PARIZ - Ništa lepše za posmatrače nego kad političari počnu da iznose prljavi veš u javnost. Pravilo njihovog posla je da javnosti pokažu samo zaglađenu stranu onoga što rade, jer izgleda svi imaju toliko prljavog veša da svaki zna da će i on na kraju platiti ukoliko počne da govori o drugima ono što zna i misli.

To je zakon ćutanja koji poznaju sve tajne ili kriminalne organizacije, koji postoji i u profesijama, recimo u novinarskoj profesiji, a postoji i kao nešto što se zove u sociologiji klasna svest ili klasni refleks po kome uvek treba da prevaziđete svoja lična ubeđenja da bi zaštitili svoju grupu ili klasu. Kad se to provali svašta se zna i kome je god mila istina i bruka, kako se to kaže u narodu, može da uživa.

Brutalna istina

Sad je i ovo odupiranje nekih evropskih država američkom diktatu oko rata protiv Iraka nateralo naročito američku diplomatiju na otkrivanje prave prirode vlasti. A pošto se taj sukob preneo i na samu Evropu spektakl je i ovde. Manje važan nego u Americi jer evropske države ne odlučuju o sudbini sveta, ali isto je toliko zanimljiv. Kako to uvek biva plemenitije izgledaju pobunjenici.

U ovom slučaju Francuska i Nemačka. Jer, pobunjenici uvek insistiraju na istini i na vrednostima pošto nemaju silu. Tada su obično vrlo precenjeni a ako im se pruži prilika da se nađu na drugoj strani, na strani moći i sile, retki izdrže taj ispit. Tako se evo desilo da je francuski predsednik Žak Širak, koji inače do sada nije važio za pobunjenika ili političara od trajnih ubeđenja, postao najpopularniji političar na planeti.

Heroj masa širom Evrope i sveta koji se zalaže za poštovanje principa i usuđuje se da kaže "ne" američkoj sili koja svakome sedi na vratu.

Zahvaljujući držanju Francuske i Nemačke, druge države širom Evrope su bile prinuđene da se izjasne na vrlo brutalan način o svojoj bezrezervnoj podršci Americi. Na muci su naročito zemlje Srednje i Istočne Evrope koje su upravo stigle na prag EU ali u kojima dominira Vašington, tako da moraju istovremeno da podvlače svoju evropsku orijentaciju i da slede Vašington u sukobu sa Parizom i Berlinom koji su okosnica EU, sviđalo se to nekome ili ne, i bez čijeg angažovanja u Uniji ova ne može postojati.

Evropsku ratnu koaliciju predvodi Toni Bler, verovatno najpametniji i najsposobniji političar danas u Evropi, to obično znači i najpokvareniji. Tako da u senci traje i sukob oko toga ko će biti glavni i u kakvoj Evropi. Da li će biti američka Evropa i u njoj engleski predsednik, glavni zastupnik Vašingtona, ili će ići ka nezavisnosti što onda marginalizuje uticaj Londona. Bler je istovremeno jedini koji isledi Vašington u jasnoj dugoročnoj strategiji.

Za London je to savezništvo od suštinske važnosti. Dok raste uticaj Amerike u svetu, održava se i značaj Velike Britanije . Zato je Bler istovremeno vrlo evropski orijentisan, pod uslovom da je Evropa proamerička, jer tako London igra najvažniju ulogu. I u Vašingtonu kao i u stvaranju ove evropske koalicije London pokazuje da može da povuče Evropu za sobom u službi Vašingtona.

Zato je Bler prisutan u svakoj američkoj avanturi i u svakom ratu. Već je vodio četiri rata, ovo će mu biti peti. Slušaoci će se setiti da je bio najratoborniji u ratu NATO pakta na Kosovu. Zato i sad rizikuje u Velikoj Britaniji, gde je celo javno mnjenje protiv ovakvo providne imperijalne intervencije. Može da izgubi i vlast, ali i dalje sledi Bušovu politiku ma koliko bila rizična.

Bler uvek daje i propagandni ton svima. Moral i borba za slobodu, moglo bi se reći po onoj narodnoj - ko o čemu vojnik o skraćenju, a Bler o poštenju.

Jezgro ratne koalicije zovu "bab" - Bler - Aznar - Berluskoni. Dvojica Latina su važni jer predstavljaju velike države odavno u Evropskoj uniji, ali oni još manje od Blera predstavljaju glas svojih naroda i takođe nemaju nikakvu strategiju iza svoga proameričkog ponašanja.

To je prosto desnica koja predstavlja interese finansijske elite i koja oslanja svoju moć, ili tako misli, na američku silu u Evropi i u svetu. Manje važne su Holandija, Danska i Portugalija koje nemaju državnih ambicija van američkih struktura vlasti, ali kojima i odgovara da Amerikanci drže pod kontrolom veće evropske države kao Francusku i pre svega Nemačku. I onda se dolazi do ove nesrećne Srednje i Istočne Evrope.

Za vlade ovih država se može reći da nemaju pravo ni oni koji ih kritikuju ni oni koji ih brane. Kritikuju ih naravno. Nemci i naročito Francuzi. Svašta se moglo čuti: navikli su se da budu robovi i to su vazalne države, ne razumeju Evropu, ne umeju da zaćute, ne umeju da imaju svoje mišljenje i slično .

Na ovo se one brane: mi imamo pravo na svoje mišljenje, mi smo sasvim samostalno zaključili da je Irak svetska opasnost i da svi moramo hitno u rat protiv njega. To nema veze sa pritiskom Vašingtona.

Granice slobode

Kako je jedan poljski satiričar zaključio: mi, Poljska i Istočna Evropa ići ćemo u rat protiv Iraka čak i ako Amerika to neće. Sve je to pitanje našeg morala i savesti. Mogao bi ih predvoditi Vaclav Havel čiji je posao da brani američke interese vatrenije nego sami Amerikanci. Kris Paten, evropski komesar za međunarodnu politiku je dodao: mi nismo Varšavski pakt nego savez slobodnih zemalja i ove države imaju pravo na svoj stav.

Međutim, upravo u tome je, na žalost, stvar - što je ovo tačno kao Varšavski pakt ako ne i gore, misle kritičari, i što ove države nemaju pravo na svoj stav u realnosti, nego moraju da slede naredbe Vašingtona bez obzira na svoje interese. Oni koji ih kritikuju iz Pariza i Berlina upravo tako poručuju: ili se borite za svoj stav ili bar ćutite dok oluja prođe.

Dovde su kritičari naravno u pravu, ali dalje od toga nisu . Srednja i Istočna Evropa posle kraja hladnog rata su bukvalno gurnute u ruke Americi i NATO paktu. Evropska unija je podržavala taj proces. Nije im dala mogućnost da se osamostale u Evropi, jer EU, uključujući Francusku i Nemačku, do sada nije nijednom pokazala primerom kako se to ona odupire Americi sve do danas. I sad kad su se jednom dve države suprotstavile Americi odjednom traže od država Istočne Evrope da budu samostalne.

Na kraju krajeva, Istočna i Srednja Evropa su se oslobodile sovjetske imperije, a zapadna je poslužila kao oslonac za širenje američke imperije na istok Evrope. Dodajte na to jednu osnovnu sumnju: vlade manjih država misle da će se Francuska i Nemačka na kraju nagoditi i izmiriti sa Vašingtonom. Njih će Vašington donekle uvažavati jer su jake, a onda bi opet ove male države ostale na cedilu i skupo bi platile neposlušnost Vašingtona. Tako razmišljanje na žalost nije neosnovano.

Zahvaljujući ovoj spektakularnoj krizi izlaze na videlo granice slobode država širom Evrope u odnosu prema Americi i, što je malo gore, dovodi se u pitanje sama ideja ujedinjavanja Evrope. To se sve znalo i do sada, ali se prikrivalo ispod propagande i sad je čir pukao. Ima puno razloga za brigu i za pesimizam, ali ko voli istinu može da uživa.

Stanko Cerović