GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P O V O D

Moralni dug profesiji

Epilog "velikih reformi" Granične fitosanitarne službe Jugoslavije proslavljen u Skadarliji

Granična fitosanitarna služba svih dosadašnjih Jugoslavija, usamarena na leđima ozloglašene Srbije, ovih dana arhivira i svetskoj baštini daruje preko 100 godina svoga postojanja.

Time se mogu pohvaliti samo nekoliko najrazvijenijih zemalja Evrope. Oni mogu, ali što se nas tiče, to se pokazalo veoma opasnim i valjda zbog toga niko ne pokušava da to jubilarno obeleži, ali zato se slavi njeno razaranje.

Razorni procesi

Osećajući se moralno dužnim prema profesiji kojom sam se dugo bavio, a koja je utemeljena od strane slavnih generacija u svetu poznatih fitopatologa i entomologa Srbije, a nešto kasnije i svih bivših Jugoslavija, da bi od laži i razaranja donekle zaštitio svetska dostignuća naših velikana, uz ogroman lični rizik, pored mnoštva drugih materijala, 2002. godine sam objavio "Monografiju", u kojoj su, kroz istoriju i praksu, sažeto prikazani značaj, razvojni usponi i padovi Fitosanitarne službe, politička preganjanja i zloupotreba iste, kao i mogući putevi izlaska iz aktuelnog haosa.

Zbog toga su razorni procesi ove Službe pretvoreni u stampedo, a meni oduzeto pravo na rad. Uprkos velikom trudu, izgleda nisam dovoljno razumeo koliko je u vreme političkog reformisanja ove Službe opasno u to uvlačiti struku i nauku, a naročito ne onu "zaostalu", čiji su tvorci znameniti fitopatolozi i entomolozi.

Da li su zaista naši prethodnici počinili velike grehove, ili su njihovi današnji naslednici nesposobni da nastave njihova velika i pozitivna dela, pa se prišlo organizovanom razaranju svega što je stvoreno, pod plaštom "reformi" koje sprovode neki novi "parazitolozi" - marginalizovani pripadnici medicinske struke, pitanja su na koja treba da odgovori ukupna struka zaštite bilja ove zemlje.

Svesni da su, nakon politički sklepane nakaradne tvorevine Saveznog sanitarnog veterinarskog i fitosanitarnog inspektorata, novi "parazitolozi" izvršili kadrovsko, materijalno i svako drugo razaranje Fitosanitarne službe, ovih dana su u "reformskom duhu" u beogradskoj Skadarliji to i proslavili.

Zlobnici će reći - pa zar sada, kada medicinski radnici, koji nisu mogli da se uguraju negde kao "novi parazitolozi" štrajkujući mrznu po ulicama? Ne, nema mesta zameranju. Pa, znate li koliko je trebalo truda da se poništi tolika tradicija i razori jedna decenijama stvarana i među najboljim organizovana granična služba? Nije tu samo rasterivanje i zaplašivanje kadrova, uzurpacija prostora i opreme, nego i zabrana i ukidanje svih prethodnih aktivnosti.

Trebalo je ukinuti seminare i obuke, stručna savetovanja i sastanke, međuresorske saradnje, rečju, od struke koja se uspešno i zadrto bavila biljnim bolestima i štetočinama, trebalo je načiniti mutanta - novog "parazitologa".

Time su "ušteđena" i znatna finansijska sredstva, pa ono što je preostalo od nagrada bliskim podanicima, novoprimljenim rođacima i prijateljima, razumno je potrošiti u Skadarliji, i to u najužem krugu odabranih. Bilo je tu i nešto zvaničnika, koji nikako nisu zbog zauzetosti smogli da čuju, ni provere ko tu šta i zbog čega razara, pa su, valjda na kraju, rešili da se slavljenjem u Skadarliji o svemu osvedoče.

Vi, koji niste bili poželjni da prisustvujete toj velikoj svetkovini 25. decembra 2002. godine u Skadarliji, zato što ste se drznuli da se i dalje bavite svojom strukom kao fitopatolozi i entomolozi, a niste shvatili ulogu "parazitologa", pa se još i pomalo usprotivili razaranju svoje struke, ne treba preterano da tugujete. Pri kraju katastrofe, vrhovnici su izgleda ipak shvatili da nije loše za svaki slučaj, a i zlu ne trebalo, treba pokazati i neke od stvarnih učinaka, pa makar oni i bili rezultat samo vaših pojedinačnih stručnih napora.

Gde su trezveni

Eto, na primer, dnevna štampa je objavila vaše nalaze bakterioznog tumora na pošiljkama voćaka, koje vam je, doduše nakon tri nedelje, posvedočila i izvesna "nacionalna laboratorija". Ima nagoveštaja da će se obelodaniti i neki drugi vaši rezultati, naravno ukoliko ste uspeli da ih negde sačuvate, te ako ih glodari nisu zajedno sa uzorcima podvrgli "superanalizama".

Eto, vidite i sami, optimizam će se isplatiti, ipak će se naći neko bar toliko trezven da ubuduće ne osniva ovakve političke nakaze i pruži priliku struci da za svoju zemlju radi najbolje što može.

Slavoljub Marković, dugogodišnji načelnik granične fitosanitarne službe Jugoslavije
Beograd


R A Z M I Š LJ A NJ E

Dva nova naćertanija

Biti neprijatelj Amerike je opasno, biti prijatelj je najčešće fatalno

Cenjeni književnik Radomir Smiljanić, sa grupom istomišljenika, osnovao je udruženje pod neobičnim nazivom "Kongres srpsko-američkog prijateljstva". I to čudo da vidimo!

Povodom toga, taj naš kongresmen je za javnost izjavio da ujedinjena Evropa nije ništa drugo nego velika Nemačka. A kao što se zna, Nemci su, samo u prošlom veku, imali tri humanitarna "marša na Srbiju".

Ovog puta, ta opet marširajuća nacija - uz staru mondijalističku pesmu "Nemačka iznad svega i iznad svačega i iznad svih" - prvenstveno želi da ukaže milosrdnu pomoć Balkancima, iznajmljujući domorodačku radnu snagu za prljavu tehnologiju njihovih čistih gast-gazda. Kao i da od njih stvori vršioce dužnosti pitbul terijera na smetlištima atomskog otpada, kojeg će nam oni besplatno teslimiti.

S druge strane, po gospodinu Radomiru, Amerika je u oba svetska rata spasavala - i svet i nas! Aferim!
A što se tiče NATO agresije na Jugoslaviju, prema njegovom gledištu, bilo je to delo plitkoumnog amoraliste Klintona.

Međutim, jedan naš drugi, isto tako cenjeni pisac, publicista i kulturni poslenik, Dragoš Kalajić, ima sasvim drugačiju verziju - da se izrazimo Garašaninovim rečnikom - načertanija za srpski program. Dotični gospodin koristi svaku priliku da drvlje i kamenje - pa, bogami, i nešto mnogo prljavije - svali na američku subkulturu i englesku nad(menu)kulturu. A kolateralno, i na liberalni kapitalizam anglo-američkog kroja i slobodnozidarskog dezena, te na danajske donacije i mišolovačke kredite.

On često citira Kisindžerovu misao: "Biti neprijatelj SAD je opasno, ali biti njihov prijatelj je - fatalno!" I rado podseća na to da je nas u Drugi svetski rat vrlo inteligentno uvukao Intelidžens servis, da bi branili Englesku. A u Prvi jugoslovenski rat, smatra isti cenjeni gospodin, gurnuo nas je, ne baš inteligentno, ser(e)vis zvani CIA.

U vezi slučaja plitkoumnog amoraliste Klintona, gospodin Dragoš nam ukazuje na činjenicu da su pre i posle Bila Klintona Amerikom vladali, i vladaju, Buš otac i Buš sin koje je, kako se govori, ispilila multikulturna, dubokoumna i visoko moralna institucija "Mrtvačka glava".

Tom moralnom nizu pripadali su i Čerčil, Ruzvelt, Truman i drugi pasionirani sejači impozantnog plitkoumlja i amoralnosti - po saveznicima Srbima i "prijateljskim" srpskim gradovima. Očigledno, još od tog doba datira anglo-američko "spasavanje" Srba bombama.
Stoga, po gospodinu Dragošu Kalajiću, Evropa Evropljanima mora biti - iznad svega!

I, šta mislite, dragi čitaoci, koji je od navedene dvojice načertalaca srpskog programa u pravu? Ja, ruku na srce, kontam da je u pravu - Dragoš Smiljanić.

Svetorim Momić
Beograd


P R O T E S T

Godine brzo prolaze

Ovih dana mi je do ruku došla. Zove se "Teror u Titovim kazamatima", njen autor Ljubomir Tešić na uverljiv i dokumentaran način ispričao je priču - svedočenja i sećanja Veselina Popovića Makarenka, beogradskog advokata, koji je, umesto Titovog dželata, postao Titov protivnik i zaštitnik nesrećnih i nevinih žrtava komunističkog diktatora.

Sam naslov knjige već određuje temu i vreme: Rezolucija Informbiroa i ideološko-partijski sukob KPJ - KPSS (boljševika); razdoblje od 1948. do 1958. godine.

Najveći deo ove povesti - svedočenja govori o hapšenjima, isleđenjima, torturama u raznim apsanama, a najviše i najobimnije o torturama u, po zlu čuvenoj, beogradskoj "Glavnjači" i "Golom otoku na Dunavu" (Ramski rit kod Požarevca), u kome su fizički i duševno mučene žene od strane represivnih organa Udbe, prozvane podrugljivo kao "Logor za Staljinove ljubavnice".

Veselin Popović se sa tugom seća pojedinačnih ljudskih sudbina. Mnoge nisu ni znale o kakvom se sukobu radi i šta je to - Rezolucija Informbiroa. Na sve strane sumnjičenja, zlostavljanja i mučenja. "Činilo mi se", ispoveda se junak ove povesti, "da je pola Beograda uhapšeno i dovedeno u zvanične apsane i improvizovane zatvore.

Pravi genocid

Fizička mučenja nad žrtvama bila su strašna i neizmerna samo da se "prizna krivica i ogrešenje prema našoj Partiji i Titu".

Izricane su po kratkom postupku presude koje su bile lakrdija i farsa: vojnim licima u pismenoj formi, a civilima "administrativne" - bez bilo kakvog pisanog dokumenta: odvođenje na "prisilno-vaspitni rad". Uhapšene je masovno - "gutao mrak". U to vreme je i nastala ova krilatica koja je ostala u našem jeziku do danas.

Najčešće i najmasovnije žrtve ovog Titovog silništva bili su Srbi i Crnogorci nad kojima je, bukvalno, izvršen genocid. Još uvek se pouzdano ne zna brojka ovih žrtava, a ona se kreće od pedeset do stotinu hiljada paćenika koji su prošli kroz razne Titove kazamate.

Međutim, knjiga o kojoj je reč, celim svojim podtekstom, na neposredan i posredan način, postavlja i jedno već decenijama aktuelno pitanje: kada će, kako i na koji način golootočke žrtve biti sudski rehabilitovane; kada će sa njih biti skinut žig "narodni prijatelj". Kada će i materijalno biti obeštećeni. Mnogi su iz Titovog pakla izašli narušenog zdravlja, dok se velikom broju ne zna ni za grobnice, jer ih je "progutao mrak". O razorenim i za ceo svet upropašćenim porodicama da se i ne govori!

Kada su ova pitanja postavljena javno i sve glasnije - i režim Slobodana Miloševića, i sadašnji, "dosovski" režim samo je verbalno tešio žrtve i njihove bližnje kako će "nepravda biti i zvanično ispravljena" kada na to "dođe red". Ali - kada... jer godine prolaze, a velikomučenici Titovog terora umiru i proređuju se.

Pritajeno

Iako su Srbi i Crnogorci bili najmasovnije i najkrvavije žrtve - nažalost - baš u ovim sredinama je nastala (i dugo se masovno pevala) ona pesma posle diktatorove smrti: "Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrećemo..." Zato je opravdan strah golootočkih žrtava da na putu njihove rehabilitacije još uvek stoji pritajeni i dogmom zadojeni "titoizam" u fosilisanim glavama.

Prof. Milica Jovanović
Beograd


P O D S E Ć A NJ E

Četnici slave 100 godina postojanja

U septembru 1903. godine, u kući ministra vojske u vladi kralja Aleksandra Obrenovića, đenerala Jovana Atanackovića, osnovana je Srpska revolucionarna organizacija (četnici). U Centralni revolucionarni komitet ušli su: Luka Ćelović, veliki srpski rodoljub i dobrotvor, dr Milorad Gođevac, profesor Ljuba Jovanović Čupa, profesor Ljuba Davidović, profesor Jaša Prodanović, akademik Ljubomir Kovačević, akademik Ljubomir Stojanović, rentijer Golub Marić i đeneral Jovan Atanacković. Srpski četnici odigrali su značajnu ulogu u južnoj Srbiji u odbrani srpskog življa od turskog zuluma i buđenju njihove nacionalne svesti.

Odigrali su veliku ulogu prilikom oslobađanja tih krajeva od Turaka u Prvom balkanskom ratu. Pre tri godine u izdanju NIP "POGLEDI" Kragujevac objavio sam knjigu STARI ČETNICI. Ponudio sam Vojno-izdavačkom preduzeću da ponovi izdanje, da dostojno obeležimo tu stogodišnjicu, ne tražeći autorski honorar. Verovali ili ne, od direktora te kuće dobio sam sledeći odgovor: "MI SMO OZBILJNA IZDAVAČKA KUĆA I IZDAJEMO SAMO OZBILJNE KNJIGE!"

Otpadi su prepuni tih njihovih ozbiljnih knjiga, poput sabranih dela Josipa Broza Tita i sličnih njemu. Uveren sam da će ovaj člančić biti jedina uspomena na tu stogodišnjicu iako su četnici bili u Prvom i Drugom balkanskom ratu, i Prvom i Drugom svetskom ratu u sadejstvu regularnih vojnih jedinica pod vrhovnom komandom, više nego vojska. Zato će nam Dan vojske biti i po novom ustavu truo kompromis a ne dan kada je knez Mihailo Obrenović ustanovio Srpsku narodnu vojsku (1866).Plači, voljena zemljo!

Miodrag D. Pešić
Beograd