GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P O D S E Ć A NJ E

Poslednji izdanak
dinastije Obrenović

Povodom objavljenog feljtona "Kad je muzika ratovala"

U vašem cenjenom listu "Glas javnosti", u feljtonu "Kad je muzika ratovala" u 13. nastavku, autor Žarko Petrović piše o četiri velike ljubavi kneza Mihaila Obrenovića.

Iz ljubavne romanse sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz iz Rogaške Slatine rodio se vanbračni sin Velimir (1849) godine, koga je knez Mihailo Obrenović priznao za svog sina. Velimir Teodorović proveo je svoje detinjstvo kod očuha koji je vrlo malo brinuo o njegovom vaspitanju. Kasnije, Velimir prelazi u Beograd gde završava osnovnu školu i gimnaziju.

U to vreme u Beogradu je slikar, a kasnije akademik Stevan Todorović, otvorio slikarsku školu i od svojih učenika obrazovao "Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje". Velimir je bio član te gimnastičke družine kao i sinovi visokih državnih službenika i uglednih građana Beograda.

Družina je priređivala javne časove sa vežbanjem, borenjem i raznim takmičenjem. Knez Mihailo je bio oduševljen idejom da se omladina vežbanjem razvija i jača, pa je pomogao da se u blizini Knez Mihailove ulice, gde je sada zgrada Srpske akademije nauka, poravna zemljište, ogradi i naprave drvene sprave za vežbanje. Tu su se okupljali članovi "Slikarske škole" Stevana Todorovića gde su vežbali, slikali, pevali i održavali svečane gimnastičke akademije. Velimir je bio član te gimnastičke družine sve do odlaska u Minhen, gde je umro vrlo mlad, u 49 godini života. Svoj vek je proveo u svojevoljnom izgnanstvu.

Posle smrti kneza Mihaila, Namesništvo je izdejstvovalo da Velimir nasledi imanje u Rumuniji i 35 hiljada dukata. Prihode od nasledstva je trošio na drugove iz Srbije koje je materijalno pomagao. Da bi dokazao koliko je voleo svoju otadžbinu, poklonio je čitavo svoje imanje srpskoj državi i osnovao je Zadužbinu "Velimirijanum". Tako je poslednji izdanak dinastije Obrenović preko svoje Zadužbine podsticao talente u srpskom narodu i pomagao nauku i umetnost.

Zadužbina "Velimirijanum" je imala svoju zgradu u Beogradu u ulici Svetog Save br. 11, do hotela "Slavija". Na glavnom ulazu, na zgradi je bilo ispisano "Velimirijanum" od bakarnih slova koje je neko povadio, tako da su ostale samo rupe. Ali sada nema ni tih rupa jer je u prizemlju zgrade otvoren restoran. Bilo bi dobro da se na zgradi postavi spomen ploča sa podacima da je tu bila zadužbina Velimirijanum.

Članovi zadužbine su posmrtne ostatke Velimira Todorovića iz Minhena preneli u Beograd i položili na Novom Groblju u Beogradu.

Dušan Cvetković
Beograd


R E A G O V A NJ E

Salonsko suđenje
za "stilsko" ubijanje

"Čanak ubija samo stilski", "Glas javnosti", 25. decembar 2002.

Pročitah, zaćutah, umuknuh!!!

Baš tako: sa tri uskličnika. Zar je, odista, naše "nezavisno" sudstvo (kako ga "nos" Batić prikazuje) toliko ogrezlo... u onom što je ogrezlo (iz ekoloških razloga ne pominjem u čemu)? Brže nego ikada zakazano je suđenje novinaru za klevetu (?) političara: Nenad Čanak protiv Ašli Đuričina. Digla se kuka i motika da rečenog novinara "Radio 021" osudi zarad istine iznesene (neka i mene osude) u emisiji koju nadahnuto vodi, "Ekranom u glavu". I bi tako: ne ekranom nego tužbom onoga koji se drznuo da "premijera" (s)pomene u istorijskoj (veoma slušanoj) emisiji.

Mada, što je opšte poznato, gomile predmeta čame u ladicama "prezauzetih" sudova (sudija) - predmet g.g.g. dobio je primat nad svim ostalim: pod hitno je uvršten i uveden u proces. Pa je tako A. Đ. veoma brzo "izveden" pred "prezauzeti sud". I sam je, lično, "zahvalio" na tome - k'o, tobož, što je sud postao "efikasan"... - pa se ne čeka godinama na proces. Sve što je rekao uz put - suda se "ne dotiče" pa je i novo ročište najubrzanije privedeno kraju: Ašli je osuđen da, zarad vređanja (klevete), plati 30.000 dinara (polugodišnji honorar) plus 5.000 sudskih troškova... a da, istovremeno ("... proglašen krivim") za istu kvalifikaciju, Nenad Čanak biva oslobođen plaćanja novčane kazne!? Bože mi pomozi: jedan je kriv - Čanak nije!?...

Ima li to negde u svetu? Nema. Ali - ima u Novom Sadu gde je rečeni Čanak i bog i kadija - od mesta predsednika partije i Skupštine do predsednika (kako sam reče: na sopstveni predlog!) UO Kliničkog centra i Univerziteta, pa verujemo da će (uskoro?) biti i predsednik UO svih pravno-sudskih (bez obzira na formulaciju) institucija u Pokrajini (mu).

Elem, N. Č. je "osuđen" (?!) - prema "Glasu javnosti", ali je oslobođen plaćanja kazne i troškova. Čak i za pretnju smrću unapred osuđenom novinaru (priznao i na sudu... uz "obećanje" da mu to može reći i u sudu!), a A. Đ., čija su primanja minorna u odnosu na N. Č., mora da plati ukupno 35.000,00 dinara.

Pa, Bože, ima li te u "novoj demokratiji"? Da siromasi plaćaju, a bogati (najbogatiji, bar prema zvaničnoj evidenciji) budu oslobođeni plaćanja - a takođe su proglašeni za krivca???!!!...

Todor Đurić
Novi Sad


T V R D NJ A

Pravosudni sistem u rasulu

Pre skoro 30 godina otvorio sam deviznu štednu knjižicu kod "Jugobanke" Beograd, oročenu na preko 13 meseci.
"Jugobanka" me poziva 26. oktobra 1989. godine i podnosi ugovor, sa retroaktivnim dejstvom više od tri godine, na potpis, bez ikakvog objašnjenja. Kada sam pročitao i video da se radi o retroaktivnom ugovoru ja sam odbio da takav ugovor potpišem, što bi uradio i svaki građanin. Da bih ostvario svoje pravo, pošto je takav postupak "Jugobanke" suprotan obligacionom pravu, angažovao sam advokata i podneo tužbu Sudu.

Posle više ročišta i izjašnjavanja sudskog veštaka, Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu u moju korist. Na tu presudu se žalila "Jugobanka" drugostepenom sudu i isti je presudu ukinuo i vratio Prvom opštinskom sudu na neku dopunu sudskog postupka.
Isti sudija od početka do kraja, Marina Govedarica, zakazivala je tri ročišta i ni na jednom se nije pojavio predstavnik "Jugobanke" Beograd, tako da nije održano ni jedno ročište, i bez ikakvog novog dokaza donosi suprotnu presudu.

Na tu presudu moj advokat se žalio svim pravosudnim organima, a tako sam stigao i do Ustavnog suda. Razumeo bih da je održano neko novo ročište i utvrđeno neko novo stanje. Pitam se zašto me "Jugobanka", posle više od tri godine poziva i podnosi ugovor sa retroaktivnim dejstvom bez ikakvog objašnjenja.

Jasno je da je imala nameru da me obmane - prevari.
Pošto sam iscrpeo sve mogućnosti u svojoj zemlji, ja sam bio prinuđen da se dana 5. maja 1997. godine, sa vraćenim predlogom za ocenu ustavnosti i svim vraćenim dokumentima, preko američke ambasade u Beogradu obratim Evropskoj komisiji za ljudska prava u Strazburu. Znao sam da je ovaj moj postupak u to vreme (Miloševića) bio veoma rizičan, ali sam imao hrabrosti da to učinim, jer sam Ustavnom sudu Srbije napomenuo da ću se obratiti Komisiji za ljudska prava u Strazburu, što sam i učinio.

I kod nas u Beogradu postoje neke komisije za ljudska prava, i njima sam se obraćao i rekli su mi da je dobro što sam to uradio, jer naša Komisija još nije uspostavila odnose sa Strazburom.

Dolaskom DOS-a na vlast slušam diskusije poslanika u Skupštini kako napadaju naše pravosuđe, ali na žalost ništa se ne menja, pa sam se dana 2. jula 2001. godine, pod br. org. jed. 09 broj 1882/01 obratio Odboru za pravosuđe-zakonodavstvo Narodne Skupštine Srbije i od Odbora dobio odgovor 4. jula 2001. godine, 09 broj 07-1882/01, da se na pritužbe na rad suda ili sudija obratim Vrhovnom sudu Srbije, što sam i učinio dana 12. jula 2001. godine pod brojem PT.1116/2001-900, sa 5 priloga, predsedniku suda gospođi Karamarković.

Kako je prošlo 14 meseci (više od godine), 11. septembra ove godine pokušao sam da se obratim gospođi Karamarković i vidim zašto posle toliko vremena nisam dobio nikakav odgovor, pa mi je od gospođe sekretara Suda savetovano da dam poternicu, što sam i učinio 12. septembra ove godine i od Vrhovnog suda dobio odgovor 30. septembra ove godine PT.1116/2001-900 da to mogu da učinim jedino u postupcima po redovnim i vanrednim pravnim lekovima.

Na žalost, svi priznaju da naše sudstvo ne valja a ništa se ne menja, samo što su povećane sudske takse i plate sudija. Isto tako vidim u "Politici", strana A/8 od 13. oktobra 2002. godine, u rubrici "Pritisak javnosti", gde piše da je gospođa Leposava Karamarković, predsednik Vrhovnog suda Srbije izjavila "Opravdan je pritisak javnosti da je sudstvo loše" i pitam se dokle će tako?

Nadam se da ću u svojoj osamdeset četvrtoj godini života dočekati da se i u našem sudstvu nešto promeni.

Bogoljub Trbušković
Beograd


R A Z M I Š LJ A NJ E

Ranjene duše

Države su dobili narodi koji ih nikada nisu imali, ili su ih imali pre 1.000 godina

Crna hronika veoma upečatljivo opisuje dubinu krize u kojoj se nalazimo. Ubistva, samoubistva, droga, sekte..., čine jedan začarani krug nesreće koja zapljuskuje naše živote. Ovo stanje je posledica duhovne i moralne krize koja ima više uzroka. Neki od njih su tipični za proces tranzicije u kojem se ruši jedan sistem vrednosti, pa kako se drugi sistem još nije izgradio, nastupa stanje moralnog vakuuma u kojem buja moralni otpad koji postaje važan regulacioni faktor svih odnosa u društvu, dajući na taj način svoj pečat stanju svesti velikog broja ljudi.

Srednji sloj nestaje, a sa njim nestaje i temelj zdravih vrednosti u svim sferama života, a pre svega u moralu. Međutim, pored svih nevolja koje nosi tranzicija, na nas su se sručile i dodatne, jer smo imali rat u okruženju u kome je učestvovao jedan broj naših građana, zatim sankcije, izbeglice, i kao krunu svega NATO agresiju.

Poligon smrti

Posledice ove agresije će dugo pritiskati naše psihe i biće uzrok mnogih ličnih i porodičnih tragedija. NATO bombardovanje će, ako ga ne nazovemo zločinom, dovesti do još mnogo zločina, jer je njime proklamovano pravilo da je žrtva isključivi krivac za svoje stradanje, dok su zločinci oslobođeni krivice na taj način što im je priznato božansko pravo na neku višu pravdu. Nesreća koja nas prati nije samo puka posledica rata - ona je jedan od ciljeva agresije. Da je to zaista tako potvrđuje taktika koju je agresor koristio.

Sejali su smrt po njima znanoj šemi; nije bilo klasičnog fronta, već je čitava zemlja bila jedan poligon smrti na kojem je NATO davao časove "demokratije". Osećaj da si nevina žrtva, da neko koga nikada nisi video, kome nikakvo zlo nisi naneo, donosi odluku da li ćeš ti, ili neko tebi blizak, biti mrtav, ili će postati invalid, osećaj nemoći pred zlom koje urla nebom iznad tvoje glave, ostavio je duboke rane na našoj psihi.

Nebrojeni letovi njihovih aviona koji su, ne slučajno, pravili veliku buku, najčešće noću, deo su igre u kojoj je uvežbavan novi vid zločina - psihički genocid. To je zločin sa produženim dejstvom, zločin čije će se posledice dugi niz godina ispoljavati na bezbroj načina koji će imati jedan zajednički element - sve žrtve će biti izložene velikoj patnji. Da bi efekti bili intenzivniji u "igru" se uvodi dodatni element - nameće nam se kompleks krivice kroz priče o denacifikaciji Srbije.

Sada pedantni statističari, koji sebe često nazivaju humanitarnim radnicima, pažljivo registruju efekte "naučnog" eksperimenta zvanog Milosrdni anđeo. Beleži se broj samoubistava, broj ubistava, a naročito onih unutar porodice, procenjuje se broj narkomana i broj članova raznih sekti, registruje se stopa smrtnosti, procenjuje se potrošnja antidepresiva... Prave se tabele zadatih parametara, iscrtavaju se grafikoni, radi se po strogo naučnoj metodologiji, jer cilj nije mali - zapadna civilizacija se usmerava u posthrišćansku eru - eru nečoveka.

Mi se od uloge koja nam je namenjena, uloge zamorčeta u njihovom planetarnom eksperimentu, moramo braniti korišćenjem "recepta" koji su nam svetski moćnici i njihovi lokalni eksponenti dali. Moramo se suočiti sa prošlošću, ali ne na način koji nam oni sugerišu, namećući nam priču o Velikoj Srbiji. Ta priča je njihov alibi za agresiju na našu zemlju. Pravu istinu o ratovima koji su pratili rasturanje Jugoslavije kriju arhivi Amerike i njenih saveznika.

Naše suočavanje sa prošlošću mora poći od činjenica koje su rezultat rasturanja Jugoslavije. Te činjenice su: države su dobili narodi koji ih nikada nisu imali, ili su ih imali pre hiljadu godina, Srbija je puna izbeglica, okupiran nam je deo teritorije, zemlja nam je razorena..., a uz sve to nam se serviraju priče o neophodnosti nekakvog moralnog pročišćenja kroz koje, kao kroz nekakav sanitarni koridor, moramo da prođemo.

Bez obzira što sam sumnjičav u vezi svih saveta koje nam upućuje tzv. međunarodna zajednica, smatram da ovaj treba bez rezerve prihvatiti, jer je moralna katarza preduslov našeg sveukupnog ozdravljenja. Nedorasli trenutku, učinili smo nešto zbog čega treba da se stidimo - zaboravili smo i izdali ljude koji su poginuli boreći se, bilo kao dobrovoljci, bilo kao pripadnici regularne vojske na ratištima širom bivše Jugoslavije.

Krpljenje psihe

Najmanje što možemo da uradimo i da time delimično speremo svoju sramotu jeste da im podignemo spomenike. Ovim činom bismo, bar delimično, ublažili bol i patnje njihovih porodica, a njima odali poštu ne dozvolivši da im imena odu u zaborav. Žrtva tih ljudi je tim veća, što je učinjena u vreme u kojem su pojmovi kao patriotizam, ponos, rodoljublje..., relativizovani i kada, verovatno po prvi put u našoj istoriji, nije bilo sramota biti vojni begunac. To je bilo vreme u kojem se Srbija podelila na dva dela; jedan, ne mali deo se skrivao, ili je bežao preko granice, dok se drugi odazivao na vojne pozive radeći ono što su naši preci uvek radili - oblačili su uniforme uvek kada bi dobili vojni poziv. Mnogi su činili i više nego što su morali - javljali su se kao dobrovoljci, što je uvek, do sada, smatrano herojstvom.

Mi smo, zaboravljajući ljude koji su dali svoje živote boreći se pod našom zastavom, prihvatili svu krivicu za nesreću koja se dogodila pri rasturanju Jugoslavije, opravdavajući, na taj način, i NATO bombardovanje tokom 1999. godine. To prihvatanje krivice, koja je najmanje naša, jeste psihološki teret koji, uz traume iz rata, razara naše biće i jedan je od glavnih uzroka bola koji osećaju kako svi učesnici rata i članovi njihovih porodica, tako i svi oni koji poštuju njihovu žrtvu.

Mi se tog tereta moramo osloboditi postupajući onako kako se uvek posle ratova postupalo - podignimo spomenike svim poginulim u toku minulih ratova, kako vojnicima, tako i civilima. Na taj način Srbija bi doživela veliko olakšanje koje bi joj pomoglo da opet nađe svoju dušu. To bi bio prvi korak ka moralnom pročišćenju koje nam je, kao narodu koji je izgubio samopouzdanje i samopoštovanje, u ovom trenutku i te kako potrebno. Tek kad učinimo ovaj korak steći ćemo čvršći oslonac koji će nam omogućiti da lakše "skrpimo" svoje razdrobljene psihe.
To "krpljenje" psihe je dugotrajan proces koji podrazumeva pružanje medicinske pomoći svim žrtvama rata. Tu ,u prvom redu, mislim na razvijanje mreže specijalno obučenih psihologa i psihijatara koji će ljudima, koji su najdrastičnije doživeli đavolski učinak "Milosrdnog anđela" i ostalih "blagodeti" iz NATO arsenala, pomoći da se uključe u svakodnevni život. Paralelno sa ovim merama mora se pružiti neophodna ekonomska pomoć materijalno najugroženijim žrtvama rata.

Suočavanje

Tek kad učinimo sve što sam nabrojao, možemo očekivati da ćemo koliko-toliko umanjiti posledice trauma koje je veliki broj ljudi doživeo tokom proteklih ratova, a naročito tokom NATO agresije. Ukoliko problem ignorišemo, smatrajući da je to nešto što se dešava samo drugima, on će nas, kroz mnoge tragedije, od kojih neka može biti i naša, podsećati na svoje prisustvo. Svako odlaganje suočavanja sa problemima "ranjenih" duša značiće suočavanje sa sve težim posledicama koje ovaj problem prate.

Budimir Mrdaković
Aranđelovac


P O D S E Ć A NJ E

Kako je Podgorica
postala Titograd

"Da je samo Božić Bata u pitanju", "Glas javnosti", 10. januar 2003.

Kao crnogorski zet sa "stažom" dugim preko četiri decenije, čuo sam mnogo priča iz Crne Gore koje nikada neće biti zapisane. Otuda mogu da dam odgovor g. B. Brankoviću na pitanje kako su braća Crnogorci dozvolila da Podgorica dobije ime "... čoveka koji ništa nije uradio za njih...". No, najpre kao uvod, malo "istorije":

Kada je kralj Aleksandar podelio Jugoslaviju na banovine, odredio je Cetinje za sedište tadašnje Zetske banovine, veće od današnje Crne Gore (obuhvatala je i Dubrovnik i deo Metohije). Posle te odluke došla je delegacija uglednih Podgoričana kod kralja s predlogom da se glavni grad banovine premesti u Podgoricu, s obzirom na prednosti koje bi se time dobile (bolje saobraćajne veze, više prostora za izgradnju i sl.). Kralj je hladno slušao njihove argumente, a iz njegovog ćutanja bilo je savršeno jasno da se ne slaže. Na kraju je jedan Podgoričanin, kao poslednji argument, naveo da se i Nemanja rodio u Podgorici tj. u Ribnici - na šta je kralj samo kratko odbrusio: "A ja na Cetinje!" (sa četvrtim padežom umesto sedmog, baš kao svi Cetinjani...).

Nekih petnaestak godina kasije, tj. 1946, došla je delegacija CK Crne Gore, na čelu sa drugom Blažom Jovanovićem, inače uglednim Podgoričaninom, i drugom Đidom - Milovanom Đilasom (koji je, navodno, iz vrlo specifičnih razloga mrzeo Cetinje...) kod druga Tita sa sličnim zahtevom i argumentima da glavni grad Narodne republike Crne Gore bude Podgorica, a ne Cetinje. Tito se najpre nije složio s tim. "Nemojte tako drugovi, ja znam da Crnogorci mnogo drže do istorije i tradicije, a Cetinje je istorijski grad..." - Na to je drug Đido rekao: "Jeste, druže Tito, Cetinje jeste istorijski grad s tradicijom, ali mi ćemo učiniti da i Podgorica postane istorijski grad, i daćemo joj ime najvećeg sina naših naroda, većeg od Nemanje, i nazvaćemo je Titograd..."

Tito se na ovaj Đilasov hvalospev samo nasmešio i rekao: "Pa dobro, drugovi, kad baš tako hoćete, ja se slažem..."
Ovu priču prenosim tačno kako sam je čuo i zapamtio.

Mihajlo Topalović
Beograd