Dragi Prijatelju.
Ja sam isuviše ponosit u flirtovima mojim, a da bih pokazao da
me boli što mi tako dugo niste pisali - da niste bolni i da se
ne bojim za Vaše zdravlje. Ne zaboravite da ja volim Ivu Andrića
iz knjiga - a ne iz života, pošto se u životu ja uvek pretvaram,
na papiru nikada.(...)
Radim koliko mogu. Ovde je sve učmalo, i što je gore separirano.
Prikupio sam nešto malo saradnika, itd. Ćorović je prilično ladan
prema meni - no možebiti da je razočaran. Živim - i činim ono
što držim da mi je dužnost, ne više, ne manje. Razočarao sam se
samo u srbijancima.(...)
Osim toga pokušavam da na Universi podignem ženske (koje osobito
obožavaju nekog pisca "Edž Ponta", ima jedan čovek koji
je "Edž Ponto" pročitao 50 puti - lud? Ištu od mene
Andrićevu sliku koju ni ja nemam.) i trudim se da zaustavim kulturni
bolševizam i separatizam koji ovde na Universi prodire.
Kako živim? - ni radosno, ni tužno nego neveselo. Pošto imam
silne dragane u Beču i Pešti, dakle daleko - to mogu da sam sam.
Najviše sam sa knjižarom Cvijanovićem a sad hoću da se upoznam
sa gosp. Stokić glumicom narodnog Pozorišta, ona je veliki talenat,
a na jesen mislim da pokušam sa pozorištem. Slušam istoriju i
druge famozne stvari i čekam g. B. Popovića da mi prizna da i
ja štogod znam o književnosti i da mi dopusti da postanem suplent
negde u Maćedoniji gde ću učiti volove Omiru. Vidite afektiram.
Inače mi je vrlo dobro, jedem ćevapčiće i zavađam mlade, možebiti
nevine devojke koje uče tehniku.
Glavno je da vreme prolazi.
Teško mi je samo uveče, kad radim, više puti odmanem rukom i legnem
da spavam - onda je najbolje. No sve će to proći šta sve nije
prošlo malo važnije nego sve ovo - uostalom Vi znate pesnici su
ćaknuti.
Zovete me u Split. Boli me to jer ga se sećam kad sam ga posetio
u jednoj barci u doba kada sam bio zdrav i mlad, u doba kad sam
bio od najboljih igrača footballa i radostan jer mi je Kočić štampao
pesme.
Ne mogu da dođem, nemam para, a nemam ni vremena. Naš je raspust
samo od 1 Avgusta do 15 sept - a to vreme provešću kod majke u
mom selu, dosta je sedila godinama za vreme rata sama, može da
omutavi pa bi rekli da nisam nježan sin. A ja volim svoju majku,
zamislite tu ludost, bila je celog veka poštena i uvek stradala
za druge. Ićiću njoj. - Ali sada pošto znam gde ste često ću Vam
pisati. To je još više nego da sam kraj Vas, u istini ja nisam
tako iskren. Ja očekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više
nego što mogu reći ja - otrovan gordošću i preziranjem za navek.
|
ETERIZAM
Drugu Ivi Andriću
Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.
Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.
O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.
Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.
|
M. C.
Ostarićemo, što od godina što burna života,
i smirićemo se i proti volje;
to ne znači da ćemo biti "razočarani"
- Bože sačuvaj! - i nositi
demonstrativno "časne sedine".
Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaje će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojim drugi neće moći bogzna šta da vide.
Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.
I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.
Ivo Andrić
|
Vaš Crnjanski
