[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Subota, 04.01.2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Pisac i knjiga imaju svoju sudbinu

Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane - rekao je Miloš Crnjanski. Dela je ostavio: "Bogu, ljudima, a zatim vetru"

Pošto sudbina nije ono što mi hoćemo, već ono što ona namisli, život se pretvara, čini nam se, u niz slučajeva. To da bi trebalo verovati u sve te slučajeve koji nisu slučajnost, rekao je Miloš Crnjanski. Nad nama lebdi jedna sudbina, reći će on, i svaki pisac, i svaka knjiga, imaju tu, svoju, sudbinu. I još, sve je u vezi.

Sudbina nekih dela Miloša Crnjanskog bila je da nikada ne budu štampana ili da nikada ne budu napisana. Iako od onoga što jeste ne može biti drugačije, zamislimo, šta bi nama ili piscu značilo da ipak može? Čemu to? Možda zbog gađenja nad činjenicama, u inat njima, zbog igranja pretpostavkama preko granica smisla.

Da je zbirka, koju je u leto 1912. godine Crnjanski sačinio od pesama pisanih u Temišvaru, objavljena u časopisu "Bosanska vila" što je bila piščeva "intensija", ko zna šta bi bilo? Možda bi onda, u Mostaru, Crnjanski razgovarao sa ostavljenim, melanholičnim Dučićem dok bi Šantić bio u diplomatiji. Umesto toga tadašnji urednik "Vile", Kašiković, hvaleći pesme istovremeno se ljutio zbog njihove preterane sentimentalnosti.

Objavljeno je samo "U početku beše sjaj", ono: "Tužno je ići čak do poljana/što tamo leže čak pod nebom (...) i videti da od dana do dana/uzalud smo išli.". "Ekstravagancija. Meni sad neprijatna." - napisao je pisac nekoliko decenija kasnije. Ostatak pesama je izgubljen. Da nije, možda bi ih se Crnjanski, kao pomenuti diplomata Dučić svoje prve zbirke, pod stare dane odrekao.

Da je sledeće godine Narodno pozorište postavilo Crnjanskovu dramu "Prokleti knjaz" ili da je u "Brankovom kolu" zaista bio objavljen roman "Sin Don Kihotov", kao što je mladom piscu obećano, možda bi Princip, onog dana u Sarajevu, jednostavno pucao u sebe. Ali "Prokletog knjaza", toga mu, kaže Crnjanski, nimalo nije bilo žao. Bilo je onako kako je sudbina htela. Oba rukopisa su izgubljena.

Sudba

Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?

Vetar talasa more,
Valovi liče gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.

Prošla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.

Prva objavljena pesma Miloša Crnjanskog, u listu "Golub", kada je pisac imao petnaest godina. Kasnije u Komentarima uz "Liriku Itake" reći će: "Danas mi se čini da bi to bilo dosta."

Šta je izostavljeno u prvom izdanju "Sveslovenske njižare" (1921) iz "Dnevnika o Čarnojeviću", tog "lirskog romana" pisanog, svedoči pisac, poslednje godine pred Prvi svetski rat i za vreme rata, "u tih pet godina, u bolnicama i logorima"? Koliko je bilo tabaka rukopisa, dvanaest, sedamnaest, koliko je izostavljeno, sedam, pet? Ko je izvršio skraćenja, gde je ono što u štampu nije ušlo? Oko toga se danas stvorila jedna drama. Crnjanski kaže da je roman sam skratio, štaviše, da je, u besu, pred cimerom, Petrom Dobrovićem koji se "tome grohotom smejao", u hotelu "Pariz" na Terazijama, spalio izostavljene delove. A da "Dnevnik" nije snašla baš ova sudbina? Ko zna, možda bi današnja omladina bila sasvim bestidna. Jer koliko je ova knjiga stvarno bila "pornografska" i "pesimistična", to zna samo prof. V. Ćorović, ondašnji "arbitar o moralu", onaj koji je predložio da se roman skrati. "Jesen, i život bez smisla."

A tek da je izašlo svih šest knjiga "Seoba"! Crnjanski je imao tu nameru, veli, "oluja jednog vremena nije mogla da me ne uzbudi". Možda bi mu, u Londonu, Moša Pijade mnogo ranije, nego što jeste, prijateljski rekao: "Budalo matora, što se ne vratiš?" A možda mu baš onda to nikada ne bi rekao. Slučaj je to, komedijant. Prva i druga knjiga ostale su, tako, kao "ruina od šest neostvarenih romana". Sve je u vezi.

Nema ni rukopisa: "The Shoemakers of London", "Juhahaha", "Gundulić" i "Espana". Vidosava Crnjanski kaže da ih je neki lopov odneo iz stane posle piščeve sahrane. Ipak, smatra se, da ih je Crnjanski sam uništio.

Ima ovakvih primera sudbine još.
Dovoljno je tome dodati ono što je Crnjanski rekao o tuđini. On je, kao prethodnu školu, preporučuje svakom književniku. Ali kaže i to da bi napisao mnogo više knjiga da nije bio u emigraciji.

I dodaje: "Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane." Da je bilo drugačije od onoga što jeste, ne bi imao razloga to da kaže, pa ne bi ni rekao. A lepo je rekao. To što je napisano i štampano ostavio je, kako reče njegov omiljeni pesnik Kamoenjš: "Bogu, ljudima, a zatim vetru".

Ljubica Pupezin


vesti po rubrikama

^Godišnjica rođenja i smrti
Miloša Crnjanskog

14:12h

Zašto u srpskoj kulturi nije obeleženo dve i po decenije od smrti pisca "Seoba"?

14:19h

Crnjanski piše Andriću

14:26h

Predak i savremenik

14:33h

Smrtno smo se dosađivali na Itaci

14:40h

Rat je iskustvo koje delimo sa Crnjanskim

14:47h

Crnjanski i pozorište

14:54h

Fotografije koje je pisac načinio nastale su iz službe umetnosti

15:01h

Pisac i knjiga imaju svoju sudbinu

15:08h

Pesnik izdveštava iz Nemačke

15:15h

Crnjanski, i gooool!

15:22h

Kako se Beograd odužio Milošu Crnjanskom

 



     


FastCounter by LinkExchange