Pesnik Vasa Živković postao je đakon 1845, paroh
1846. a prota pančevački 1868. godine. Rodio se 31. januara 1819.
godine, a umro 25. juna 1891. u rodnom Pančevu.
Napisao je mnogo rodoljubivih, ali i puno nežnih, ljubavnih pesama.
Kritičari su ga nazvali "pretečom srpsko pesničkog romantizma".
Godine 1922. javno je pomenuta stogodišnjica rođenja Vase Živkovića.
Tom prilikom je Miloš Crnjanski oduševljeno govorio o Vasi Živkoviću,
o njegovoj pesmi "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči,
niči, krine beli" i nazvao Vasino doba "Najlepšim dobom
našeg pesništva".
Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike.
Borba njemu zabava je draga,
Još milije salomiti vraga.
Jer puščani prah
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati
I nevesta prati, prati,
Otac želi sedi
Da vraga pobedi, pobedi.
Napred ide s oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom.
Peva, kliče srpski sin,
Pred njim strepi dušmanin.
Njega na boj mati I nevesta prati,
Otac želi sedi
Da vraga pobedi!
Prota Vasa Živković pisao je spontano i skromno. Bio je sveštenik
i "obraćen veri". "Taj posao pesništva, tražio
je od mene drukčiji vilinski žar..." - pisao je Vasa Živković.
Ali, ljubav se obratila i svešteniku. I to ona najopasnija, čežnjiva
i zabranjena. Tako su stvorene čuvene ljubavne pesme koje su odmah
i komponovane: "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči,
niči, krine beli".
Pisao je prota i svatovske pesme - "Odbi se biser grana"
i "Raduj se nevo", ali čestitog Srbina, protu pančevačkog
Vasu Živkovića, nije moglo da mimoiđe ni osećanje rodoljublja
i ratništva . Njegove pesme "Već iz gustog luga" i "Rado
ide Srbin u vojnike", često su na usnama svih srpskih rodoljuba,
pevane i raspevane u svim ratovima Srbije, a evo i danas rado
se pevaju.
Melodija za "Graničarsku pesmu", kako je originalni
naziv pesme "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849.
godine iz narodnih napeva, stavljenih u "Barona Jovića marš".
Ovaj splet narodnih pesama uradio je kapelnik Graničarske muzike
u Pančevu - Antonije Jahimek. Iz ovog spleta, Nikola Đurković
izvukao je melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao
je za muški hor. Prvi put je izvedena u Pančevačkom pozorištu
1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač,
prevodilac i kompozitor.
Graničarska pesma
Ovu melodiju obradio je za klavir Kornelije Stanković i, zahvaljujući
toj obradi, stigla je "Graničarska pesma" na pultove
raznih horova, orkestara i pevača.
"Graničarsku pesmu",sa velikim oduševljenjem, radili
su za razne horske stavove, od okteta do muškog i mešovitog hora,
mnogi poznati muzički stvaraoci prošlog veka, a i kasnije, u naše
vreme.
Očigledno je da je glavni "Muzički krivac" za pesmu
"Rado ide Srbin u vojnike" - Nikola Đurković (1812-1875).
Nastavnik muzike na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, upravnik Pančevačkog
pozorišta, činovnik Dunavskog parobrodskog društva, kompozitor
Nikola Ćurković, čovek nesrećnog i emotivnog života, seli se u
Osijek i tu, 1875. godine, izvršava samoubistvo.
Dakle, od Jahimeka, preko Đurkovića i Stankovića, kretala se
muzička istorija ove, verovatno izvorne narodne melodije.
Kroz vekove, Srbin je oduševljeni vojnik. I nikada-kukavica,
izdajica. U danima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Srbi
su, naročito seljaci, rado išli u vojnike . Srpska krv se iz doba
u doba, stalno obnavlja ovom ratničkom bojom. Srbina stalno napadaju
. On se vekovima bori za svoje ognjište, njivu i šljivu. Zato
Srbin, na zov ratničke trube, odmah kreće, onako "srca zategnutog
kao strela", s čankom i u njemu malo proje i sira i ponekom
jabukom iz pradedovske bašče. On vidi samo jednu sliku: maršira
ka brdima i dolinama svojim, međama i vodama mirnim ali i plaovitim...
Sloboda iz Soluna
Kada su u danima proboja Solunskog fronta komandanti pokazivali
srpskim vojnicima u daljine i govorili: "Eno, tamo je Srbija",
ratnici su već čuli i videli svoj narod, oca, majku, dedove i
bake, ali i ognjišta, livadu i lug. I onda: "Srpska vojska
čini nemoguće, neverovatne stvari . Vojnici nisu svesni svoga
junaštva i oni ne znaju koliko dnevno pređu. To su čuda šta oni
čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom
snu, idu napred kao somnabule-pod neprijateljskom borbom, zaneseni,
opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara
dnevno. Ovako je o brzini izgona neprijatelja u vreme proboja
Solunskog fronta pisao švajcarski list "Žurnal de Ženev".
Tako je, kada srpski vojnici marširaju u Srbiju! Jer, Srbi ne
postoje bez otadžbine. Za njih ne važi ono: "Otadžbina mi
je onde gde mi je dobro". Srbinu je dobro samo tamo gde su
mu toplina doma, čeljadi, gde su goveda koja muču, gde pasu stada
i čuje se pesma čobanska i pradedovska. I tamo gde su groblja
njegovih predaka.
Bremenit ovakvim osećanjima za otadžbinu, zavičaj i pradedovsku
pesmu, Srbin je stvarno rado išao u vojnike.
Piše: Žarko Petrović
KRAJ
