Vojvodama Milenku Stojkoviću i Petru Dobrnjcu -
a tu su još bili: Stevan Sinđelić sa Resavcima, vojvoda Ilija
Stošić s Homoljcima, Paulj Matejić iz Meljnice s gornjomilanovčanima
i knez Milisav Crnorečanin sa svojim ustanicima - bilo je jasno
da će ih Hafis-paša napasti svom žestinom. Stoga su odlučili da
se vešto utvrde koristeći sve pogodnosti terena.
Računali su da će im u pomoć priteći Karađorđe kad čuje topove,
jer je bio udaljen svega desetak kilometara, pa su odlučili da
pruže upornu odbranu. Zbog toga su podigli tri zemljana utvrđenja
(opkopi): jedno veće i drugo manje, u kojem je bio gvozdeni top,
odmah u podnožju sela Ivankovca, i treće, nešto ispred, koje je
imalo demonstrativnu ulogu.
Uloga topa
"Čim su se Turci približili šancu (napad preko Ludog polja,
prim. autora), posada ga je napustila i pobegla u drugi šanac
u kojem je Petar iz Mlave bio komandant. Sa tri strane napadali
su Turci, ali su odbijeni." Tada je do izražaja došao gvozdeni
top, koji je bez prestanka dejstvovao na gomilu turskih vojnika
koji su jurišali za srpskim borcima u povlačenju ka drugom utvrđenju.
O toj, uvodnoj fazi boja, Kosta S. Protić je zapisao: "Borba
koja se tada otvorila između Srba i Turaka koja je trajala ceo
dan i u kojoj je po 15 Turaka napadalo na jednoga Srbina, bila
je očajna i strašna".
Tek u prvi sumrak, kad se od silne vatre cev topa rasprsla, preživeli
srpski vojnici napustili su drugo utvrđenje i priključili se rezervi.
Dok je posada u većem utvrđenju hrabro odolevala svim napadima
Turaka, srpski vojnici koji su bili izvan utvrđenja napadali su
neprijateljevu pozadinu i otimali municiju. Hafis-paša je bio
očajan; izgubio je čitav dan, a predosećao je da je Karađorđe
negde u blizini i samo što nije stigao.
Budući da mu je poginulo više hiljada vojnika, a i Karađorđe
je već bio stigao, Hafis-paša je odlučio da se povuče u Paraćin,
gde je ranjen, a zatim u Niš. Onde je ubrzo umro, ili se otrovao,
ne mogavši da otrpi sramotu zbog poraza carske vojske kojom je
komandovao protiv "pobunjene raje".
Turska posada pod komandom Muharema Guše pomislila je da je Karađorđe
odustao od osvajanja tvrđave i ostavio samo stražare da je osmatraju,
pa je širom otvorila vrata. Tu Karađorđevu varku skupo su platili:
14. novembra 1805, nakon tromesečnih borbi i nadmudrivanja s ustanicima,
predali su smederevsku tvrđavu.
Koristeći pogodnu priliku, Turci u Smederevu su početkom novembra
1805, ubivši vojvodu Đušu Vulićevića i njegova tri vojnika, prekršili
dogovor sa Srbima o mirnom životu.
Kada je obavešten o tom događaju, iako je znao da je komandant
smederevskih turaka Muharem Guša sarađivao sa niškim Hafis-pašom,
Karađorđe je odlučio da kazni neprijatelja i da ga protera iz
smederevske tvrđave.
Stoga je 13. novembra došao nadomak Smedereva. Kada je postavio
topove na brdu iznad grada, Mata "Švaba" je otvorio
artiljerijsku vatru na Turke u tvrđavi. Pošto vatra nije bila
precizna, sumnjalo se da je Mata bio potkupljen.
Za vreme ručka Mata je pekao ćevap. Karađorđe je dohvatio ražanj
s ćevapom i, prema Konstantinu N. Nenadoviću, rekao:
"Koje kude, po duši te! Pogodi onde (pokazaću mesta u gradu)
kao što treba, pa ćeš dobiti i ćevap i para koliko hoćeš".
Mata je potom bio precizniji i počeli su da se dime krovovi kuća.
Onda je Karađorđe komandovao juriš, srpski borci su se sjurili
do tvrđave. Turci su zatvorili vrata i osećali su se sigurnim
u tvrđavi. U međuvremenu, ne želeći više da gubi vreme i da mu
nepotrebno ginu vojnici osvajajući bedeme tvrđave, Karađorđe je
smislio na koji način da doskoči Muharemu Guši. Noću, u obližnjem
šipražju kod potoka Jezave, nedaleko od tvrđave, pritajio je 600
hrabrih i odvažnih srpskih boraca. Sutradan je na vidnom mestu
ispred tvrđave ostavio nekoliko vojnika stražara (osmatrači),
a s ostalim vojnicima je odstupio od tvrđave, što je trebalo da
izazove kod neprijatelja utisak da je odustao od borbe.
Turci, misleći da je Karađorđe najzad odustao od osvajanja tvrđave,
skinuo opsadu i otišao s vojskom, ostavivši samo stražare da nadgledaju
i da ga obaveštavaju o njihovoj daljoj aktivnosti - širom su otvorili
vrata i jurnuli na njih. Malobrojni Srbi su se brzo grupisali
i dali u beg, vičući iz sveg glasa:
"Eto Turaka, eto Turaka!"
Srpski ustanici koji su bili skriveni u potoku jurnuli su u tvrđavu
kroz otvorenu kapiju koju su, potom, zatvorili. Zbog silnog iznenađenja
Turci unutar tvrđave nisu se gotovo ni borili - mahom su se predavali.
U međuvremenu, bočno u odnosu na Turke koji su gonili srpske stražare,
pojavio se Karađorđe, koji je u silovitom jurišu pogubio gotovo
sve neprijateljeve vojnike.
Nadmudrivanje pored Drine
Tako je, najzad, posle tromesečnih borbi i nadmudrivanja, 14.
novembra 1805, smederevska tvrđava oslobođena od Turaka.
Većina Turaka je, kako piše Konstantin N. Nenadović, poslata sa
svojom imovinom čamcima niz Dunav u Vidin, a nekima je, na njihovu
molbu, dozvoljeno da i dalje žive u Smederevu, gde su imali škole
i džamiju.
Vožd Karađorđe, koji je sredinom juna 1806. bio zauzet razbijanjem
jake turske ofanzive na moravskom pravcu, poručio je proti Mateji
Nenadoviću i drugim vojvodama na frontu prema Drini: "Zavaravajte
bosanske Turke kako najbolje znate!"
Piše: Novica Stevanović
Sutra: Nagrada za rajaluk
