, na vaša pitanja i nedoumice koje imate.

Kao prvo navodite da se "evo već skoro osam godina nalazite i živite u Kanadi i da ste verovatno bolje upoznati s kanadskom privredom i kanadskim korporacijama nego ogromna većina u Srbiji".

Ja se u potpunosti slažem sa vama, ali valjda ćete to isto pravo dati i nekom ko se u Kanadi nalazi već trideset i sedam godina koliko j gospodin Pokrajac tamo. Pre nego što taksativno odgovorim na vaša pitanja želim da Vam kažem da je u ovoj "priči" ne navijam ni za "Nukarko" ni za "Jukan".

Moja je obaveza kao predsednika Sindikata metalaca za ovaj region da ukoliko imam podataka da je neko zainteresovan za kupovinu fabrike ovde to javno i kažem. Ne vidim kome nije u interesu da što većom konkurencijom napravimo što bolju cenu fabrike, što bolje uslove za zaposlene i što bolje plate zaposlenih.

Lenji čelnici

A sada da odgovorim na vaša pitanja (i konstatacije):
1. U Vašoj prvoj, drugoj i trećoj konstataciji navodite da poznajete mnogo Kanađana koji su na "visokim" položajima u svojim kompanijama koji nisu čuli i ne poznaju se sa g. Pokrajcem. Meni je jako drago da poznajete toliko "važnih" ličnosti u Kanadi ali nisam čuo da je iko od njih (ili da ste nekoga ubedili) spreman da ulaže u privredu Srbije. Gospodin Pokrajac jeste! Čudite se dalje kako na internetu nema veb-sajta, Jukan korporacije, a nije Vam čudno kako Ministru za privredu i privatizaciju u Vladi Republike Srbije ne radi elektronska pošta, pa iz tog razloga nije na vreme dobio pismo g. Pokrajca o njegovim namerama da kupi Fabriku automobila. Takođe Vam nije čudno da ni gradonačelnik grada Kragujevca (koji je dobio to pismo), ni predsednik upravnog odbora "Zastave" (koji je takođe dobio pismo) o tome ne obaveštavaju Resornog ministra.

2. Pitate se dalje da li je na konferenciji za štampu "Dotičnog gospodina Beljakovića" tj. mene neko pitao otkud su mi podaci i mogu li dati malo više informacija. Normalno oda su novinari i to pitali i da su dobili tražene informacije. Za Vašu informaciju i Vi možete dobiti više podataka o svemu ako odete na veb sajt (opet čuveni veb sajt) www.privatizacija.co.zu.

3. Vaše sledeće pitanje se odnose na to "ko je i šta je po struci g. Pokrajac. Da ste malo pažljivije čitali novine i gledali TV, čuli biste da je g. Pokrajac po struci elektroinženjer (znači kolega).

4. Na konstataciju da je g. Briklin za finansijsku podršku g. Pokrajcu ponudio pet odsto akcija i mesto direktora u preduzeću "Zastava motor njorks", vi konstatujete: "Baš bih voleo znati koji bi ludak odbio tolike pare - to ne bi uradio ni Bil Gejts". E sad ste me baš zabrinuli!!. O kakvim parama vi pričate?! Pare je tražio g. Briklin od g. Pokrajca, za pet odsto akcija i mesto direktora. Vi biste gospodine morali znati bar toliko da direktor i vlasnik nisu isto. Direktor samo upravlja fabrikom i može biti smenjen od strane vlasnika bilo kada. A vlasnik fabrike bio bi g. Briklin!!

Imam sve podatke

I najzad da se složimo u nečemu. U Vašem pismu kažete: "Gospodo draga, koliko mi se čini, tako se opet sprema, kako bi to ovde rekli big-scam ili, drugačije rečeno, velika prevara na štetu svih, počevši od države, naroda, zaposlenih. Jednostavnije rečeno - pljačka". Apsolutno se slažem, samo ne mislim da govorim o istim pljačkašima. Gospodine Miokoviću, Sindikat se samo zalaže da svi imaju iste polazne tačke (bez privilegija), pa ko da bolje uslove, više novca itd... neka kupi fabriku, ma ko to bio . Da više ne bi zamarali čitaoce ja ću Vam u potpisu ostaviti i broj svog telefona u kancelariji pa ako vam treba još informacija, javite se.
S poštovanjem, Sindikat metalaca Srbije, Region centralna Srbija...

predsednik, Aleksandar Beljaković
Beograd


P R E D L O G

Po marku za Branku

Ta pesma je komponovana za legendu, Tomu Zdravkovića

Poštovana redakcijo, s' obzirom da je hrvatski pevač Sandi javno izjavio da će moju pesmu "Ej, Branka, Branka", koju sam svojevremeno komponovao za legendu srpske muzike - Tomu Zdravkovića, presnimiti i staviti na svoj novi CD, prinuđen sam da mu se na ovaj način obratim.

Može, ali pod jednim uslovom - da na žiro račun Komesarijata za izbeglice Republike Srbije uplati za svakog izbeglog Srbina iz Krajine po jednu marku. S obzirom da je Hrvatska sa vekovnih ognjišta proterala (naravno uz tuđu pomoć, jer sami to nikada ne bi smeli da urade znajući za njihovo "istorijski" čuveno junaštvo) oko 250 hiljada Srba, to znači 250 hiljada puta jedna marka, jednako je, 250 hiljada maraka ili 125 hiljada evra.

Verujem da mu to neće biti teško, jer šta je to dati svakom čoveku koji je izgubio kuću, imanje i proteran je sa vekovnog ognjišta, po jednu marku?!

Na pitanje novinarke TV "Politika" šta bi odgovorio srpskim pevačima koji su protiv dolaska hrvatskih pevača u Srbiju, Sandi odgovara: "Pa, biću malo bezobrazan, neka budu bolji.

Znači, mi smo loši, pa nas zato ne zovu u Hrvatsku i ne emituju na radiju i televiziji, a ja sam mislio zato što vuku srpski kompleks, kako reče Jovan Dučić, još od dolaska na Balkansko poluostrvo. Znači oni dolaze iz humanih razloga da nas nauče poslu, a ja, naivan, mislio da dolaze zbog novca.
S' poštovanjem,

Pevač i kompozitor Miša Marković
Beograd


U P O Z O R E NJ E

Nasilje nad rečima

Poštovana gospodo, nije mi jasno zašto nakaradno koristite strane reči? U vašem današnjem članku Istraga o uzrocima nesreće šatla "Kolumbija", inženjer predvideo katastrofu piše:
"U nekom trenutku bi točak mogao da otkaže i raspadne se na sve strane, napisao je Robert Doerti u i-mejlu svom kolegi dva dana pre tragedije" navodeći reč i-mejl. Šta znači i-mejl? E-mail na engleskom znači elektronska pošta.

Zar nije lakše, pametnije i korisnije reći e-pošta? "Šatl" je sledeća reč? Uništavanje srpskog jezika je već postala bolest u našem društvu. Nadam se da postoji neko ko se bavi prevođenjem i razvijanjem srpskog jezika!!!
Srdačno,

Jovanka Maljković
Njujork, SAD


P R I M E D B A

Neukusna šala

Mutno-providne igre crnogorskog rukovodstva

Ovih dana su se u štampi pojavile, najblaže rečeno, neobične vesti u vezi sa zahtevima crnogorskog rukovodstva za rukovodećim položajima (funkcijama) u SCG. Prema tim informacijama g. Milo Đukanović traži: ambasadorska mesta u državama koje su najuticajnije u svetskoj politici: u SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Japanu.

Po svemu sudeći već je obezbedio svog vernog saborca g. Markovića za šefa nove države zajednice, mesto ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom i u zemlji (po pravu snažne crnogorske privrede) a za dve godine imaće i svog čoveka na mestu ministra inostranih poslova SCG. Dotle će Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore usmeravati rad svojih "diplomata" na lobiranju u korist nezavisne Crne Gore.

Uzgred rečeno, i u tobože bratskoj, jedinstvenoj Titovoj Jugoslaviji ambasadori bratskih republika su radili u korist svojih republika, istina potajno, iako su svi za takav rad znali. Danas crnogorske "diplomate" neće morati da lobiraju tajno, imaće jasnu direktivu svog ministarstva spoljnih poslova. Srpske diplomate će se zalagati za interese SCG, naravno.

Od srpskog ministarstva spoljnih poslova neće imati direktive, jer takvo ministarstvo i ne postoji. Nezgodna je samo okolnost što će separatističku delatnost budućih crnogorskih "diplomata" plaćati poreski obaveznici Srbije.

Spisak crnogorskih želja (ucena) je svakako daleko veći. Ali i ovo nekoliko nabrojanih je dovoljno da se postavi načelno ali pravo pitanje: ko je u ovoj stvari (ili zemlji) lud? Može se drugačije. Svi ti zahtevi-ucene crnogorskog rukovodstva - na bazi ravnopravnosti - mogu se okarakterisati ili kao neukusna šala, vic ili kao ozbiljne namere.

Ako je ovo drugo u pitanju onda bi se te namere morale okarakterisati sa dvadesetak epiteta kao na primer: drskost, bezobrazluk, izraz švercerske, neradničke, lihvarske megalomanije, vređanje zdravog razuma srpskog i naroda Srbije, izrugivanje srpskih zvaničnika u naporima da koliko- toliko obezbede normalne odnose srpskog i crnogorskog naroda (makar i zbog Kosmeta), zvanično sankcionisanje dugogodišnje maligne politike prethodnih režima koji je na rukovodeća mesta u Srbiji, u svim oblastima, dovodio Crnogorce, ili su se oni sami dovodili putem legendarne plemenske solidarnosti.

U celoj toj besmislenoj igri moglo bi se zaključiti da ovakvim prvokativnim ponašanjem crnogorsko rukovodstvo namerno, dakle svesno, nastoji da po ubrzanom postupku izazove revolt građana Srbije koji bi mogli da javno kažu: "E, sad nam je, nesuđena braćo Crnogorci, dosta. Otkačite se već jednom, kad vam je do samostalnosti toliko stalo, ali otkačite se i od izdržavanja od strane Srbije.

Ali, ima i drugačijih pitanja. Na primer, zašto srpski zvaničnici dozvoljavaju ovakvo ponižavanje srpskog i drugih naroda Srbije. U ime kojih, svojih ličnih i partizanskih interesa, u ime kojeg i kakvog statusa Kosmeta, ili u ime kojih delova razjedinjene "međunarodne zajednice". Sve mi se čini da se predsednik DHSS lukavo prisetio da bi o svemu tome trebalo pitati i građane Srbije.

Napomena: nisam član nijedne partije, pa ni DHSS i žarko bih voleo da se ostvari zaista ravnopravna zajednica srpskog i crnogorskog naroda (ako baš tako žele da se naziva), da SCG postane moderna i uspešna zajednica i članica Evropske unije. Ali je uslov za to da se knjigovodstvo nove države uredi na bazi čistih računa.

Čedomir Cvetković
Beograd


Č I NJ E N I C E

Pucali i u ranjenike

Deo surove istine o ratu u Sloveniji

Za vreme rata u Sloveniji 1991. godine, od slovenačkih "teritorijalaca" i drugih separatista stradali su: kapetan prve klase Anton Mrlak, poručnik Dragan Bubalo, potporučnik Aleksandar Milošević, stariji vodnici Bojanče Sibinovski i Mirko Brnaušinović, razvodnik Zoran Ješić i vojnici Zoran Stojanović, Ljubo Babić, Branko Bojanić, Dušan Dejanović, Antonije Šumanović, Ratko Jovanović, Mirko Lučić, Goran Maletić, Zoran Marković, Stojan Mitić, Vojko Obradov, Dragan Đokić, Borislav Pevač, Špiro Ponjević, Dragan Rodić, Goran Stanković, Obrad Stevanović, Slobodan Stojković, Muhamed Palić, Domagoj Sotinac, Stipo Ćati, Hilmi Popaj i mnogi drugi. Među njima je bilo i onih koji su podigli ruke u vis i predali se, ali im to nije pomoglo i bili su ubijeni. Pucano je i na ranjene vojnike JNA.

Vojnik Slobodan Stojković iz Mataruške banje na služenju vojnog roka u Vrhnici poginuo je 27. jula 1991. godine u Groznu. Njegova majka je devet dana uzaludno molila da joj predaju posmrtne ostatke sina, koji su se nalazili u Kliničkom centru u Ljubljani.

Vojnik Milan Tanasković bio je na straži u skladištu JNA. Jedan pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova Slovenije prišao je žičanoj ogradi i zamolio ga da mu pripali cigaretu. Dok mu je Tanasković palio cigaretu, policajac je pucao u njega i usmrtio ga. U već mrtvog vojnika ispalio je više rafala iz automatskog oružja.

U blizini Ljubljane, 27. juna 1991. godine, oboren je helikopter JNA. Tom prilikom su poginuli kapetan prve klase Milenko Jortić i njegova dva druga. Sve do 5. jula nadležni organi Slovenije su odbijali da izruče tela poginulih.

Slovenački "teritorijalci" su 28. juna otvorili vatru na kolonu vozila JNA i tom prilikom ranili vojnika Dejana Bjelogrlića. Zbog nepotrebnog zadržavanja sanitetskog vozila koje je odmah došlo po njega i maltretiranja lica u sanitetu ranjeni vojnik nije na vreme prebačen u bolnicu, nego je umro, usled velikog krvarenja.

Potpukovnik Rade Otašević uhapšen je kod kuće, dok je bio na bolovanju, nakon operacije. Slično je bilo i sa Draganom Blagojevićem, pukovnikom Vučkovićem, kapetanom prve klase Blagojem Mirovićem, zastavnikom prve klase Petrom Radanom i Mirkom Petrovićem.

Dvanaest sati nakon uspostavljenog primirja u blizini graničnog prelaza Škofije izvršen je napad na vozilo JNA koje je prevozilo hranu i vojnike. Vozilo je propušteno iz blokade i u povratku je napadnuto iz zasede. Tom prilikom su hicima u potiljak ubijeni kapetan Slobodan Pantelić, građansko lice na službi u JNA Branko Sedlar i vojnik Osmani Nedžmedin.

Medicinsko i drugo osoblje zaposleno u vojnom rehabilitacionom centru u Rimskim Toplicama je 1. jula 1991. godine sprečeno da ode na posao, zbog čega je oko 150 pacijenata, među kojima je bilo i teških, nepokretnih bolesnika, ostalo bez hrane i lekarske nege.

Ovi i drugi zločini počinjeni za vreme rata u Sloveniji do sada nisu interesovali Karlu del Ponte i druge haške tužioce. Haškom tribunalu, izgleda, ne smeta "zločin na slovenački način", jer na Sloveniju ne vrši nikakav pritisak niti joj postavlja bilo kakve uslove po tom pitanju. A dokaza o "zločinima na slovenački način" ima dosta, ako ih budu interesovali - fotografija, pisani dokumenti, video kaseta, knjiga itd.

Stevan Deura
Beograd


Z A P A Ž A NJ E

Bezdušni trgovci duvanom

Poštovana redakcijo, marketinški pristup zaposlenih u duvanskoj industriji jeste plasman, profit i zarada. Oni ne prezaju da upotrebe sva sredstva i načine da ostvare svoj cilj. Strategija je jasna, zadržimo postojeće pušače i pridobijmo nove.

Ako je poznato da svaki novi dan na planeti u proseku odnosi oko 11 hiljada pušača, onda broj novih konzumenata duvana mora da bude bar toliki, ako ne i veći, u protivnom duvanski fabrikanti su u minusu. Prosta, a proverena činjenica je da na kupovinu cigareta prosečan građanin u Srbiji za mesec dana izdvoji minimum deset odsto neto zarade.

Prodavci duvana dobro znaju za ovo i svoju propagandnu kampanju usmeravaju baš u tom pravcu. Povećati ovaj procenat na 20 do 25 odsto pojedinčeve plate. Njihov sistem je jasan, u reklamu ulažu dosta novca, a "oblanda" za građanina je skrivena. Lepotica sa bilborda se smeška, a poruka je psihološki osmišljena da bodri emocije i obavezno poziva na zajedništvo. U prevodu, ako nisi sa nama slab si i ne vrediš.

Podsetiću samo na efektivne bilborde Rovinjske tvornice duvana, koji su "palili i žarili" širom Srbije, i na taj način pozicionirali svoje tržište. Svima je jasno da su njihove reklame od po desetak sekundi emitovane na "Pinku", "RTS"-u odradile svoje.

Srbi su postali zavisni od "ronhila". Dakle, Srbija je sada uveliko u kampanji protiv pušenja, ali i dalje je to bledo, tromo i, oprostite na izrazu, kilavo. Ako hoćemo primer kako treba to da se radi, uzmimo ga od ljudi iz marketinga duvanske industrije i učinićemo mnogo više za zdravlje pušača i nepušača!

Milisav Pajević
Kragujevac