[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Subota, 04.01.2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Zašto u srpskoj kulturi nije obeleženo dve i po decenije od smrti pisca "Seoba"?

Miloš Crnjanski potkazivač utopije

Uredila: Ljubica Pupezin

Na kraju stare i početku nove godine sećamo se jednog od najvećeh pisaca na srpskom jeziku, Miloša Crnjanskog (1893 - 1977). Na ovaj način želimo da obeležimo, ispraćajući 2002, dvadesetpetogodišnjicu smrti, a, dočekujući 2003, sto deset godina od rođenja ovog pisca. Život Miloša Crnjanskog nastavlja se i danas kroz "Liriku Itake", "Dnevnik o Čarnojeviću" , "Seobe", "Roman o Londonu" i druga njegova dela koja našu književnost čine vrednom i van okvira zemlje.

Čega ima čudnog u okolnosti da je 25 godina od smrti Miloša Crnjanskog ostalo gotovo neobeleženo u srpskoj kulturi?
Zar nije bilo moguće da mu, kao pesniku "Stražilova", "Dnevnika o Čarnojeviću" i "Seoba", SKZ odbije da štampa, godine 1929, izuzetni putopis "Ljubav u Toskani"? Zar mu tih godina - u neslućenoj saglasnosti sa vremešnim Markom Carem - mlađahni Đorđe Jovanović nije u lice dobacio da je potkazivač?

Kako se, međutim, dogodilo da je i tada, godine 1932, Crnjanski bio sasvim sam, jer su se od njega distancirali svi: i levičari i građanski pisci i sabesednici sa kneževskih trpeza? Kome je on, zapravo, potkazivao kad nije bilo nikog oko njega? I otkud da je baš on bio nepoželjan u času krvavog ostvarenja revolucije kada je njegov ministar - Ivo Andrić - bio poželjan uprkos dahu termidora? Zašto je, tih godina, u Londonu, dobio pismo generalnog sekretara International Pen-a u kojem se naglašava kako su sve mogućnosti za njegovo zaposlenje zatvorene "zbog vaših političkih veza"?

Sumnjiv izgnanik

Sasvim je dosledno, zar ne, da su Miloša Crnjanskog, nepoželjnog sa obe strane gvozdene zavese, potom proglasili mrtvim, da bi mu, kao veliku milost, dozvolili da živi i umre u sopstvenoj zemlji? Nikada se, međutim, ne može dovoljno nahvaliti poslovična doslednost sudbine: i posle smrti Crnjanskog, pisac "Vremena čuda", pravi građanski duh i mimo toga što je već dugo stanovao u Londonu, javno je oglasio, nepitan, kako oseća "animozitet prema pokojnom Crnjanskom kao čoveku", da bi, u svečanom govoru povodom stogodišnjice rođenja Crnjanskog, pisac "Vremena vlasti", autentično otelotvorenje duha komunizma, bio slobodan da kaže kako je Crnjanski misaono nedovoljno dubok pisac. I posle smrti, dakle, potkazivač?

Na negativne ocene ljudskog karaktera Miloša Crnjanskog kao da svi imaju pravo, usled oformljenog lanca uvida, koji se nasleđuje i obeležava društveno uspinjanje i u doba revolucionarnog nadahnuća i kroz lavirinte građanskog sveta. Te ocene, međutim, zamračuju saznanje da su brojne emigracije srpskih pisaca, tragične ili konformističke, bitno različite od potpune usamljenosti i izdvojenosti Miloša Crnjanskog.

To što je on, siromašan, nezaposlen, usamljen, nepriznat, pisao suprotno od onoga što je politička emigracija očekivala, zamerivši se tako jedino mogućem utočištu, u istom onom času kada ga je Marko Ristić ovde proglašavao fašistom, moglo bi nas navesti da pomislimo da je, u narcističkoj snazi koja je izvirala iz strahova, tako činio zato što je kao pisac gledao - zauvek - s one strane utopije. Bio je, tada, s one strane svakog režima: njegov položaj nevoljnog izgnanika koji nije samo neomiljen nego je i ideološki sumnjiv i u liberalno-demokratskom i u komunističkom društvu, koji je, dakle, apsolutno i zauvek sumnjiv, darovao mu je marginalnost kojoj treba pridati veoma veliki značaj, jer se u njoj nalaze niti koje odvode od ličnosti čoveka do iskustva piščevog.

U njoj bi se moglo prepoznati ono što je usmerilo duh Crnjanskog ka iskustvu apsurda i etosu poznog modernizma, budući da je njegovo Ja bilo gotovo prisiljeno da se neopozivo prepozna na mestu subverzije i prestupa. Takav položaj je bio podsticajan da se sagleda ljudska sudbina: očišćeni od svake utopije, istorija, kultura i čovek pojavljuju se - u poznim delima Crnjanskog - u apsolutnoj osnovnosti. Postao je potkazivač utopije. Mogao je posle toga činiti manje ili više ukusne pohvale režimu kome se posle dugog kolebanja priklonio, manje ili više tužne ljudske napore da se prilagodi, da se napokon pronađe u centru, ali iz svoje umetnosti on više nije mogao ukloniti taj pogled s one strane utopije.

Marginalnost poznog Crnjanskog je višestruka, jer dotiče njegovu egzistenciju i piščevu prošlost i budućnost i istovremeno otkriva izuzetno važno mesto u srpskoj književnosti. Andrić je, od samih književnih početaka, odredivši svoje pretke u Vuku i Njegošu, izabrao centralni tok: iako je svojom književnom nepolemičnošću i diskretnim društvenim uspinjanjem, sugerisao neko udaljavanje i odsustvovanje, neku odveć naglašenu usamljenost u javnom životu, on je oduvek mimikrijski postojao u centru.

Crnjanski je, iskreno se namećući da postane zaštitni znak srpske kulturne javnosti, ostao neuklopiv u osnovni tok: iako je težio centru, postojao je uvek na margini. Niko nije to bolje formulisao od Marka Ristića: "Neko dvanaest godina piše, a ima nekakvog talenta, pa se to najzad uvidi, i opet ništa. Pa se to najzad i prizna, i opet ništa; jer to ne znači da je taj neko uspeo da nametne najzad svoju reč, u početku neprimljivu, da je nametne u njenoj subverzivnosti koja tu reč zaista opravdava." Ovo je proročki rečeno godine 1932: ništa je, dakle, ono u šta tone subverzivnost tek ispisanih rečenica londonskog autsajdera.

Da li je to njihova nesreća? Više od toga: to je njihova sudbina, jer nam je pozni Crnjanski omogućio da prepoznamo marginu, on je najveći srpski pisac koji je ikad sebe objavio na poziciji margine kao svojoj poziciji. Tek sa poznim Crnjanskim dobijamo svog velikog marginalnog pisca: Ivo Andrić je neminovna figura na dugačkom, odveć dugačkom spisku pobednika i laureata, kao Man, dok je Miloš Crnjanski isto toliko neminovna figura na dugačkom i začudnom spisku gubitnika, kao Džojs. Dok je Andrić figura centra, Crnjanski je figura margine: otud je on figura subverzije u srpskoj književnosti.

Na pravom mestu

Dirljiv susret građanskog sveta i komunističkog duha odigrava se u polju samorazumljive istine o Crnjanskom. Subverzivnost, međutim, može nastati tek kada napustimo to polje i, pošavši za Ničeom, osetimo kako je ta navodna volja za istinom ne samo "loš ukus", nego i nešto što ometa razumevanje poznog Crnjanskog, jer je za to neophodno da se otvorimo nečem isuviše iskušanom, ozbiljnom, sagorelom, isuviše dubokom. Tek tada, veli Niče, "više ne verujemo u to da istina ostaje istinom kada se s nje skinu velovi - dovoljno smo živeli da bismo to verovali". Tada iskušavamo postojanje na margini. Tada potkazujemo utopiju. Tada smo na pravom mestu: u srcu velike umetnosti Miloša Crnjanskog.

Milo Lompar

Zahvaljujemo se "Književnom magazinu", Zadužbini Miloša Crnjanskog i Zadužbini Ive Andrića


vesti po rubrikama

^Godišnjica rođenja i smrti
Miloša Crnjanskog

14:12h

Zašto u srpskoj kulturi nije obeleženo dve i po decenije od smrti pisca "Seoba"?

14:19h

Crnjanski piše Andriću

14:26h

Predak i savremenik

14:33h

Smrtno smo se dosađivali na Itaci

14:40h

Rat je iskustvo koje delimo sa Crnjanskim

14:47h

Crnjanski i pozorište

14:54h

Fotografije koje je pisac načinio nastale su iz službe umetnosti

15:01h

Pisac i knjiga imaju svoju sudbinu

15:08h

Pesnik izdveštava iz Nemačke

15:15h

Crnjanski, i gooool!

15:22h

Kako se Beograd odužio Milošu Crnjanskom

 



     


FastCounter by LinkExchange