Da neko voli ptice i nije vest. Ali da neko sagradi kuću i nameni je pticama - jeste vest. Mirko Maksić, radnik "Zastava rezervni delovi" sagradio je u dvorištu pored svoje kuće, u naselju Nova kolonija "kuću za ptice". - Ptice su meni napravile porodični dom, a ja sam, u znak zahvalnosti, njima napravio kuću", priča za "Glas" Maksić.

Ljubav prema pticama rodila se još u rodnoj Mitrovici na Kosovu i Metohiji. Otac Dobrivoje je imao golubove i petla. Za Dobrivojevog pevca s kraja četrdesetih godina prošlog veka znala je cela Kosovska Mitrovica. Bilo je to sirotinjsko vreme, i onaj ko je imao petla koji najbolje i najduže peva, dobijao je ime u gradu, priča Maksić. Merilo se vreme, u sekundama i minutama. Padale su i opklade, ali od svega najvažnije je bilo - da pobediš na tako "važnom" takmičenju. Da budeš važan u gradu.

- Pedesetih godina stigli smo u Kragujevac, u Novu koloniju. Od tada stalno sam sa pticama. Prvo sam čuvao i gajio golubove i kanarince. Stigla su i bolja vremena. Putujući po Evropi, sa suprugom, kaže Mirko, video sam da je trgovina pticama unosan posao. Počinje i izlazak na pijac, prodaja subotom i nedeljom. Sve vreme radio sam normalno, a tim danima, kao dopunska delatnost, prodavao ptice. I evo, ceo život provedoh sa pticama. Bila su to vremena kad se lepo zarađivalo. Već početkom osamdesetih uselim se sa svojom suprugom Brankom u novu kuću. Najvećim delom "napravile" su je ptice.

Išao sam i po samostalnim i zajedničkim izložbama, i za svoje lepotice dobio dvadesetak diploma. Ali i to je već prošlost. Shvatam da od izložbi i nema neke koristi, i da ptice gajim i držim za svoju dušu. Iznesem na pijacu - ljudi gledaju, mnogi od njih zastanu da malo uživaju, a neko i kupi. Nisu to velike cene - od 200 do 300 dinara.

Za vreme bombardovanja prodam dosta toga. Cene mirovale, i ja sa kolegama u priču šta da radim. Oni mi savetuju da srušim šupe i da pravim kuću za svoje ljubimce. Kupim građevinski materijal i krenem. Svi, od drugara, rođaka, prijatelja, pomagali su da gradnja krene. Pritisnem malo majstore i oni požure. Kad sam pustio prve ptice - došle komšije, da gledaju. Dnevno po desetak posetilaca je bilo.

U Kuću za ptice, u kojoj ima i grejanja, jedinstvenu u Kragujevcu, prvi su se uselili mali papagaji, pa nimfa, rozela, pa zebrica, kanarinac, sve - jedna po jedna, a stigle su i rižarice.

Svaka vrsta ima zasebno svoj "apartman". - Ptice moraju biti odvojene. Ima ptica koje mogu jedna s drugom, ali, primera radi, rozenholis ne trpi nijednu pticu. Samo hvata za noge i kida. Ratoborni su i među sobom, pa ih mnogo ima i bez prsta. Mali papagaji su neprikosnoveni među pticama. Lepi i laki za održavanje, posle njih pevajući papagaji, pa nimfa. Rozela je jedna od najlepših - gledati ih na suncu je uživanje.

Sa pticama ima mnogo dogodovština. Naša komšinica tvrdi, kaže Mirko, da joj je sin živ zahvaljujući papagaju. Bio zemljotres, papagaj se uznemirio, poleteo i - pade slika. Mladić se probudi i izađe.

- Kad je bilo bombardovanje mnoge ptice su zaćutale. Dobile stres, a neke bogami, i srčanu kap. Mi smo imali i paune. Kad su pale bombe na "Zastavu" vrištali su, kako da kažem, kukali su tako da se čulo do kraja ulice.

Od straha ptice su tada doživljavale šok, ostajale bez perja. Dosta ptica zanemelo. Ptice koje su pevačice, "ostajale bez glasa". Dugo im vlasnici nisu mogli da vrate pesmu iako su ih hranili jakom hranom. Ostavilo je to traga.

Sad im je lako. Nahranimo ih za pet minuta. Najlepše je kada kanarinci zapevaju s proleća. Pa im još dođu i slavuji, sa strane. Još da sredim ovo ispred, zasadim travicu, procvetaju ruže i rodi patuljasta jabuka... Tek tad će da bude lepo. Mal' po mal' i eto kuća - pravo utočište za sve koji vole ova lepa i umiljata stvorenja.

		Papagaj Roki Ljubimac porodice Maksić je papagaj Roki. Donela ga devojčica pod uslovom da ga čuvamo. Otac joj radio u Nemačkoj i kupio joj ga za 1.000 maraka. Dete poraslo i više nije moglo da ga čuva. Kaže - nemojte ga prodavati, samo ga pazite i hranite. A Roki od stresa izgubio perje. Maksići sumnjaju da je ostao go iz čiste ljubomore. On ima privilegiju da dolazi u stan, sedi za stolom i sa domaćinima jede gibanicu.

Dolazila je meni i neka drugarica, ispred nevladine organizacije za zaštitu ptica. I ne zna šta je ptica, maltretirala me ni krivog ni dužnog, tako da sam morao da tražim zaštitu. Išao sam u SUP da na njenu prijavu napišem kontra prijavu. Pokažem štiglica, pokažem kanarinca, pokažem papagaja. Za nas je, gospođo, sve to ptica, i vi ne znate koja je od njih pod zaštitom države. U SUP-u sam i saznao da svak' može da napiše prijavu protiv vas, a onda vi dokazujte da li je ona istinita ili nije. To maltretiranje nije mi baš godilo. Meni je bitno da radim, nikog ne diram, ovim poslom kojim se bavim nikom ne smetam - i da vam kažem nešto - ostavila me na miru.

A jedne prilike ostao sam i bez celog jata. Nisam imao dobar kavez za transport ptica. Otkine se dno i pedeset šezdeset ptica odletelo. Ceo park, pijaca, komanda garnizona... puni papagaja. Majka priroda ih prihvatila. Papagaj se lako snalazi i u ovim našim uslovima.

BRANKA KULJANIN