[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 26.01. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


INTERVJU
Mladen Markov, pisac, autor romana "Ukop oca"

Život je gordo posrtanje

O krugovima zla, o zavodljivosti, dvočasovnoj revoluciji, izgubljenom
Kosovu, tragu, taštini, nosačima escajga. Narod uvek u pravu

Mladen Markov, ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine "Ukop oca", pripada onim piscima koji su na književnu scenu Srbije prvo stupili poezijom, a potom hroničarsko-reporterskim pripovetkama.Slede knjige "Banatski voz", "Žablji skok". Napisao je istorijski roman o sudbini srpskog naroda u Ugarskoj na početku DžVI veka "Smutno vreme" (I - 1976, II - 1978). Napisao je roman "Isterivanje boga", između ostalog i zbirku priča , "Pseće groblje", a za jednu od tih zbirki, za knjigu "Starci na selu" dobio Andrićevu nagradu.

Vest da je ove godine dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine stigla je u Samoš, gde Mladen Markov živi u jednoj beloj trošnoj kući na kraju sela. Ponekada ga zdravlje natera da zbog lekara bude na Lekinom brdu u Beogradu. I tada ga prati njegov verni pas. Mladen Markov je čovek koji bi beskrajno mogao da priča najlepše priče o psima iz sopstvenog života, ali i onima iz literature. Ali tada ga treba slušati i gledati. Mladen Markov nikada neće poreći da je angažovan pisac, da književnost ima svrhu, gotovo vaspitnu, da piše da bi popravio svet, ubio zlo...

Gospodine Markov, čitala sam "Ukop oca" i ono što me zaustavilo jeste gotovo filmska scena spaljivanja zmija?
- Radostan sam da vas je taj deo zaustavio, da ste reagovali na njega.Možete da zamislite, kada sam razgovarao na ručku sa članovima žirija posle proglašenja sa zakašnjenjem, jer sam bio u Samošu... Rekao sam da, ako bude i objavljen odlomak, bude baš taj.

Zašto?
- Ta gradnja kuće na moru je metafora u metafori o celokupnom našem hrvatsko-srpskom odnosu, morsko-panonskom. Mi smo videli ljubav junaka prema Mediteranu, on na ruševinama, paleći zmije pravi veliku kuću... Od ruševine. A posle samo jednog kruga sve se vraća na početak i opet postaje ruševina. U tom spaljivanju zmija možda ste i vi prepoznali celokupni naš život. Ja sam zahvalan što naš razgovor počinje baš tom scenom.

Ova je knjiga o umiranju, umiranju bez kraja, smrti na početku, ukopu bez kraja?
- Ovom knjigom, posebno tom scenom, hteo sam da ubijem zlo. Znate, ono Sveti Đorđe ubija aždahu.

Vaš junak je svoj stav prema stvarnosti formirao vrlo rano čitajući "Most na Žepi" Ive Andrića, odnosno stavom vezira Jusufa "u ćutanju je sigurnost". Vama lično je to, sudeći prema tome šta ste činili, vrlo dalek stav. Ako niste učestvovali ...
- Čovek sam koji nikada nije hteo da obeshrabri bilo koga, u bilo kom obliku pobune protiv poretka stvari. Iako me godine uče da je teško šta promeniti. Eto, vi ste spomenuli Andrića, njegov privatni život je bio dosta zatvoren. Njega su prinudili da bude član partije. Nije on to želeo, ali nije imao kud... A kad nemate kud onda je pravilo "kud svi Turci tu i mali Muja". Uradio je ono što je bilo nužno. Što se mene tiče, ja sam teško živeo, teško se probijao. Počeo sam ni od čega, ne prebacujem ja ništa onima koji su imali sve, oni su mogli, oni su učili jezike, a ja sam morao drugačije. Da radim, da živim, da plaćam stan, a na drugom stolu da pišem knjige... Uprkos svemu bilo je lepo, bilo je uzbudljivo i nadam se da će potrajati. I nemojte mislite da sam u ovim godinama sklon lakomosti. Ova nagrada koju sam dobio, to je samo bacanje svetlosti na knjigu i ja to isključivo tako doživljavam. Ako je ta knjiga dobra, ako govori ono što sam ja hteo da kažem njima, a nisam to pisao larpurlar, već namerno da izazovem reagovanja.

Gospodine Markov, da li je ključna tema vašeg romana "Ukop oca" grupni portret srpskih intelektualaca? Rekli ste da ste hteli prvo roman da nazovete "Konformisti"?
- Da, imao sam nameru da tako nazovem roman, ali pod tim naslovom neko je već objavio roman, a i delovalo mi je suviše politički. Ovo je bolji naslov!

Verujete u moć priče?
- Moć priče je velika i vrlo važna, to su čak i Amerikanci shvatili. Ko su dobitnici Pulicerove nagrade? Ko? Oni koji znaju da ispričaju priču...

Kao Šeherezada?
- Priča je neophodna, važna. Nema toga ko će izdržati u samom opijanju lepotom rečenice. Možda u poeziji, ali ako bi poetski zvuk trajao beskonačno bilo bi dosadno, zato priča mora da postoji i uvek će knjige sa pričom, do god je čoveka ovakvog kakav jeste, sa dva oka, dva uha, dve noge, dve ruke, sa manjom ili većom glavom, uvek će priča postojati. A znate, mi smo pripovedački narod i, uopšte, čovek voli pripovetke, čovek voli tajanstvo.

Kad smo već kod naroda, koliko je ta ljubav prema priči otišla ili uticala da se od priče stvori mitomanija, da se priča svede na banalnost?
- Sve je to pisano i ispisano u različitim istorijskim trenucima.

Trenucima naših poraza?
- I poraza. Mahom smo doživljavali poraze... O, te naše pobede! Uvek smo od poraza pravili pobede.

Zahvaljujući pričama, banalizovanim, pretvorenim u laž, spuštenim u glib?
- Da, mitu. Mit je bio pogrešno usmeren sa onom "nebeskom Srbijom". Mi smo mitomanski narod i mi to moramo da izbrišemo, da to ostane samo u knjigama, da ne živimo po toj umišljenosti. Dobro ste primetili, to je jedan od osnovnih tokova u ovom romanu. Taj brat glavnog junaka brani Kosovo, on je, zaboga, general i sahrana oca ne može da se obavi jer on ne može da dođe, on mora da brani Kosovo.

Gospodine Markov, jedna od osnovnih odlika umetnosti, samim tim i književnosti, jeste njen stalni sukob sa vremenom u kome nastaje, taj njen anticipatorski karakter. Može li se to tvrditi i za našu posleratnu književnost?
- Mnogo je ovde povlađivano lošim ukusima. Mnogi pisci su se udvarali neznalačkoj publici. Mali broj pisaca je pripadao onoj grupi koja nije vodila računa o ukusu političara, o toj publici, već je pred sobom uvek imala literarne vrhove. Njih je trebalo osvojiti.

Gospodine Markov, Slobodan Selenić je u svom romanu "Očevi i oci" ostavio antologijski lik srpskog seljaka. Bogoljub se zvao, mislim... Da li Vi u svom romanu "Ukop oca" ovekovečujete lik srpskog intelektualca?
- Meni su mnogi rekli "Mnogo, bre, kalpiš Srbe, u svojim knjigama" . Uvek sam im odgovarao "Malo"!

A Vi važite za nacionalistu, gospodine Markov?
- Ma, ovde su sve izmešali! Ovde se ne razlikuje šta je to nacionalista a šta je šovinista. Šovinista i nacionalista su potpuno različite stvari. Ja možda jesam nacionalista u onom smislu na koji je mislio Slobodan Jovanović, a ovde se više ništa ne zna. Šovinizam je nešto sasvim drugo. Radoje Domanović je isto radio, ali mu se ne može prebaciti da nije voleo svoj narod. Mi to činimo, kad kažem mi, ajde da se pridružim Radoju Domanoviću, upravo da bi ljudi bili bolji. Piščevo je da konstatuje, ne da leči! To je još Čehov rekao i rekao je u savetima mladim piscima da nikada ne idu do tavanice, da malo ostave za čitaoca. Ja sam bio, i sada sam još uvek , Čehovljev učenik.

Vratimo se na priču o srpskim intelektualcima?
- O tome kakvi su intelektualci? Kako se udvaraju narodu, da bi imali više slave. Shvatio sam davno kako se puzeći udvaraju i zbog toga sam napisao ovu knjigu.

Ovaj roman ste napisali još, činim i se, 1998. Niste žurili da ga objavite, da li je to zbog "nosača escajga"?
- U Srbiji je mnogo nosača escajga, i glavna ličnost u mom romanu je jedan od tih.

Kako da ih opišemo?
- Oni su pametni, obrazovani, visokoumni, školovani... Oni znaju šta treba uraditi i kada i na kom mestu, ali neće. Srpski intelektualci su konformisti i da znate da nikada toliko skupo srpski narod nije platio konformizam srpskih intelektualaca kao u ovih poslednjih 12 - 13 godina.

Nije bilo izuzetaka?
- Bilo je, ali ja bih srpske intelektualce nazvao hamletima. Po prirodi stvari intelektualac je najpre Hamlet i to nije loše, nije loše što razmišlja, ima dilemu...

Zavisno s koje strane vetar duva?
- U sudbinskim trenucima intelektualac mora da deli sudbinu svoga naroda i to nije pitanje hoće, neće, on mora! Uvek je narod u pravu.

Intelektualci da kontrolišu vlast

Umetnost opravdava naše postojanje?
- O tome razmišljaju naši intelektualci, običan narod nema vremena da se bavi time, običan narod traga za načinom kako će da preživi današnji dan i utoliko je odgovornost intelektualaca veća, a još veća onih koji vode ovaj narod. Treba verovati svojoj deci, intelektualci treba da kontrolišu vlast! Treba verovati svojoj deci!

Gospodine Markov, nećete mi reći da je narod u pravu i kad podlegne manipulaciji, masovnoj histeriji...
- Narod je uvek u pravu! Uvek narod, nikad sam nije ništa započeo, narod je uvek neko vodio. Kašanin mi je svojevremeno govorio, analizirajući stih sa početka "Bune na dahije"... Znate onaj stih "Tu knezovi nisu radi kavzi, al je rada sirotinja raja". E, on je govorio uvek "Ma, to je koješta! Kakav narod?! Kneževi su radi kavzi, oni su krenuli.

Zbot toga ste 5. oktobra 2000. bili pred Skupštinom?
- Jesam! I prevaren sam bio, vratio sam se kući, izgubio sam rukavice, tog dana sam izgubio i noge i nisam bio uveren da smo nešto uradili... Takve stvari se za dva sata ne mogu uraditi i nije to na mene ostavilo utisak da sam ja nešto učinio. I ja sam bio malo zaveden...

Gospodine Markov, da li Vas je vrlo lako zavesti? Bili ste član SPO-a, pa...
- Toliko me je lako zavesti, da je to strašno! Ogromno! Ali ja sam platio svoje zablude i ne smem da držim nikome pridike. I sam sam grešio, ali svoje zablude sam platio.

Bojim se smrti

Nagrade su veliki izazov za našu taštinu?
- Imam dosta godina... Ja se bojim smrti. Nema čoveka koji se ne boji smrti... Kad sam bio mali i groblje mi je bilo daleko. Jako daleko! I crkva... Jako daleko... Mnogo sam morao po prašini da trčim da bih stigao do groblja, mnogo sam morao do crkve da trčim... A sad, sad pogledam, to je vrlo blizu... Vrlo blizu!
Mene sad uzbuđuje samo lepo jutro...

Deda i unuci

U intervju "Glasu javnosti " 1998. godine rekli ste da" ovde dede jedu unuke". Ovde se veruje deci samo kad se šalju u rat?
- Želeo bih da bude drugačije!

Mnogi nisu svesni zabluda?
- Važno je znati šta su zablude. Čovek koji nije živeo u zabludama, koji nije bio zaveden ne verujem da zna šta je život. A život je, što bi rekao moj prijatelj Vojislav Lubarda, gordo posrtanje. Čovek je biće sklono svim kvarežima, nastranostima ,ali je istovremeno i uzvišeno biće. Njegovo drugo lice je ponekad lice boga. I ta lica u ovoj knjizi analiziram.

Vaš roman počinje na Kosovu. Da li je Kosovo izgubljeno?
- Mislim da jeste, ali to niko ne sme da kaže! Zato što i dalje teško zavaravaju ovaj narod! I dalje neki ljudi grade karijeru na glavama tih nesrećnika koji su ostali tamo. Ne treba se zavaravati.

Ne verujete u istoriju?
- Istorija je lažljivica!

Ostaje li Srbima bar neka slamka? Šta je stvarna istorija jednog naroda?
- Trag. Samo trag. Od nekih ni trag ne ostane. Istorija se meri tragovima u vekovima ako su napisani, ako nisu napisani, zaboravi se. Mnogo je lažljivih knjiga i možda je najbolje ocenjivati istoriju kroz umetnost. Jedino umetnost nije lažljiva. Niko ne zna zašto su kipovima u vreme Rimljana otkidali noseve. To nigde ne piše.

OLIVERA ĐURĐEVIĆ


vesti po rubrikama

^intervju

17:00h

Intervju - Mladen Markov, pisac, autor romana "Ukop oca" kaže: Život je gordo posrtanje

 



     


FastCounter by LinkExchange