Zašto svi građani nisu pred zakonom isti, ravnopravni? Teoretski jesmo, a u praksi ne. Primera radi, ako građanin ne plati na vreme bilo koji račun: struja, voda, grejanje, komunalije, porez, zemljarina itd, njemu se odmah zaračuna kamata, a nama penzionerima država duguje po tri mesečne penzije i tu nema nikakve kamate. Ako je zakon za sve isti, treba nam zaračunati kamatu zbog tolikog kašnjenja, i onda bi se gospodin Đelić, ministar finansija, dogovorio sa Vladom i ubrzali bi isplatu penzija. Zato sada primamo iz 1994-95. godine taj zakinuti deo, na kašičicu kao dete sirup.

Ministar finansija stalno nekog optužuje da je kriv za naše neredovne penzije, a zaboravlja da je isti rekao da će dug iz 1994-95. godine biti isplaćen za godinu dana, a sad kaže 2006. godine. Jednom kaže stari dug je 15, drugi put 17, sada kaže 20 milijardi dinara. Ovo nije sramota, već žalosno od strane ministra Đelića i ministarke Matković. Kažu da će penzioneri dobiti svih 12 penzija u godini. Godina je prošla, a penzioneri sad, 25. januara 2003. godine, treba da prime za prvi deo novembra 2002, a to je tačno 86 dana kašnjenja za 2002. godinu.

Kako cela Vlada može da prima plate za prethodni mesec 5-6. u mesecu, a penzioneri da toliko čekaju, jer su oni to unapred uplatili, kroz svoj 40-godišnji rad. Penzioneri vlastima služe samo kada su izbori, tada se obećava i nemoguće, a čim izbori prođu - onda njih kao da nema. Zna se koji su sve objekti podignuti od para penzionera, sad se ti objekti prodaju, a penzionerima ništa, jer gospodin Đelić kaže: "Nema para!"

Samo ima jedna narodna izreka, "Nikome do zore nije gorela, pa neće ni tebi!". I još jednom da Vas zamolim da preko Vašeg lista pozovete sve TV kuće da u udarnom terminu puste šta je gospodin Đinđić obećavao dok je bio u opoziciji, i da narod vidi šta je sve obećavao isti.

Gospodin ministar Đelić uvodi da se za svaku kupovinu izda račun, pa makar to bila i žvaka, a mi penzioneri koji dobijamo penzije preko čeka, tj. na ček, nikada ne znamo kolika nam je penzija, već koliko nam službenik na pošti isplati. Zašto da i mi nemamo uvid u svoja primanja?
Unapred na svemu ostajem zahvalan,

OGNJAN VELJKOVIĆ, PENZIONER,
KRALJEVO

Gledajući, po ko zna koji put, dramu "Smrt gospođe ministarke", sa nenadmašnom Svetlanom Bojković, opet mi je pažnju privuklo ime velikog srpskog komičara Aleksandra Cvetkovića. Sada, kada je aktuelno traženje rehabilitacije za žrtve komunističke strahovlade, treba se setiti i ovog glumca, čija je smrt trebalo da zaplaši njegove kolege u onim teškim danima oslobođenja.

Cvetković je rođen 1900. u Beogradu, a maturirao je u Kragujevcu 1920. godine. Uzalud je pokušao studije mašinske tehnike, medicine, filozofije, geografije. Kao volonter nastupao je odmah posle mature u beogradskom "Veselom pozorištu".

Komičar

Karijeru počinje velikim ulogama ljubavnika 1922, kada je napustio univerzitet i krenuo na 16-godišnje lutanje po provincijskim pozorištima. Tamo se razvio, umetnički sazreo. U Sarajevu je proveo pet godina, dve u beogradskoj opereti, u Zagrebu je bio član i reditelj, zatim ponovo sledi Sarajevo, pa 1938. Beograd. Promenio je više fahova, od ljubavnika, preko "nervenšpilera" i karakternog glumca, do vrsnog komičara. U opereti je bio "tanckomiker". Kritika je o njemu donela najbolje ocene kao o umetniku koji, kada daje svoju punu meru, izlazi iz okvira običnih kategorisanja.

Kao spretan i dinamičan komičar, nastupa u humorističkom kabareu "Kišobranci" od njegovog osnivanja (1. novembra 1940.) do početka rata. Da bi se nastavila predratna tradicija, marta 1942. formira se satirična scena "Bodljikavo prase" sa Acom Cvetkovićem pored drugih poznatih imena. Kasnije menja naziv u Srpsko satirično pozorište. Ansambl se deli u dve grupe i odlazi na gostovanja širom porobljene zemlje. Cvetković je svoju grupu nazvao "Veseljaci".

Kasnije se opet spajaju u Srpsko humorističko pozorište. Jedno vreme igraju na dve scene, pa se 1943. opet udružuju. U kabaretskim i humorističkim programima dominiraju produkcije Cvetkovića i Tanića, za koje su sami i pisali tekstove. Od oktobra 1942, čuju se i preko radija. U Beograd se u to vreme slilo više ansambala i mnoštvo glumaca i njihov rad je bio pitanje egzistencije. Vremenom, oni su se stopili u "Centralu za humor" (1943-44).

"Izdajnik"

Po dolasku oslobodilaca, Cvetković je uhapšen i izveden pred Vojni sud Prvog korpusa NOVJ. Suđenje je bilo 26. i 30. oktobra, 2, 6, 10. i 18. novembra. Svih 105 "izdajnika" osuđeno je na smrt streljanjem, gubitak časnih prava i konfiskaciju imovine u korist NO fonda. Za Cvetkovića je navedeno kao krivica to što je ismejavao i omalovažavao Englesku, SSSR, Ameriku i naš NOP, kao i bliske veze sa Nemcima.

Pored njega, osuđen je i dr Petar Zec, bivši senator i predsednik srpskog Crvenog krsta, kao i dr Svetislav Stefanović, lekar, književnik i naučni radnik.

Tako je ime ovog najvećeg komičara svog vremena, uprljano ljagom "narodnog izdajnika", potonulo u zaborav, da bi vaskrslo u drami o Žanki Stokić.

BRANISLAV A. ŽORŽ,
BEOGRAD

Dok je neto prosek mesečnog ličnog dohotka kod nas između 150-300 evra, a da ne govorimo o onima koji ne primaju ništa ili skoro ništa (nezaposleni, otpušteni, raseljena i izbegla lica), čelnici i najminornijih i najsiromašnijih opština, kao predsednici skupština, opština, njihovi zamenici, predsednici IO, direktori javnih preduzeća u lokalnim razmerama, inkasiraju i po 1.000 evra mesečno. O republičkim funkcionerima (koji su, ujedno, ili direktori privatnih firmi ili, pak, predsednici ili članovi jakih finansijskih organizacija) da i ne trošimo reči. A kakav im je rezultat rada? Katastrofalan.

Gradske, a da ne govorimo o seoskim ulicama, zatrpane su snegom i okovane ledom, međumesne saobraćajnice neraščišćene i saobraćaj je u zastoju ili zakašnjenju. O kriminalu i da ne govorimo: na ulicama i u svojim domovima se ljudi ubijaju, usred bela dana se ljudi na ulicama pljačkaju, pljačkaju banke, pošte, benzinske pumpe, ubijaju poštare, taksiste. Ogromna suma "prljavog" novca se "valja", iznosi u inostranstvo, novokomponovani bogataši se i dalje bogate, stanovi se i nadalje "daju na korišćenja", a potom otkupljuju za smešnu sumu novca.

Aktuelna vlast na svim nivoima, umesto da razreši ove probleme, spreči kriminal, vrati opljačkane pare ovom narodu od par milijardi dolara u zemlju i pokrenu privredu, pronalazi kriminalce, vrati nezakonito stečene kuće, stanove, vile (od čega se javno zna da neko poseduje i po 20-ak 30-ak tih stambenih jedinica) i dalje se pasivno ponaša. I dalje su u svojim udobnim kožnim foteljama, toplim sobama.

A i zašto da se nekome svom "drugu" zamere, lakše im je da se dohvate olovke i cifraju raznorazne "crvene" i druge tarife, uvedu TV pretplatu, poskupljuju struju, komunalije i ostale robe kada im novac nestane. Uostalom, nebrojeno puta su čelnici ove zemlje govorili da narod "ima pare u slamaricama... samo treba naći načina da ga iz istih izvuku...". A nama se poručuje da i dalje "stežemo kaiševe" i "da se još malo strpimo". Dokle, gospodo? Trgnite se, probudite se gospodo, dok još nije kasno!
S pozdravom,

LJUBIŠA TODOROVIĆ, ADVOKAT,
NEGOTIN

U Vašem listu od 3. januara 2003, na naslovnoj strani, objavljeno je krupnim slovima: Niko ne haje za Đelićeve račune. To me je iziritiralo da reagujem. A reagujem i zbog toga da nam se ne desi sa ovim zakonom kao sa zakonom o saobraćajnim prekršajima. Naime, kada su bile pooštrene mere o saobraćajnim prekršajima ( prekoračenje brzine, prolaz kroz crveno svetlo, vožnja u pijanom stanju, prelaz pešaka na crveno svetlo, prelaz pešaka van pešačkog prelaza...), pomislih da je u ovoj zemlji konačno počelo zavođenje reda, ali sam se prevario.

Naime, od svih nabrojanih prekršaja neki su ispostošvani delimično, neki potpuno (vezivanje pojaseva), a neki nikako. Istina, prvih tri dana bilo je rigoroznih kontrola i kazni, a onda po starom: svako čudo za tri dana.

Novi zakon o obaveznim računima trebalo bi isterati do kraja. Ne samo zbog sive ekonomije, već i iz potrebe da se našim ljudima stavi do znanja da se zakon mora poštovati.

U vašem listu od 23.01.2003. godine, na naslovnoj strani je objavljeno: da nijedan kupac nije kažnjen. Naprotiv, kupac bi, više nego prodavac, trebao da vodi računa da za kupljenu robu traži račun, a samim tim Inspekcija bi trebala više da kontroliše kupce i da kažnjava. Kad već nismo naviknuti da samosvesno i samoinicijativni poštujemo zakon, strah od inspektora će prerasti u naviku. Kad pređe u naviku da da se roba ne kupuje bez računa, onda neće više biti ni prodavaca koji posluju bez računa jer će držati robu koju mu niko ne kupuje.

Ante Terzić,
Beograd